رَبَّنَا ظَلَمْنَا أَنْفُسَنَا، وَإِنْ لَمْ تَغْفِرْ لَنَا، وَتَرْحَمْنَا لَنَكُونَنَّ مِنَ الْخَاسِرِينَ.
رَبَّنَا ظَلَمْنَا أَنْفُسَنَا وَإِنْ لَمْ تَغْفِرْ لَنَا وَتَرْحَمْنَا لَنَكُونَنَّ مِنَ الْخَاسِرِينَ
Учитавање аудио-записа није успело. Покушајте касније.
Господару наш, сами смо себи неправду учинили, и ако нам Ти не опростиш и не смилујеш нам се, сигурно ћемо да настрадамо.
Облик: опис стања потребе и признање греха (بِالذَّنْبِ إِقْرَارٌ). Ово је прва молитва у историји човечанства, којој је Аллах поучио Адама да би се покајао (теуба).
Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија
Тада им је Аллах указао Своју милост тако што им је омогућио покајање и примио га. Они су признали грех и замолили Аллаха да им опрости, па су рекли: „Господару наш, сами смо себи неправду учинили, и ако нам Ти не опростиш и не смилујеш нам се, сигурно ћемо бити међу губитницима.“ То јест: Учинили смо грех који си нам забранио и нашкодили смо себи починивши га. Учинили смо оно што води пропасти ако нам не опростиш, тако што ћеш уклонити последице греха и казну за њега, и ако нам се не смилујеш примањем покајања и заштитом од сличних грешака.
Аллах им је опростио. „Адам није послушао свога Господара, па је скренуо с пута. Потом га је Господар његов одабрао, па му опростио и упутио га.“ (Та-Ха, 121–122) А Иблис је и даље истрајавао у својој охолости и није престајао да буде непокоран.
Ко се угледа на Адама — призна грех, тражи опроштај, каје се и одустане од греха када га почини — његов Господар ће га одабрати и упутити. А ко се угледа на Иблиса — па, кад почини грех, наставља да све више греши — само ће се још више удаљити од Аллаха.
Тефсир имама Ибн Касира
Ед-Даххак ибн Музахим је о речима: „Господару наш, сами смо себи неправду учинили, и ако нам Ти не опростиш и не смилујеш нам се, сигурно ћемо бити међу губитницима“, рекао: „То су речи којима је Адам био поучен од свога Господара, Узвишеног и Моћног.“
Тефсир ел-Багавија
„Господару наш, сами смо себи неправду учинили, и ако нам Ти не опростиш и не смилујеш нам се, сигурно ћемо бити међу губитницима.“
У делу „Ал-Мустадрак“ ел-Хакима (2/375) наводе се предања о томе како је Адам плакао и изговарао ове речи након што је напустио Рај.