Постојаност на Правом путу

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

„Господару наш, Ти ћеш, заиста, сакупити људе на Дан у који нема сумње; Аллах, заиста, не крши обећање Своје“ — па ће им узвратити према њиховим делима, добрим и лошим.

Узвишени Аллах похвалио је оне који су утемељени у знању због седам својстава која представљају кључ среће за човека. Прво је знање, које је пут што води Аллаху и разјашњава Његове прописе и верозакон. Друго је утемељеност у знању, што је више од самог поседовања знања: утемељен у знању треба да буде учен и темељно провереног знања, као и прецизан познавалац. Аллах га је поучио и спољашњим и скривеним видовима знања, па му се стопало учврстило у тајнама верозакона — у знању, стању и деловању.

Треће је то што их је описао као вернике у целокупну Своју Књигу, који њене мање јасне ајете враћају на јасне, речима: „Они говоре: ‘Ми верујемо у њу; све је од Господара нашег.’“ Четврто је то што су од Аллаха тражили опрост и избављење од искушења којима су били изложени они што су скренули и одметнули се од истине. Пето је њихово признавање Аллахове доброте према њима, јер их је упутио, што исказују речима: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио.“

Шесто је то што су, уз све то, молили Аллаха за Његову милост, која подразумева постизање сваког добра и отклањање сваког зла, и обраћали Му се призивајући Његово име Ел-Веххаб [Онај Који обилно дарује]. Седмо је то што је обавестио о њиховом веровању и убеђењу у Дан устајања, као и о страху од њега — а то подстиче на дела и одвраћа од посртања.

Затим је Узвишени обавестио да они који су утемељени у знању упућују дову и говоре: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио“, то јест: не одврати их од истине због нашег незнања или тврдоглавости, него учини да будемо постојани, да упућујемо и да смо упућени. Учврсти нас у Својој упути и сачувај нас од искушења којима си изложио оне који су скренули. „И даруј нам милост од Себе“ — то јест, велику милост којом ћеш нас упутити ка добрим делима и сачувати од ружних.

„Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује“ — широк у даровима и поклонима, многобројан у доброчинству, чија милост обухвата сва створења.

Тефсир имама Ибн Касира

Затим је Узвишени обавестио о њима да су упутили дову своме Господару и рекли: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио“, то јест: не одврати их од упуте након што си их на њој учврстио и не учини нас попут оних у чијим срцима има скретања, који следе мање јасне ајете Кур’ана. Него нас учврсти на Своме Правом путу и у Својој исправној вери.

„И даруј нам од Себе“ — то јест, од Тебе — „милост“, којом ћеш учврстити наша срца, сабрати нас и увећати нам веру и чврсто уверење. „Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује.“

Ибн Еби Хатим је рекао: Пренео нам је Амр ибн Абдуллах ел-Евди — а Ибн Џерир је рекао: Пренео нам је Ебу Курејб — обојица су рекла: Пренео нам је Веки‘, од Абдулхамида ибн Бехрама, од Шехра ибн Хавшаба, од Умм Селеме, нека је Аллах задовољан њоме, да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир на њега, говорио: „О Ти Који окрећеш срца, учврсти моје срце у Својој вери!“ Затим је проучио: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио и даруј нам милост од Себе; Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује.“

Ибн Мердевејх је ово забележио путем Мухаммеда ибн Бекара, од Абдулхамида ибн Бехрама, од Шехра ибн Хавшаба, од Умм Селеме. Она је Асма бинт Језид ибн ес-Секен. Чула је како се преноси да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, често у својој дови говорио: „Аллаху, Ти Који окрећеш срца, учврсти моје срце у Својој вери!“ Она је рекла: „Рекла сам: ‘Аллахов Посланиче, зар се срце заиста мења?’

Он је одговорио: ‘Да. Аллах није створио ниједног човека од Адамових потомака а да његово срце није између два прста Узвишеног Аллаха. Ако хоће, учврсти га, а ако хоће, одврати га.’“ Зато молимо Аллаха, нашег Господара, да не допусти да наша срца скрену након што нас је упутио, и молимо Га да нам подари милост од Себе. Он је, уистину, Онај Који обилно дарује.

Ибн Џерир је исто тако забележио предање од Асада ибн Мусе, од Абдулхамида ибн Бехрама, са истим ланцем преносилаца и сличним текстом. Забележио га је и од Ел-Мусенне, од Ел-Хаџаџа ибн Минхала, од Абдулхамида ибн Бехрама, са истим текстом, уз додатак: „Рекла сам: ‘Аллахов Посланиче, хоћеш ли ме поучити дови коју бих упућивала за себе?’ Одговорио је: ‘Хоћу. Реци: Аллаху, Господару веровесника Мухаммеда, опрости ми грех, отклони срџбу из мог срца и сачувај ме од заблуделих искушења.’“

Затим је Ибн Мердевејх рекао: Пренео нам је Сулејман ибн Ахмед, пренео нам је Мухаммед ибн Харун ибн Бекар ед-Димешки, обавестио нас је Ел-Аббас ибн ел-Велид ел-Халлал, обавестио нас је Језид ибн Јахја ибн Убејдуллах, обавестио нас је Са‘ид ибн Бешир, од Катаде, од Ебу Хассана ел-А‘реџа, од Аише, нека је Аллах задовољан њоме, која је рекла: „Аллахов Посланик је често упућивао дову: ‘О Ти Који окрећеш срца, учврсти моје срце у Својој вери!’ Рекла сам: ‘Аллахов Посланиче, колико често упућујеш ову дову!’ Он је одговорио: ‘Нема ниједног срца а да оно није између два прста Милостивог.

Када хоће да га учврсти, Он га учврсти, а када хоће да га одврати, Он га одврати. Зар не чујеш Његове речи: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио и даруј нам милост од Себе; Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује“?’“ Ово предање је необично преко овог ланца, али је његова основа потврђена у два Сахиха и другим збиркама, бројним ланцима преносилаца, без додатка о помињању овог племенитог ајета.

Ебу Давуд, ен-Несаи и Ибн Мердевејх забележили су предање од Ебу Абдуррахмана ел-Мукрија — а ен-Несаи и Ибн Хиббан додали су и Абдуллаха ибн Вехба — које су обојица пренели од Са‘ида ибн Ејјуба. Он ми је пренео од Абдуллаха ибн ел-Велида ет-Теџиби, од Са‘ида ибн ел-Мусејјиба, од Аише, нека је Аллах задовољан њоме, да би Аллахов Посланик, када би се ноћу пробудио, говорио: „Нема божанства осим Тебе; слављен нека си! Аллаху, молим Те за опрост свога греха и молим Те за милост.

Аллаху, увећај ми знање, не допусти да ми срце скрене након што си ме упутио и даруј ми милост од Себе; Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује.“ То је текст који је пренео Ибн Мердевејх.

Абдурреззак је пренео од Малика, од Ебу Убејда, штићеника Сулејмана ибн Абдулмелика, од Убаде ибн Несија, који му је казао да је чуо Кејса ибн ел-Хариса како каже: „Ебу Абдуллах ес-Санабихи ме је обавестио да је клањао магриб-намаз иза Ебу Бекра ес-Сиддика. Ебу Бекр је на прва два реката учио Фатиху и две кратке суре из последњег дела Кур’ана. На трећем рекату сам му се приближио толико да је моја одећа умало додиривала његову. Чуо сам га како учи Фатиху и овај ајет: ‘Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио.’“

Ебу Убејд је рекао: „Убаде ибн Неси ми је пренео да је био код Омера ибн Абдулазиза за време његовог халифата. Омер је упитао Кејса: ‘Како си ми пренео оно што си чуо од Ебу Абдуллаха ес-Санабихија?’ Он му је поново испричао оно што је чуо од Ебу Абдуллаха. Омер је рекао: ‘Откако смо то чули од њега, нисмо изостављали ово учење, мада сам раније поступао другачије.’

Један човек га упита: ‘А шта је халифа раније учио?’ Он одговори: ‘Учио сам: „Реци: Он је Аллах — Један.“’“ Ово предање је забележио и Ел-Велид ибн Муслим од Малика и Ел-Евзаија, обојица од Ебу Убејда, са истим ланцем преносилаца.

Ел-Велид га је забележио и од Ибн Џабира, од Јахје ибн Јахје ел-Гасанија, од Махмуда ибн Лебида, од ес-Санабихија, који је рекао: „Клањао сам магриб иза Ебу Бекра, нека је Аллах задовољан њиме. На прва два реката учио је Фатиху и кратку суру, учећи наглас. Када је устао на трећи рекат и почео учење, приближио сам му се толико да је моја одећа додиривала његову. Тада је проучио овај ајет: ‘Господару наш, не допусти да наша срца скрену и даруј нам милост од Себе; Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује’“, а затим су наведене речи „Реци: Он је Аллах — Један“ (ел-Ихлас, 1). [У наводу је редослед делова ајета померен.]

Његове речи: „Господару наш, Ти ћеш, заиста, сакупити људе на Дан у који нема сумње; Аллах, заиста, не крши обећање Своје“ значе: У својој дови говоре: „Господару наш, Ти ћеш, заиста, сабрати Своја створења на Дан њиховог повратка, пресудити им и одлучити међу њима у ономе око чега су се разишли, те свакоме дати накнаду према његовим делима и ономе што је на овом свету чинио — добру или злу.“

Тефсир ел-Багавија

Узвишени каже: „Господару наш, Ти ћеш, заиста, сакупити људе на Дан“ — то јест, ради пресуде на тај Дан. Речено је и да предлог „ли“ овде има значење „фи“ [у], па би значење било: „на Дан“. „У који нема сумње“, то јест, нема сумње у њега; то је Дан устајања. „Аллах, заиста, не крши обећање Своје.“ Реч „ми‘ад“ означава обећање.

Узвишени каже: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену“, то јест, они који су утемељени у знању говоре: „Господару наш, не одврати наша срца од истине и упуте, као што си одвратио срца оних у којима има скретања. „Након што си нас упутио“ — то јест, пошто си нас упутио и омогућио нам да прихватимо Твоју веру и поверујемо у јасне и мање јасне ајете Твоје Књиге. „И даруј нам од Себе“ — подари нам од Себе — „милост“, то јест, омогућавање и учвршћење у вери и упути на којој смо. Ед-Даххак је рекао: „Опрост и опраштање.“ „Ти си, уистину, Онај Који обилно дарује.“

Обавестио нас је Ебу ел-Ферџ ел-Музаффер ибн Исмаил ет-Тејми, а њему Ебу ел-Касим Хамза ибн Јусуф ес-Сехми, њему Ебу Ахмед ибн Ади ел-Хафиз, њему Ебу Бекр Абдуррахман ибн ел-Касим ел-Куреши, познат као Ибн ер-Ревас ел-Кебир у Дамаску, њему Ебу Мусхир Абдул-А‘ла ибн Мусхир ел-Гасани, њему Садака, њему Абдуррахман ибн Зејд ибн Џабир, који ми је пренео: Бишр ибн Убејдуллах ми је казао: Чуо сам Ебу Идриса ел-Хавланија како каже: Ен-Неввас ибн Сем‘ан ел-Келаби ми је пренео да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Нема ниједног срца а да оно није између два прста Милостивог.

Ако хоће да га учврсти, Он га учврсти, а ако хоће да га одврати, Он га одврати.“ Аллахов Посланик је говорио и: „Аллаху, Ти Који окрећеш срца, учврсти наша срца у Својој вери. Вага је у руци Милостивог: Он уздиже једне људе, а друге понижава све до Судњег дана.“

Обавестио нас је Ахмед ибн Абдуллах ес-Салихи, пренео нам је Ебу Бекр Ахмед ибн ел-Хасан ел-Хајри, обавестио нас је Хаџиб ибн Ахмед ет-Туси, пренео нам је Абдуррахим ибн Муниб: Језид ибн Харун нам је пренео од Са‘ида ибн Ејјаса ел-Џуририја, од Ганејма ибн Кејса, од Ебу Мусе ел-Еш‘арија, нека је Аллах задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Срце је попут пера на пустом простору, које ветрови преврћу с једне стране на другу.“