Молба за опрост и помоћ

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Када је објављен говор Узвишеног: „Било да откријете оно што је у вама или то сакријете, Аллах ће вас за то позвати на обрачун“ (Ел-Бекара, 284), то је тешко пало муслиманима, јер су помислили да ће бити позвани на одговорност за све што се јави у срцу — било да је реч о трајним или пролазним мислима, и другоме. Зато их је Аллах овим ајетом обавестио да „Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности“, то јест, само оним што њена снага може да поднесе; не задужује је оним што јој је претешко и што јој причињава муку.

Као што је Узвишени рекао: „Он вам у вери није ништа тешко прописао“ (Ел-Хаџ, 78).

Основа заповести и забрана није нешто што душама тешко пада. Напротив, оне су храна за душе, лек за тела и заштита од штете. Узвишени Аллах је наредио робовима оно што им је наредио из милости и доброчинства. Уз то, када се појаве неки оправдани разлози који обично доносе тешкоћу, долазе олакшање и ублажавање: или се обавеза укида, или се њен део укида, као што се олакшава болеснику, путнику и другима.

Затим је Узвишени обавестио да свакој души припада оно добро што је стекла, а на њену штету иде оно зло које је починила. Ниједан грешник неће носити туђе бреме, нити ће добра дела роба припасти неком другом. Употребљен је израз „кесебет“ за добро, што указује на то да човек добро дело може да стекне и најмањим трудом — чак и самом намером срца. А за зло је употребљен израз „иктесебет“, што указује на то да се зло дело човеку не уписује док га не учини и не уложи напор да га почини.

Пошто је Узвишени обавестио о веровању Посланика и верника с њим, као и о томе да ће сваки делатник бити награђен према своме делу, а човек је подложан пропусту, грешци и забораву, те пошто је обавестио да нас обавезује само оним што можемо да поднесемо, обавестио је и о молитви верника за то. Посланик, мир и благослов над њим, обавестио је да је Аллах одговорио: „Већ сам то учинио“, примајући њихову молитву.

„Господару наш, немој да нас казниш ако заборавимо или ненамерно погрешимо!“ Разлика између заборава и грешке је у томе што је заборав када срце изгуби из вида оно што му је наређено, па то изостави из заборава; а грешка је када човек намерава да учини нешто што му је допуштено, али на крају поступи на начин који му није допуштен. Аллах је овом уму опростио оно што се догоди услед те две ствари, из милости и доброчинства према њему.

Према томе, опроштено је ономе ко клања у незаконито присвојеној или нечистој одећи, или заборави нечистоћу на телу, ко у молитви говори из заборава, учини нешто што квари пост заборавивши, или из заборава учини неку забрањену радњу током обреда хаџа која не подразумева уништавање или наношење штете. Такође, неће прекршити заклетву онај ко из заборава учини оно на шта се заклео да неће учинити. Ако неко погрешком уништи нечији живот или имовину, нема греха, али је надокнада и даље обавезна само због самог уништења.

Исто тако, у случајевима када је изговарање Аллаховог имена обавезно, изостављање из заборава не шкоди.

„Господару наш, не оптерети нас бременом као што си оптеретио оне пре нас!“ То јест, тешким обавезама. Узвишени је то већ учинио: олакшао је овом уму прописе о чистоћи и обредима на начин на који их није олакшао другим заједницама.

„Господару наш, не оптерећуј нас оним за шта немамо снаге!“ Узвишени је то већ учинио, и Њему припада хвала.

„Преко наших греха пређи, опрости нам и смилуј нам се!“ Опроштај и прелазак преко греха отклањају невоље и зло, а милост доноси исправност ствари.

„Ти си наш Господар“ — наш Господар, Владар и Бог, чија брига о нама траје откако нас је створио и у живот увео. Твоје благодати на нас непрестано се изливају у сваком тренутку. Затим си нам подарио велику благодат и обилан дар — ислам, уз који су везане све друге благодати. Зато Те, Господару наш и наш Заштитниче, молимо да употпуниш Своју благодат тако што ћеш нас помоћи против народа који не верује у Тебе и Твоје посланике, који се супротстављају следбеницима Твоје вере и одбацују Твоју заповест.

Помози нам против њих доказом и објашњењем, мачем и копљем, тако што ћеш нам омогућити да се учврстимо на Земљи, а њих оставити без помоћи, и подарити нам веровање и дела захваљујући којима се стиче победа. Хвала Аллаху, Господару светова. Завршен је тафсир суре Ел-Бекара, Аллаховом помоћи и Његовим успехом. Нека су Аллахов благослов и мир на Мухаммеда.

Узвишени обавештава о веровању Посланика и верника с њим, о њиховој преданости и послушности, као и о томе да истовремено траже опрост. Он обавештава да верују у Аллаха, Његове анђеле, Његове књиге и Његове посланике. То подразумева веровање у све оно што је Аллах о Себи објавио, као и у оно што су Његови посланици објавили о Њему — у Његова савршена својства и узвишене особине, у општем и појединостима; подразумева и веровање да је Он далеко од сваког упоређивања са створењима, порицања Његових својстава и сваког недостатка.

Такође подразумева веровање у анђеле који се помињу у верским прописима, уопштено и појединачно, као и веровање у све посланике и књиге — то јест, у све што су посланици објавили и што књиге садрже од обавештења, заповести и забрана. Они не праве разлику ни међу једним од Његових посланика, него верују у све њих, јер су они посредници између Аллаха и Његових робова. Порицање једног од њих јесте порицање свих; штавише, то је порицање Аллаха.

„И говоре: ’Чујемо‘“ оно што си нам, Господару наш, наредио и забранио, „и покоравамо се“ Твојој заповести. Нису били од оних који говоре: „Чујемо, али се не покоравамо.“ А пошто роб неизбежно некада погреши у извршавању Аллахових права и стално му је потребан Његов опрост, они кажу: „Молимо Те за опрост“, то јест: молимо Те да нам опростиш пропусте и грехе које смо починили и да уклониш наше мане.

„А код Тебе је коначно одредиште“ — свим створењима Теби је повратак, па ћеш их наградити према добрим и лошим делима која су учинила.

Тефсир имама Ибн Касира

Предања о вредности ова два племенита ајета — нека нам Аллах подари корист од њих.

Прво предање: Ел-Бухари каже: „Причао нам је Мухаммед ибн Кесир, обавестио нас је Шу‘ба, од Сулејмана, од Ибрахима, од Абдуррахмана, од Ебу Мес‘уда, од Посланика, мир и благослов над њим, који је рекао: ’Ко проучи ова два ајета…‘“ А Ебу Ну‘ајм нам је причао: „Суфјан нам је причао, од Мансура, од Ибрахима, од Абдуррахмана ибн Језида, од Ебу Мес‘уда“, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Ко ноћу проучи два последња ајета суре Ел-Бекара, биће му довољни.“ Остали састављачи збирки хадиса бележе га путем Сулејмана ибн Михрана ел-А‘меша, са истим ланцем преносилаца и сличним текстом.

Налази се у два Сахиха путем Ес-Севрија, од Мансура, од Ибрахима, од Абдуррахмана, од њега. Такође је у оба Сахиха пренесен од Абдуррахмана, од Алкаме, од Ебу Мес‘уда. Абдуррахман је рекао: „Затим сам срео Ебу Мес‘уда, па ми је он то испричао.“ Овако га је забележио и Ахмед ибн Ханбел: „Јахја ибн Адем нам је причао, Шерик нам је причао, од Асима, од Мусејиба ибн Рафи‘а, од Алкаме, од Ебу Мес‘уда, од Посланика, мир и благослов над њим“, који је рекао: „Ко те ноћи проучи два последња ајета суре Ел-Бекара, биће му довољни.“

Друго предање: Имам Ахмед каже: „Хусејн нам је причао, Шејбан нам је причао, од Мансура, од Риб‘ија, од Харше ибн ел-Хурра, од ел-Ма‘рура ибн Сувејда, од Ебу Зерра“, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Дати су ми завршни ајети суре Ел-Бекара из ризнице испод Престола. Ниједном посланику пре мене нису били дати.“ Ибн Мердевајх га је такође забележио преко ел-Ешџе‘ија, од Ес-Севрија, од Мансура, од Риб‘ија, од Зејда ибн Зејбијана, од Ебу Зерра, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Дати су ми завршни ајети суре Ел-Бекара из ризнице испод Престола.“

Треће предање: Муслим каже: „Ебу Бекр ибн Ебу Шејба нам је причао, Ебу Усама нам је причао, Малик ибн Мигвел нам је причао. (Х) Ибн Нумејр и Зухејр ибн Харб су нам причали, а обојица од Абдуллаха ибн Нумејра; њихови текстови су приближно исти.“ Ибн Нумејр каже: „Мој отац нам је причао, Малик ибн Мигвел нам је причао, од ез-Зубејра ибн Адија, од Талхе, од Мурре, од Абдуллаха“, који је рекао: „Када је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, био узнесен, доведен је до Лотосовог дрвета на крајњој граници (Сидретул-мунтеха).

Оно је на шестом небу; до њега допире оно што се са Земље уздиже, па се ту преузима, а до њега допире и оно што се спушта одозго, па се ту преузима.“ Рекао је: „’Када је Лотосово дрво прекрило оно што га је прекрило‘ (Ен-Недм, 16) — прекрили су га лептири од злата.“ И рекао је: „Аллаховом Посланику, мир и благослов над њим, дате су три ствари: пет молитви, завршни ајети суре Ел-Бекара и опроштај за оне из његовог ума који Аллаху нису придруживали никога, чак и ако су починили тешке грехе.“

Четврто предање: Ахмед каже: „Исхак ибн Ибрахим ер-Рази нам је причао, Селеме ибн ел-Фадл нам је причао, Мухаммед ибн Исхак ми је причао, од Језида ибн Ебу Хабиба, од Мертеда ибн Абдуллаха ел-Језенија, од Укбе ибн Амира ел-Џухенија“, који је рекао да му је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Проучи два последња ајета суре Ел-Бекара, јер су ми дата испод Престола.“ Овај ланац преносилаца је добар, али га они [састављачи хадиских збирки] нису уврстили у своје књиге.

Пето предање: Ибн Мердевајх каже: „Абдулбаки ибн Нафи‘ нам је причао, Исмаил ибн ел-Фадл нас је обавестио, Мухаммед ибн Хатим ибн Бази‘ нам је причао, Џа‘фер ибн Авн нам је причао, од Малика ибн Мигвела, од Ебу Исхака, од ел-Хариса, од Алија“, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Од осталих људи издвојени смо са три ствари: дати су ми ови ајети са краја суре Ел-Бекара, из ризнице испод Престола; никоме пре мене нису дати, нити ће икоме после мене бити дати.“ Затим га је пренео и путем Ну‘ајма ибн Ебу Хиндија, од Риб‘ија, од Хузејфе, са сличним текстом.

Шесто предање: Ибн Мердевајх каже: „Абдулбаки ибн Нафи‘ нам је причао, Исмаил ибн ел-Фадл нас је обавестио, Мухаммед ибн Хатим ибн Бази‘ нам је причао, Џа‘фер ибн Авн нам је причао, од Малика ибн Мигвела, од Ебу Исхака, од ел-Хариса, од Алија“, који је рекао: „Не мислим да ико ко разуме ислам може да оде на спавање а да не проучи завршне ајете суре Ел-Бекара, јер су они ризница дата вашем Посланику, мир и благослов над њим, испод Престола.“

Веки‘ га је пренео од Исраила, од Ебу Исхака, од Умејра ибн Амра ел-Харифија, од Алија, који је рекао: „Не мислим да ико разуман, коме је стигао ислам, може да оде на спавање а да не проучи Ајетул-Курси и завршне ајете суре Ел-Бекара, јер су они из ризнице испод Престола.“

Седмо предање: Ебу Иса ет-Тирмизи каже: „Бендар нам је причао, Абдуррахман ибн Мехди нам је причао, Хаммад ибн Селеме нам је причао, од Еш‘аса ибн Абдуррахмана ел-Џурмија, од Ебу Калабе, од Ебу ел-Еш‘аса ес-Сан‘анија, од Ну‘мана ибн Башира, од Посланика, мир и благослов над њим“, који је рекао: „Аллах је две хиљаде година пре стварања небеса и Земље записао једну Књигу, а из ње је објавио два ајета којима је завршио суру Ел-Бекара. Они се неће проучавати у кући три ноћи, а да јој се шејтан не приближи.“ Затим је рекао: „Овај хадис је чудан.“

Овако га је забележио и ел-Хаким у свом „Мустедреку“, путем Хаммада ибн Селеме. Рекао је: „Сахих је по условима Муслима, али га они нису забележили.“

Осмо предање: Ибн Мердевајх каже: „Абдуррахман ибн Мухаммед ибн Медин нам је причао, ел-Хасан ибн Џехм нам је причао, Исмаил ибн Амр нам је причао, Ибн Ебу Мерјем нам је причао, Јусуф ибн Ебул-Хаџџаџ ми је причао, од Се‘ида, од Ибн Аббаса“, који је рекао: „Када би Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, проучио завршетак суре Ел-Бекара и Ајетул-Курси, насмејао би се и рекао: ’Они су из ризнице Милостивог испод Престола.‘

А када би проучио: ’Ко учини зло, биће за њега кажњен‘ (Ен-Ниса, 123) и: ’Човеку припада само оно за шта се сам потрудио, и труд његов ће се видети, а затим ће за њега бити најпотпуније награђен‘ (Ен-Недм, 39–41), изговарао би: ’Ми смо Аллахови и Њему се враћамо‘, и показивао би смерност.“

Девето предање: Ибн Мердевајх каже: „Абдуллах ибн Мухаммед ибн Куфи нам је причао, Ахмед ибн Јахја ибн Хамза нам је причао, Мухаммед ибн Бекр нам је причао, Мекки ибн Ибрахим нам је причао, Абдуллах ибн Ебу Хумејд нам је причао, од Ебу Мелиха, од Макала ибн Јесара“, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Дати су ми почетак Књиге [сура Ел-Фатиха] и завршни ајети суре Ел-Бекара испод Престола, а муфассал-суре [краће суре из последњег дела Кур’ана] су додатни дар.“

Десето предање већ је наведено у поглављу о вредности суре Ел-Фатиха. Преноси се од Абдуллаха ибн Исаа ибн Абдуррахмана ибн Ебу Лејле, од Се‘ида ибн Џубејра, од Ибн Аббаса: „Док је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, био код Џибрила, зачуо се шум изнад њих. Џибрил је подигао поглед ка небу и рекао: ’Ово су врата која су се отворила на небу; никада се раније нису отварала.‘ Затим је кроз њих сишао анђео, дошао код Посланика, мир и благослов над њим, и рекао: ’Радуј се двама светлима која су ти дата, а ниједном посланику пре тебе нису дата: Фатихи Књиге и завршним ајетима суре Ел-Бекара.

Нећеш проучити ниједно слово из њих, а да ти оно не буде дато.‘“ Бележе га Муслим и Ен-Несаи, а ово је текст који преноси Ен-Несаи.

Речи Узвишеног: „Посланик верује у оно што му се објављује од његовог Господара“ јесу обавештење о веровању Посланика, мир и благослов над њим. Ибн Џерир каже: „Бишр нам је причао, Језид нам је причао, Се‘ид нам је причао, од Катаде“, који је рекао: „Пренето нам је да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, након објаве овог ајета рекао: ’И он то заслужује — да верује.‘“

Ел-Хаким је у свом „Мустедреку“ забележио: „Ебу ен-Надр ел-Факих нам је причао, Му‘аз ибн Неџде ел-Куреши нам је причао, Халлад ибн Јахја нам је причао, Ебу Акил нам је причао, од Јахје ибн Ебу Кесира, од Енеса ибн Малика“, који је рекао: „Када је Посланику, мир и благослов над њим, објављен овај ајет: ’Посланик верује у оно што му се објављује од његовог Господара‘, Посланик је рекао: ’Он заиста заслужује да верује.‘“ Ел-Хаким је затим рекао: „Ланац преносилаца је веродостојан, али га њих двојица нису забележила.“

Речи „а и верници“ везане су за реч „Посланик“. Затим је о свима њима речено: „Сваки од њих верује у Аллаха, и анђеле Његове, и књиге Његове, и посланике Његове: ’Ми међу посланицима Његовим не правимо разлику!‘“ Верници верују да је Аллах Један, Јединствени, Самоопстојећи; нема другог божанства осим Њега и нема другог господара мимо Њега. Они потврђују истинитост свих веровесника, посланика и књига објављених с неба Његовим послатим робовима — веровесницима и посланицима.

Не праве разлику ни међу једним од њих, тако што би у неке веровали, а друге порицали. Напротив, сви су они у њиховим очима истинити, честити, исправни, упућени и они који упућују на путеве добра, иако је Аллаховом дозволом закон једних међу њима замењивао закон других, све док сви нису замењени законом Мухаммеда, мир и благослов над њим, печата веровесника и посланика. Час суда наступиће док буде важио његов закон, а једна група његовог ума непрестано ће јавно исповедати истину.

„И говоре: ’Чујемо‘“ Твоје речи, Господару наш, разумемо их и поступамо по њима, „и покоравамо се“ — извршавамо оно што из њих произлази.

„Молимо Те за опрост, Господару наш“ — молба за опроштај, милост и благост. Ибн Ебу Хатим каже: „Али ибн Харб ел-Мевсили нам је причао, Ибн Фудејл нам је причао, од Атаа ибн Саиба, од Се‘ида ибн Џубејра, од Ибн Аббаса“, о Аллаховим речима: „Посланик верује у оно што му се објављује од његовог Господара, а и верници“ до речи „Молимо Те за опрост, Господару наш“, који је рекао: „Опроштено вам је.“

„А код Тебе је коначно одредиште“ — Теби је повратак и коначно уточиште на дан када људи буду стали пред обрачун. Ибн Џерир каже: „Ибн Хумејд нам је причао, Џерир нам је причао, од Бејана, од Хакима, од Џабира“, који је рекао: „Када су Аллаховом Посланику, мир и благослов над њим, објављене речи: ’Посланик верује у оно што му се објављује од његовог Господара, а и верници; сваки од њих верује у Аллаха, и анђеле Његове, и књиге Његове, и посланике Његове: Ми међу посланицима Његовим не правимо разлику! И говоре: Чујемо и покоравамо се!

Молимо Те за опрост, Господару наш, а код Тебе је коначно одредиште‘, Џибрил је рекао: ’Аллах је лепо похвалио тебе и твој ум. Зато тражи, и биће ти дато.‘ Тада је затражио: ’Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности‘, све до краја ајета.“ Звезде: 16; Ен-Ниса: 123; Ен-Недм: 39–41.

Једанаесто предање: Ебу Мухаммед Абдуллах ибн Абдуррахман ед-Дарими у свом „Муснеду“ каже: „Ебу ел-Мугира нам је причао, Сафван нам је причао, Ејфа‘ ибн Абдуллах ел-Кела‘и“, који је рекао: „Један човек је упитао: ’Аллахов Посланиче, који је ајет у Аллаховој Књизи највеличанственији?‘ Он је одговорио: ’Ајетул-Курси: „Аллах — нема божанства осим Њега, Живог и Вечног!“‘ Упитао је: ’А који би ајет у Аллаховој Књизи волео да задеси тебе и твој ум?‘ Одговорио је: ’Завршетак суре Ел-Бекара; у њему је обухваћено све добро овог и будућег света.‘“

Речи Узвишеног: „Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности“ значе да никога не обавезује преко његових могућности. То је израз Његове благости према створењима, самилости и доброчинства према њима. Овај ајет укида оно чега су се асхаби прибојавали због речи: „Било да откријете оно што је у вама или то сакријете, Аллах ће вас за то позвати на обрачун“ — да ће их, иако ће их позвати на обрачун и испитати, казнити само за оно што човек може да одбије. А оно што не може да одбије, попут душевних дошаптавања и мисли, човеком се не терети. Негодовање због ружних дошаптавања знак је веровања.

„У њену корист је добро које учини“ — то јест, добро дело. „А на њену штету је зло које уради“ — то јест, рђаво дело. То се односи на дела која подлежу верској обавези. Затим је Узвишени упутио Своје робове да Му се обраћају молбом, обећавши им да ће им одговорити, као што их је упутио и научио да говоре: „Господару наш, немој да нас казниш ако…“ — ако изоставимо обавезу из заборава или учинимо забрањено из заборава; „или ненамерно погрешимо“ — ако, не знајући његов верски пропис, погрешимо у исправном поступку.

Раније је у Сахиху Муслима наведено предање од Ебу Хурејре: „Аллах је рекао: ’Да.‘“ А у предању од Ибн Аббаса: „Аллах је рекао: ’Већ сам то учинио.‘“ Ибн Маџе у свом „Сунену“ и Ибн Хиббан у свом „Сахиху“ бележе преко Ебу Амра ел-Евза‘ија, од Атаа. У предању Ибн Маџе наводи се Ибн Аббас, а Ет-Таберани и Ибн Хиббан наводе Атаа, од Убејда ибн Умејра, од Ибн Аббаса, који је рекао да је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, казао: „Аллах је мом уму опростио грешку, заборав и оно на шта су приморани.“

Преноси се и другим путевима, али су га Ахмед и Ебу Хатим сматрали слабим — а Аллах најбоље зна. Ибн Ебу Хатим каже: „Мој отац ми је причао, Муслим ибн Ибрахим нам је причао, Ебу Бекр ел-Хузели нам је причао, од Шехра, од Умму Дердае, од Посланика, мир и благослов над њим“, који је рекао: „Аллах је мом уму опростио три ствари: грешку, заборав и принуду.“ Ебу Бекр је рекао: „То сам споменуо ел-Хасану, па је казао: ’Тако је. Зар не учиш о томе у Кур’ану: „Господару наш, немој да нас казниш ако заборавимо или ненамерно погрешимо“?‘“

„Господару наш, не оптерети нас бременом као што си оптеретио оне пре нас!“ То јест, не задужуј нас тешким делима, чак и ако бисмо могли да их поднесемо, као што си прописао претходним народима тешка ограничења и бремена. То су окови и терети који су им били наметнути, а које је Твој Посланик, Мухаммед, мир и благослов над њим — посланик милости — уклонио из закона са којим си га послао, закона правоверног, благог и лаког. У Сахиху Муслима потврђено је да се од Ебу Хурејре преноси од Аллаховог Посланика, мир и благослов над њим, да је Аллах рекао: „Да.“

А од Ибн Аббаса се преноси да је Посланик казао: „Аллах је рекао: ’Већ сам то учинио.‘“ У предањима која се преносе разним путевима од Аллаховог Посланика стоји да је рекао: „Послат сам са правоверном и благом вером.“

„Господару наш, не оптерећуј нас оним за шта немамо снаге!“ То јест, не оптерећуј нас верским обавезама, несрећама и искушењима која не можемо да поднесемо; не искушавај нас оним чему нисмо дорасли. Мекхул је о овим речима рекао: „То су туђина и полна страст.“ Забележио је то Ибн Ебу Хатим.

„Аллах је рекао: ’Да.‘“ У другом предању стоји: „Аллах је рекао: ’Већ сам то учинио.‘“

„Преко наших греха пређи“ — у ономе што је између нас и Тебе, а што Ти знаш о нашим пропустима и погрешним поступцима. „Опрости нам“ — у ономе што је између нас и Твојих робова, па им не откривај наше мане и ружна дела. „И смилуј нам се“ — у ономе што нас чека, па нас, Својом помоћи, не препусти да починимо нови грех. Зато су рекли да су грешнику потребне три ствари: да му Аллах опрости оно што је између њега и Њега; да га сакрије од Својих робова и не осрамоти га пред њима; и да га сачува и не доведе до тога да понови сличан грех.

Раније је у хадису наведено да је Аллах рекао: „Да“, а у другом предању: „Већ сам то учинио.“

„Ти си наш Господар“ — Ти си наш Заштитник и Помагач; у Тебе се уздамо, од Тебе помоћ тражимо и на Тебе се ослањамо. Нема моћи ни снаге осим с Твојом помоћи.

„Па нас помози против народа који не верује“ — оних који поричу Твоју веру, не признају Твоју једноћу и посланство Твога Посланика, обожавају друге поред Тебе и придружују Ти неке од Твојих робова. Помози нам против њих и дај да исход на овом и будућем свету буде у нашу корист. Аллах је рекао: „Да.“ У предању које Муслим преноси од Ибн Аббаса стоји: „Аллах је рекао: ’Већ сам то учинио.‘“

Ибн Џерир каже: „Мусенна ибн Ибрахим ми је причао, Ебу Ну‘ајм нам је причао, Суфјан нам је причао, од Ебу Исхака“, који је рекао да би Му‘аз, нека је Аллах задовољан њиме, када би завршио учење суре речима „па нас помози против народа који не верује“, рекао: „Амин.“ Веки‘ га је пренео од Суфјана, од Ебу Исхака, од једног човека, од Му‘аза ибн Џебела, да би он, када би завршио суру Ел-Бекара, рекао: „Амин.“ Заборавили смо.

Тефсир ел-Багавија

Речи Узвишеног „Посланик верује“ значе: потврђује као истинито оно што му се објављује од његовог Господара, а и верници. „Сваки од њих верује у Аллаха“ — глагол је у једнини зато што се односи на сваког појединачно — „и анђеле Његове, и књиге Његове, и посланике Његове“. Хамза и ел-Кисаи читају „Књигу Његову“ у једнини, мислећи на Кур’ан. Речено је и да значи књиге у множини, иако је употребљен облик једнине, као у речима Узвишеног: „Аллах је послао веровеснике да благовесте и опомињу, и с њима је спустио Књигу“ (Ел-Бекара, 213).

Остали читају „књиге Његове“ у множини, као у речима Узвишеног: „И у Аллаха, и анђеле Његове, и књиге Његове, и посланике Његове“ (Ен-Ниса, 136).

„Ми међу посланицима Његовим не правимо разлику!“ — не верујемо у једне, а друге поричемо, као што су поступили Јевреји и хришћани. У исказу је изостављено: „Они говоре: ’Ми не правимо разлику.‘“ Јакуб чита „не прави разлику“ са јотованим глаголом у једнини, па то представља обавештење о Посланику, или значи: „Сви не праве разлику.“ Речено је „између иједног“, а не „између појединаца“, зато што „један“ може означавати и једнину и множину.

Аллах каже: „И нико од вас неће моћи да га спречи“ (Ел-Хакка, 47).

„И говоре: ’Чујемо‘“ — Твоју реч; „и покоравамо се“ — Твојој заповести. Преноси се од Хакима, од Џабира, нека је Аллах задовољан њима обојицом, да је Џибрил, мир над њим, након објаве овог ајета рекао Веровеснику, мир и благослов над њим: „Аллах је похвалио тебе и твој ум. Зато тражи и биће ти дато.“ Подстакнут Аллахом, затражио је: „Молимо Те за опрост.“

Ово је масдар у акузативу, са значењем: „Опрости нам потпуним опростом“ или: „Молимо Те за опрост.“

„Господару наш, а код Тебе је коначно одредиште. Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности.“ Очигледно значење ајета је испуњење молбе, а у њему се подразумева питање, као да су рекли: „Господару наш, не обавезуј нас преко наших могућности“, а одговор је: „Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности“, то јест, само у мери њене снаге. „Могућност“ је оно што човек може да поднесе, а да му не буде претесно.

У тумачењу тога постоје различита мишљења. Ибн Аббас, Ата и већина тумача сматрају да се то односи на унутрашње мисли поменуте у речима Узвишеног: „Било да откријете оно што је у вама или то сакријете“ — као што смо већ навели. Преноси се и од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њиме, да је рекао: „То се посебно односи на вернике: верски прописи су им олакшани и нису обавезани ничим осим оним што могу да поднесу“, као што је Аллах рекао: „Аллах жели да вам олакша, а не да вам отежа“ (Ел-Бекара, 185), и: „Он вам у вери није ништа тешко прописао“ (Ел-Хаџ, 78).

Суфјан ибн Ујејне је упитан о речима Узвишеног: „Аллах сваку особу обавезује само онолико колике су њене могућности“, па је одговорио: „Само онолико колико јој је лако; не обавезује је преко њене снаге.“ То је добро мишљење, јер су могућности оно што је испод крајње снаге.

„У њену корист је добро које учини“ — души припада награда и благодат за добро које је урадила. „А на њену штету је зло које уради“ — носи терет зла које је починила.

„Господару наш, немој да нас казниш“ — то јест, немој да нас кажњаваш; „ако заборавимо“. Неки су ово протумачили као заборав у значењу ненамерног превида. Ел-Келби је рекао: „Када би синови Исраилови заборавили нешто што им је било наређено или погрешили, казна би их одмах стигла: ускраћивали би им неку храну или пиће, сразмерно том греху. Аллах је наредио верницима да Га моле да их због тога не позове на одговорност.“

Речено је и да заборав овде значи занемаривање, као у речима Узвишеног: „Они су Аллаха заборавили, па је и Он њих заборавио“ (Ет-Тевба, 67).

„Или ненамерно погрешимо.“ Речено је да значи намеру и свесно чињење, јер се за некога ко нешто намерно учини каже да је погрешио. Аллах каже: „Убијање њихово је, заиста, велики грех“ (Ел-Исра, 31). Ата је рекао да „ако заборавимо или ненамерно погрешимо“ значи: ако из незнања или намерно учинимо.

Већина тумача, међутим, сматра да је реч о грешци у значењу незнања и ненамерног пропуста, јер намерни грех није опроштен, већ зависи од Аллахове воље, док се грешка опрашта. Веровесник, мир и благослов над њим, рекао је: „Мом уму опроштени су грешка, заборав и оно на шта су приморани.“

„Господару наш, не оптерети нас бременом“ — тешким заветом и обавезом коју не можемо да испунимо, па да нас казниш зато што смо је прекршили и занемарили; „као што си оптеретио оне пре нас“, то јест, Јевреје, који је нису испунили, па си их казнио. Ово је мишљење Муџахида, Атаа, Катаде, ес-Суддија, ел-Келбија и других. На то указују речи Узвишеног: „И прихватили сте Мој завет“ (Алу Имран, 81). Речено је и да значи: „Не отежавај нам и не пооштравај прописе, као што си их пооштрио онима пре нас, Јеврејима.“

Аллах им је прописао педесет молитви, наредио да дају четвртину свог иметка као зекат, а ономе чију би одећу захватила нечистоћа наредио је да је одсече; ко би починио грех, освануо би са записом о томе на својим вратима, и слична тешка оптерећења. Ово је значење мишљења Османа, Атаа, Малика ибн Енеса, Ебу Убејде и других. На то указују речи Узвишеног: „И скида с њих терете њихове и окове који су били на њима“ (Ел-А‘раф, 157). Речено је и да „бреме“ значи грех за који нема покајања; тада би значење било: „Сачувај нас од сличног греха.“ Основно значење речи је везивање и учвршћивање.

„Господару наш, не оптерећуј нас оним за шта немамо снаге!“ То јест, не задужуј нас делима која не можемо да поднесемо. Речено је и да се то односи на унутрашње мисли и дошаптавања. Од Мекхула се преноси да је рекао да је то полна страст.

Речено је: полна страст је нагон снажне пожуде. Од Ибрахима се преноси да је рекао: љубав; од Мухаммеда ибн Абдулваххаба: страст према вољеној особи; а Ибн Џурејџ је рекао: претварање у мајмуне и свиње. Речено је и да значи злорадост непријатеља, раставу и прекид односа — у Аллаха уточиште од тога.

„Преко наших греха пређи“ — пређи преко њих и избриши их. „Опрости нам“ — покриј наше грехе и не осрамоти нас. „И смилуј нам се“, јер добро дело не можемо да стекнемо осим Твојом покорношћу, нити да се клонимо непослушности осим Твојом милошћу. „Ти си наш Господар“ — наш Помагач, Чувар и Заштитник. „Па нас помози против народа који не верује.“

Се‘ид ибн Џубејр преноси од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима, да је о речима Узвишеног „Молимо Те за опрост, Господару наш“ Аллах рекао: „Опростио сам вам.“ О речима „немој да нас казниш ако заборавимо или ненамерно погрешимо“ рекао је: „Нећу вас казнити.“ О речима „Господару наш, не оптерети нас бременом“ рекао је: „Нећу вам наметнути бреме.“ О речима „и не оптерећуј нас оним за шта немамо снаге“ рекао је: „Нећу вас оптеретити.“

А о речима „преко наших греха пређи“ и свему што следи рекао је: „Опростио сам вам, опростио вам грехе, смиловао вам се и помогао вам против народа који не верује.“ Када би Му‘аз ибн Џебел завршио учење суре Ел-Бекара, говорио би: „Амин.“

Обавестио нас је Исмаил ибн Абдулкахир, пренео нам је Абдулгафир ибн Мухаммед, пренео нам је Мухаммед ибн Иса ел-Џулуди, пренео нам је Ибрахим ибн Мухаммед ибн Суфјан, пренео нам је Муслим ибн ел-Хаџџаџ, пренео нам је Ебу Бекр ибн Ебу Шејба, пренео нам је Ебу Усама, пренео ми је Малик ибн Мигвел, од ез-Зубејра ибн Адија, од Талхе ибн Алија ибн Мусаррифа, од Мурре, од Абдуллаха, који је рекао: „Када је Аллахов Посланик, мир и благослов над њим, био узнесен, доведен је до Лотосовог дрвета на крајњој граници.

Оно је на шестом небу; до њега допире оно што се са Земље уздиже, па се ту преузима, а до њега допире и оно што се спушта одозго, па се ту преузима.“ Рекао је: „’Када је Лотосово дрво прекрило оно што га је прекрило‘ (Ен-Недм, 16) — прекрили су га лептири од злата.“ И рекао је: „Аллаховом Посланику, мир и благослов над њим, дате су три ствари: пет молитви, завршни ајети суре Ел-Бекара и опроштај за оне из његовог ума који Аллаху нису придруживали никога, чак и ако су починили тешке грехе.“