Молба за праву упуту

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Затим је Узвишени рекао: „Упути нас на Прави пут“, то јест: покажи нам, упути нас и омогући нам да следимо Прави пут. То је јасан пут који води до Аллаха и Његовог Џеннета; то је спознаја истине и поступање по њој. Зато нас упути ка путу и упути нас на њему. Упућивање ка путу значи придржавање вере ислама и напуштање свих других вера.

Упућивање на путу обухвата упућивање у све појединости вере, и у знању и у делима. Ова молба је међу најсвеобухватнијим и најкориснијим молбама за верника. Зато је човек дужан да њоме моли Аллаха на сваком рекату свога намаза, јер му је она неопходна.

Овај Прави пут је: „пут оних којима си благодат даровао“ — веровесника, искрених и истинитих, шехида и добрих људи. „А не“ пут „оних на које се срџба излила“ — оних који су спознали истину, па је напустили, попут Јевреја и њима сличних; нити пут „заблуделих“ — оних који су напустили истину из незнања и заблуде, попут хришћана и њима сличних.

Иако кратка, ова сура садржи оно што не садржи ниједна друга сура у Кур’ану. Она обухвата три врсте монотеизма: монотеизам у господарству (توحيد الربوبية), који се препознаје у речима: „Господар светова“; монотеизам у обожавању (توحيد الإلهية), то јест издвајање Аллаха у обожавању, који се препознаје у имену „Аллах“ и речима: „Само Тебе обожавамо“; и монотеизам у именима и својствима (توحيد الأسماء والصفات), то јест потврђивање Аллаху својстава савршенства која је Он Сам Себи потврдио, као и Његов Посланик, без порицања, упоређивања или уподобљавања. На то, као што је претходно наведено, упућује реч „хвала“.

Сура такође потврђује веровесништво речима: „Упути нас на Прави пут“, јер је то немогуће без посланства. Потврђује и награду за дела речима: „Владару Судњег дана“, а награда ће бити праведна, јер реч „дин“ овде значи праведну накнаду. Сура потврђује и предодређење (القدر), као и то да човек заиста поступа својом вољом, супротно кадеријама и џебријама. Штавише, она садржи одговор свим следбеницима новотарија у речима: „Упути нас на Прави пут“, јер то значи спознају истине и поступање по њој, а сваки следбеник новотарије томе се противи.

Сура садржи и искреност у вери према Узвишеном Аллаху, у обожавању и тражењу помоћи, у речима: „Само Тебе обожавамо и само од Тебе помоћ тражимо“. Па хвала Аллаху, Господару светова. Заблуда; заблудели.

Тефсир имама Ибн Касира

„Упути нас на Прави пут.“ Већина учача чита ову реч са словом сад (ص); забележено је и читање са син (س), као и са зе (ز). Ел-Ферра’ је рекао: „То је језик племена Узра, Балкајн и Бену Келб.“ Пошто је претходно изнета похвала Ономе од Кога се тражи — Узвишеном и Благословљеном — прикладно је да се након ње упути молба, као што стоји: „Једна половина припада Мени, а друга половина Мом робу, и Мом робу припада оно што је тражио.“

То је најпотпуније стање онога који моли: да најпре похвали Онога од Кога нешто тражи, па затим изнесе своју потребу, јер се тако лакше постиже оно што се тражи и већа је вероватноћа да молба буде услишана. Зато је Узвишени Аллах упутио на тај начин, јер је он најпотпунији. Понекад се молба износи описивањем стања и потребе онога који моли, као што је Муса, мир нека је над њим, рекао: „Господару мој, мени је заиста потребно свако добро које ми спустиш“ (Ел-Касас, 24). Понекад јој претходе и својства Онога од Кога се тражи, као у речима Зун-Нуна: „Нема божанства осим Тебе, слављен нека си!

Заиста сам ја био од неправедних“ (Ел-Енбија, 87). А понекад се Онај од Кога се тражи само похвали, као у стиховима песника: „Да ли да изнесем своју потребу, или ми је довољна твоја стидљивост, јер је стидљивост твоја особина? Када те човек једном похвали, довољно му је што ти је похвалу упутио.“

У овом ајету упута значи показивање пута и омогућавање да се њиме иде. Глагол „упутити“ може уз себе имати непосредни објекат, као овде: „Упути нас на Прави пут“, па у том случају обухвата значења: надахни нас, омогући нам, подари нам или дај нам. Такође се каже: „И Ми му указасмо на два пута“ (Ел-Белед, 10), то јест, показали смо му добро и зло. Глагол се може везати и предлогом „ка“, као у речима Узвишеног: „Одабрао га је и упутио на Прави пут“ (Ен-Нахл, 121); „Па их поведите путем Пакла“ (Ес-Саффат, 23).

То значи упућивање и показивање пута. Исто тако, Узвишени каже: „А ти, заиста, упућујеш на Прави пут“ (Еш-Шура, 52). Глагол се може везати и предлогом „за“, као што становници Џеннета кажу: „Хвала Аллаху, Који нас је на ово упутио“ (Ел-А‘раф, 43), то јест: омогућио нам је ово и учинио нас достојнима тога.

Што се тиче Правог пута, имам Ебу Џа‘фер ибн Џерир је рекао: „Сви припадници уммета који се баве тумачењем слажу се да је Прави пут јасан пут који нема кривина. Тако је и у језику свих Арапа.“ Као пример је навео стих Џерира ибн Атије ел-Хатфија: „Вођа верника је на правом путу, чак и када се извори искриве.“ Ибн Џерир је рекао да је доказа за то превише да би се могли побројати.

Арапи затим реч „пут“ пренесено употребљавају за сваки говор или дело описано као право или искривљено: право описују као исправно, а криво као искривљено.

Међу раним и каснијим тумачима било је различитих израза у тумачењу Правог пута, али се њихово значење своди на једно: следовање Аллаху и Посланику. Преноси се да је то Аллахова Књига. Ибн Еби Хатим је рекао: „Хасан ибн Арфа нам је пренео: Јахја ибн Јаман ми је пренео од Хамзе ез-Зајјата, од Са‘да, Ебу ел-Мухтара ет-Та’ија, од синовца ел-Хариса ел-Е‘вера, од ел-Хариса ел-Е‘вера, од Алија ибн Еби Талиба, нека је Аллах задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Прави пут је Аллахова Књига.’“ Ибн Џерир је такође пренео овај хадис преко Хамзе ибн Хабиба ез-Зајјата.

Ахмед и Тирмизи су га пренели преко ел-Хариса ел-Е‘вера од Алија, као предање које се приписује Посланику: „То је чврсто Аллахово уже, мудра Опомена и Прави пут.“ Ово предање се преноси и као Алијева изрека, што је, а Аллах најбоље зна, вероватније.

Ес-Севри преноси од Мансура, од Ебу Ва’ила, од Абдуллаха: „Прави пут је Аллахова Књига.“ Речено је и да је то ислам. Ед-Даххак преноси од Ибн Аббаса да је Џибрил рекао Мухаммеду, мир нека је над њима: „Реци: ‘О Мухаммеде, упути нас на Прави пут.’“ То значи: „Упути нас на пут који води, а то је Аллахова вера у којој нема кривине.“

Мајмун ибн Михран преноси од Ибн Аббаса да је, поводом речи „Упути нас на Прави пут“, рекао: „То је ислам.“ Исмаил ибн Абдуррахман ес-Суди ел-Кебир преноси од Ебу Малика и Ебу Салиха, од Ибн Аббаса, а од Мурре ел-Хамданија, од Ибн Мес‘уда и од групе асхаба Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да су рекли: „То је ислам.“ Абдуллах ибн Мухаммед ибн Акил преноси од Џабира: „Упути нас на Прави пут — то је ислам“, а затим је рекао: „Он је шири од простора између неба и Земље.“ Ибн ел-Ханефија је о овом ајету рекао: „То је Аллахова вера, осим које Он од робова не прима ниједну другу.“ Абдуррахман ибн Зејд ибн Еслем је рекао: „То је ислам.“

У хадису који је имам Ахмед пренео у свом Муснеду стоји: „Хасан ибн Севвар Ебу ел-Ала нам је пренео, Лејс — то јест Ибн Са‘д — нам је пренео од Му‘авије ибн Салиха, који је пренео од Абдуррахмана ибн Џубејра ибн Нуфајра, да му је његов отац пренео од ен-Невваса ибн Сем‘ана, од Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да је рекао: ‘Аллах је навео пример Правог пута. Са обе стране пута су два зида, на њима су отворена врата, а преко врата спуштене завесе. На почетку пута стоји гласник који позива: „О људи, уђите сви на пут и не скрећите!“ А други гласник позива изнад пута.

Када човек пожели да отвори нешто од тих врата, овај му каже: „Тешко теби, не отварај их! Ако их отвориш, ући ћеш кроз њих.“ Пут је ислам, зидови са обе његове стране су Аллахове границе, отворена врата су Аллахове забрањене ствари, гласник на почетку пута је Аллахова Књига, а гласник изнад пута је Аллахов опомињач у срцу сваког муслимана.’“ Овако су га, преко Лејса ибн Са‘да, пренели Ибн Еби Хатим и Ибн Џерир.

Тирмизи и Несаи су га пренели од Алија ибн Хаџера, од Бекије, од Буџејра ибн Са‘да, од Халида ибн Ме‘дана, од Џубејра ибн Нуфајра, од ен-Невваса ибн Сем‘ана. Његов ланац преносилаца је веродостојан, а Аллах најбоље зна.

Муџахид је о речима „Упути нас на Прави пут“ рекао: „То је истина.“ Ово је свеобухватније и није у супротности са претходним тумачењима. Ибн Еби Хатим и Ибн Џерир преносе од Ебу ел-Алије: „Прави пут је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, и његова два наследника после њега.“ Асим је рекао: „То смо споменули ел-Хасану, па је рекао: ‘Ебу ел-Алија је рекао истину и дао добар савет.’“

Сва ова тумачења су исправна и међусобно се допуњују. Ко следи Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, и угледа се на двојицу после њега, Ебу Бекра и Омера, следио је истину; ко следи истину, следио је ислам; ко следи ислам, следио је Кур’ан — Аллахову Књигу, Његово чврсто уже и Његов Прави пут. Сва ова тумачења су, дакле, исправна и једно друго потврђује. Хвала Аллаху.

Ет-Таберани је пренео од Абдуллаха: „Прави пут је оно на чему нас је оставио Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим.“ Зато је имам Ебу Џа‘фер ибн Џерир, Аллах му се смиловао, рекао: „Тумачењу овог ајета — ‘Упути нас на Прави пут’ — најпрече је оно према којем се њиме моли: ‘Омогући нам да истрајемо у ономе чиме си задовољан и у чему си помогао онима од Својих робова којима си даровао благодат, у речима и делима.’ То је Прави пут.

Јер, коме Аллах омогући оно што је омогућио онима којима је даровао благодат — веровесницима, искренима, шехидима и добрим људима — томе је омогућио да прихвати ислам, да верује у посланике, да се држи Књиге, поступа по ономе што му је Аллах наредио, клони се онога што му је забранио и следи пут Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, као и пут четворице праведних халифа и сваког доброг роба. Све то је Прави пут.“

Ако неко упита: „Зашто верник сваког часа, у намазу и изван њега, моли за упуту иако је већ на њој? Зар то није тражење нечега што већ има?“ Одговор је: није. Да робу није потребно да и ноћу и дању моли за упуту, Аллах га не би на то упутио.

Роб је сваког часа и у сваком стању потребан Узвишеном Аллаху: потребни су му учвршћење на упути, постојаност у њој, јасније разумевање, увећање упуте и истрајност на њој. Човек сам себи не може прибавити ни корист ни штету, осим онога што Аллах хоће. Зато га је Узвишени упутио да Га у сваком часу моли за помоћ, постојаност и успех. Срећан је онај коме Аллах омогући да Га моли, јер је Узвишени обећао да ће одговорити ономе ко Га дозива, а нарочито ономе ко је у невољи, коме је потребан и ко зависи од Њега у сваком делу ноћи и дана.

Узвишени је рекао: „О ви који верујете, верујте у Аллаха и Његовог Посланика и у Књигу коју је спустио Свом Посланику, и у Књигу коју је раније објавио…“ (Ен-Ниса, 136). Он је верницима наредио да верују, али то није тражење већ постојећег; намера је учвршћење, истрајност и непрекидно обављање дела која томе помажу. А Аллах најбоље зна.

Узвишени је наредио Својим верујућим робовима да говоре: „Господару наш, не допусти да наша срца скрену након што си нас упутио и даруј нам милост од Себе; Ти си, заиста, Онај Који много дарује“ (Али Имран, 8). Ебу Бекр, нека је Аллах задовољан њиме, учио је овај ајет тихо на трећем рекату магрибског намаза, после Фатихе. Значење речи Узвишеног: „Упути нас на Прави пут“ јесте: „Учини да истрајемо на њему и не скрећи нас на неки други пут.“

„Пут оних којима си благодат даровао.“ О ономе што робови траже Аллах одговара: „Ово припада Мом робу, и Мом робу припада оно што је тражио.“ Речи: „Пут оних којима си благодат даровао“ објашњавају шта је Прави пут. По граматичком тумачењу, оне су замена за њега, а може бити и појашњавајући додатак — а Аллах најбоље зна.

Они којима је дарована благодат споменути су у сури Ен-Ниса: „Они који се покоравају Аллаху и Посланику биће са онима којима је Аллах благодат даровао: са веровесницима, искренима, шехидима и добрима. А дивни су они сапутници! То је благодат од Аллаха, а Аллах је довољан као Онај Који све зна“ (Ен-Ниса, 69–70).

Ед-Даххак преноси од Ибн Аббаса да „пут оних којима си благодат даровао“ значи: „Оних којима си, захваљујући њиховој покорности и обожавању, даровао благодат — од Својих анђела, веровесника, искрених, шехида и добрих људи.“ То је слично речима нашег Господара: „Они који се покоравају Аллаху и Посланику биће са онима којима је Аллах благодат даровао…“ (Ен-Ниса, 69). Ебу Џа‘фер преноси од Ер-Раби‘а ибн Енеса: „То су веровесници.“ Ибн Џурејџ преноси од Ибн Аббаса: „То су верници.“

Исто је рекао и Муџахид. Веки‘ је рекао: „То су муслимани.“ Абдуррахман ибн Зејд ибн Еслем је рекао: „То су Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, и они који су с њим.“ Претходно пренето тумачење од Ибн Аббаса општије је и свеобухватније, а Аллах најбоље зна.

Речи Узвишеног: „а не на пут оних на које се срџба излила, нити оних који су залутали“ значе: „Упути нас на Прави пут, пут оних којима си даровао благодат“, чије су особине и опис претходно наведени: они су упућени, истрајни у послушности Аллаху и Његовим посланицима, извршавају Његове наредбе и клоне се Његових забрана и опомена. Не упути нас на пут оних на које се срџба излила — оних чије су се жеље поквариле, па су спознали истину, али су се од ње окренули; нити на пут заблуделих — оних који немају знање, па лутају у заблуди и не налазе пут до истине.

Реч „нити“ поновљена је да би се указало на постојање два искварена пута, а то су путеви Јевреја и хришћана.

Неки граматичари су тврдили да је реч „не“ овде употребљена као изузетак, па би изузимање било прекинуто, јер они на које се срџба излила нису међу онима којима је дарована благодат. Међутим, наше тумачење је боље, на шта упућује песнички стих: „Као да си камила из племена Бену Укајш, што звецка звончићима крај својих ногу.“ Значење је: „Као да си једна од камила племена Бену Укајш“; именица је изостављена, а употребљен је само њен опис.

Исто тако, „а не на пут оних на које се срџба излила“ значи: „а не на пут оних на које се срџба излила“ — изостављена је реч „пут“, а наведен је додатак уз њу, што се разуме из контекста: „Упути нас на Прави пут, пут оних којима си благодат даровао“, па затим: „а не на пут оних на које се срџба излила“.

Неки су тврдили да је реч „не“ у изразу „нити заблуделих“ сувишна и да је значење: „не на пут оних на које се срџба излила и заблуделих“. Као доказ су навели песнички стих: „У бунару без дна путовао је, а није ни знао“, то јест: „У бунару без дна“. Исправно је оно што смо претходно навели.

Зато је Ебу Убејд ел-Касим ибн Селлам у књизи „Федаил ел-Кур’ан“ пренео од Ебу Му‘авије, од ел-А‘меша, од Ибрахима, од ел-Есведа, од Омера ибн ел-Хаттаба, нека је Аллах задовољан њиме, да је учио: „не на пут оних на које се срџба излила, нити на пут заблуделих“. Ланац преносилаца је веродостојан. То се тумачи као да је тако учио ради појашњења. Ово потврђује наше тумачење да је реч „не“ употребљена ради наглашавања одрицања и разликовања два пута, како би се оба избегла.

Пут верника обухвата знање истине и поступање по њој; Јевреји су изгубили поступање, а хришћани знање. Зато се срџба везује за Јевреје, а заблуда за хришћане: ко зна, а не поступа, заслужује срџбу, за разлику од онога ко не зна. Хришћани су нешто намеравали, али нису нашли пут до тога, јер нису приступили ствари на прави начин — следећи истинског Посланика — па су залутали. И Јевреји и хришћани су и заблудели и изложени срџби, али је срџба најизразитија особина Јевреја, а заблуда најизразитија особина хришћана. На то указују хадиси и предања.

Имам Ахмед је рекао: „Мухаммед ибн Џа‘фер нам је пренео, Шу‘ба нам је пренео, рекавши: ‘Чуо сам Симак ибн Харба како каже: Чуо сам Аббада ибн Хубејша да преноси од Адија ибн Хатима…’“ Ади је испричао да је коњица Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, заробила његову тетку и неке људе. Када су их довели Посланику, поређали су их пред њим. Она је рекла: „Аллахов Посланиче, доносилац вести је далеко, а потомство ми је нестало; ја сам стара жена и не могу да служим. Учини ми доброчинство — Аллах ће теби учинити доброчинство.“

Посланик је упитао: „Ко је твој доносилац вести?“ Она је одговорила: „Ади ибн Хатим.“ Он је рекао: „Онај који је побегао од Аллаха и Његовог Посланика?“ Она је затим затражила да јој учини доброчинство. Када се вратила и поред ње био човек за кога је мислила да је Али, Посланик је рекао: „Затражи од њега превоз.“

Она је затражила, па јој је наредио да га обезбеде. Када је дошла Адију, рекла је: „Учинио је нешто што твој отац не би учинио. Тај и тај му је дошао, па је од њега добио; и тај и тај му је дошао, па је од њега добио.“ Ади је дошао Посланику и код њега затекао жену и децу — или дете.

Када је видео колико су му блиски, схватио је да он није краљ Кисра ни Кајсара. Посланик му је рекао: „О Ади, шта те спречава да кажеш: ‘Нема божанства осим Аллаха’? Зар има икаквог божанства осим Аллаха? Шта те спречава да кажеш: ‘Аллах је највећи’?

Зар има ишта веће од Узвишеног Аллаха?“ Ади је рекао да је примио ислам и видео да је Посланиково лице засијало од радости. Посланик је затим рекао: „Они на које се срџба излила су Јевреји, а заблудели су хришћани.“ Хадис је пренео и Тирмизи преко Симака ибн Харба и рекао: „Добар и необичан хадис; знамо га само преко њега.“

Кажем: Пренео га је и Хаммад ибн Селеме од Симака, од Меррија ибн Кутрија, од Адија ибн Хатима: „Питао сам Аллаховог Посланика о речима Аллаха: ‘а не на пут оних на које се срџба излила’, па је рекао: ‘То су Јевреји’; а о речима ‘нити заблуделих’ рекао је: ‘То су хришћани, они су заблудели.’“ Ибн Ујејна је пренео исто преко Исмаила ибн Еби Халида, од еш-Ша‘бија, од Адија ибн Хатима. Овај Адијев хадис преноси се различитим путевима и у бројним верзијама, чије би навођење предуго трајало.

Абдурраззак преноси од Ме‘мера, од Бедејла ел-Укајлија, који му је рекао да му је Абдуллах ибн Шакик пренео од човека који је чуо Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, док је био у Вади ел-Кури, на свом коњу. Један човек из племена Кајн га је упитао: „Аллахов Посланиче, ко су они?“ Он је одговорио: „Они на које се срџба излила“, показавши на Јевреје, „а заблудели су хришћани.“ Ово су као прекинут предајни низ пренели и ел-Џурејри, Урве и Халид ел-Хазза’, од Абдуллаха ибн Шакика, не наводећи ко је чуо Посланика.

У Урвиној верзији као тај човек наведен је Абдуллах ибн Омер, а Аллах најбоље зна. Ибн Мердевајх преноси од Ебу Зерра: „Питао сам Аллаховог Посланика о онима на које се срџба излила, па је рекао: ‘Јевреји.’ Упитао сам о заблуделима, па је рекао: ‘Хришћани.’“

Ес-Суди преноси од Ебу Малика и Ебу Салиха, од Ибн Аббаса, а од Мурре ел-Хамданија, од Ибн Мес‘уда и групе асхаба Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да су „они на које се срџба излила“ Јевреји, а „заблудели“ хришћани. То су рекли и Ед-Даххак и Ибн Џурејџ од Ибн Аббаса, као и Ер-Раби‘ ибн Енес, Абдуррахман ибн Зејд ибн Еслем и многи други. Ибн Еби Хатим је рекао: „Не знам да међу тумачима о томе постоји неслагање.“

Доказ за оно што су ови имами рекли — да су Јевреји они на које се срџба излила, а хришћани заблудели — јесте претходни хадис и речи Узвишеног у обраћању синовима Исраила у сури Ел-Бекара: „Ружно ли је оно за шта су продали своје душе: да не верују у оно што је Аллах објавио, из зависти што Аллах, од Своје доброте, објаву спушта коме хоће од Својих робова. Зато су на себе навукли срџбу за срџбом, а невернике чека казна срамна“ (Ел-Бекара, 90). У сури Ел-Маида каже: „Реци: ‘Хоћете ли да вам кажем ко ће код Аллаха имати гору казну од тога?

Они које је Аллах проклео и на које се расрдио, и од којих је учинио мајмуне и свиње, и који су обожавали тагута. Они су у најгорем положају и најдаље су скренули са Правог пута’“ (Ел-Маида, 60). Такође каже: „Проклети су они који не верују од синова Исраилових, језиком Давуда и Исаа, сина Мерјеминог. То је зато што су били непослушни и границе прелазили; нису једни друге одвраћали од ружних дела која су чинили. Грозно ли је то што су радили!“ (Ел-Маида, 78–79).

У животопису се преноси од Зејда ибн Амра ибн Нуфајла да је, када је са групом својих другова отишао у Шам тражећи чисту веру, рекао Јеврејима: „Нећеш моћи да нам се придружиш док не узмеш свој део Аллахове срџбе.“ Он је одговорио: „Ја управо бежим од Аллахове срџбе.“ Хришћани су му рекли: „Нећеш моћи да нам се придружиш док не узмеш свој део Аллахове љутње.“ Он је одговорио: „То не могу поднети.“

Остао је на својој природној вери, клонио се обожавања кипова и вере многобожаца, и није приступио ни Јеврејима ни хришћанима. Његови другови су, међутим, постали хришћани и прихватили хришћанску веру, јер им се тада чинила ближом истини од јеврејске вере. Међу њима је био Верака ибн Невфел, којег је Аллах упутио преко Свог Веровесника када га је послао; поверовао је у оно што је затекао од објаве. Нека је Аллах задовољан њиме.

Питање: Исправно мишљење учењака је да се прашта неразликовање прецизног изговора слова дад (ض) и за (ظ), јер су им изговорна места блиска. Дад се изговара почетком бочне стране језика и делом који је уз кутњаке, а за врхом језика и крајевима горњих секутића. Оба су гласна, мека и емфатична слова. Због свега тога, ономе ко не разликује та два слова опрашта се употреба једног уместо другог.

А Аллах најбоље зна. Што се тиче хадиса: „Ја сам најречитији од оних који изговарају дад“, он нема основа. А Аллах најбоље зна.

Ова часна сура, састављена од седам ајета и одликујући се својом вредношћу, садржи захвалу Аллаху, величање Њега и похвалу путем Његових најлепших имена, која подразумевају Његова узвишена својства; спомињање Повратка — Судњег дана; упућивање Његових робова да Га моле и да Му се понизно обраћају; одрицање од сопствене моћи и снаге; искрено посвећивање обожавања Њему и издвајање Њега у божанству, Узвишеног и Благословљеног; и Његово проглашавање чистим од тога да има ортака, равног или сличног.

Она их упућује да од Њега траже вођство на Прави пут — исправну веру — и да их на њему учврсти, све док их то не доведе до преласка преко стварног моста на Судњем дану, који води у баште благодати, у близину веровесника, искрених, шехида и добрих људи. Сура садржи подстицај на добра дела да би на Судњем дану били са онима који их чине, као и упозорење на путеве заблуде, како на Судњем дану не би били окупљени са онима који њима иду — онима на које се срџба излила и заблуделима.

Дивно је што се даривање благодати приписује Аллаху у речима: „пут оних којима си благодат даровао“, док се починилац срџбе не наводи у изразу: „а не на пут оних на које се срџба излила“, иако је Он у стварности њен починилац. Узвишени каже: „Зар не видиш оне који су се спријатељили са људима на које се Аллах расрдио…“ (Ел-Муџадила, 14). Исто тако, заблуда се приписује ономе ко је у њој, иако их је Аллах, Својим одређењем, у заблуду довео.

Узвишени каже: „Кога Аллах упути, он је на Правом путу, а кога у заблуду остави, њему нећеш наћи заштитника који ће га упутити“ (Ел-Кехф, 17); и: „Кога Аллах у заблуду остави, њему нема упутитеља, а Он их оставља да у својој охолости лутају“ (Ел-А‘раф, 186). И други ајети указују на то да је само Он Тај Који упућује и у заблуду оставља — насупрот ономе што говоре кадерије и њихови следбеници, тврдећи да робови сами то бирају и чине. Они своју новотарију подупиру мање јасним ајетима, а остављају оне који јасно побијају њихово мишљење. Такво је стање људи заблуде и преступа.

У веродостојном хадису стоји: „Када видите оне који следе мање јасне ајете, то су они које је Аллах именовао, зато их се чувајте.“ То се односи на речи Узвишеног: „А они у чијим је срцима скретање, следе мање јасне ајете…“ (Али Имран, 7). Хвала Аллаху, ниједан новотар у Кур’ану нема исправан доказ, јер је Кур’ан објављен да разлучи истину од неистине и јасно раздвоји упуту од заблуде. У њему нема противречности ни неслагања, јер је објава од Аллаха, Мудрог и Хвале достојног.

Похвално је да онај ко проучи суру Ел-Фатиха после ње каже: „Амин.“ Може се изговорити и са кратким самогласником. Њено значење је: „Аллаху, услиши!“ Доказ је предање које су пренели имам Ахмед, Ебу Давуд и Тирмизи од Ваила ибн Хуџра: „Чуо сам Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, како учи: ‘а не на пут оних на које се срџба излила, нити заблуделих’, па је рекао: ‘Амин’, продуживши глас.“

У верзији Ебу Давуда стоји да је подигао глас изговарајући је, а Тирмизи је рекао: „Овај хадис је добар.“ Исто се преноси од Алија, Ибн Мес‘уда и других. Ебу Хурејра је рекао: „Када би Аллахов Посланик учио: ‘а не на пут оних на које се срџба излила, нити заблуделих’, говорио би: ‘Амин’, тако да би га чуо онај ко је био до њега у првом сафу.“ То су пренели Ебу Давуд и Ибн Маџе; Ибн Маџе додаје: „Толико би је гласно изговорио да би џамија одјекивала.“

Пренео је и ед-Даракутни, који је рекао: „Овај ланац преносилаца је добар.“ Билал је рекао: „Аллахов Посланиче, немој ме претицати у изговарању ‘Амин’.“ Пренео је Ебу Давуд.

Ебу Наср ел-Кушејри је од ел-Хасана и Џа‘фера ес-Садика пренео да су мим у речи „Амин“ изговарали удвојено, као у изразу „Амин ел-бејт ел-харам“. Наши учењаци и други рекли су: изговарање „Амин“ похвално је и ван намаза, а у намазу је посебно наглашено; исто важи за онога ко клања сам, за имама и за онога ко клања за имамом, у свим околностима.

У два Сахиха од Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Када имам изговори ‘Амин’, и ви је изговорите, јер ономе чије се изговарање ‘Амин’ поклопи са изговарањем анђела биће опроштени ранији греси.“ У Муслиму стоји да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Када неко од вас у намазу изговори ‘Амин’, а анђели на небу кажу ‘Амин’, па се једно поклопи са другим, биће му опроштени ранији греси.“

У Сахиху Муслима се од Ебу Мусаа, у предању које се приписује Посланику, преноси: „Када имам каже: ‘нити заблуделих’, ви реците: ‘Амин’; Аллах ће вам се одазвати.“ Џувејбир преноси од ед-Даххака, од Ибн Аббаса, да је рекао: „Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, шта значи Амин?’ Он је одговорио: ‘Господару, учини то!’“ Ел-Џевхери је рекао да „Амин“ значи: „Нека тако буде.“

Тирмизи је рекао да значи: „Не остави нашу наду неиспуњеном.“ Већина учењака сматра да значи: „Аллаху, услиши нам!“ Ел-Куртуби је од Муџахида, Џа‘фера ес-Садика и Хилала ибн Кејсана пренео да је „Амин“ једно од имена Узвишеног Аллаха. То се преноси и од Ибн Аббаса у предању приписаном Посланику, али није веродостојно. Тако је рекао Ебу Бекр ибн ел-Араби ел-Малики.

Маликијски учењаци кажу да имам не изговара „Амин“, а да је изговара онај ко клања за њим. Као доказ наводе предање које је Малик пренео од Сумејја, од Ебу Салиха, од Ебу Хурејре: „Аллахов Посланик је рекао: ‘Када имам каже: „нити заблуделих“, ви реците: „Амин“’“, и наставак хадиса. Као потпору наводе и хадис Ебу Мусаа: „Када имам проучи: ‘нити заблуделих’, ви реците: ‘Амин’.“

Међутим, претходно је наведен хадис који је забележен у оба Сахиха: „Када имам изговори ‘Амин’, и ви је изговорите“, као и предање да је Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, изговарао „Амин“ када би проучио: „а не на пут оних на које се срџба излила, нити заблуделих“.

Наши учењаци су се разишли око тога да ли онај ко клања за имамом гласно изговара „Амин“ у намазу у којем имам учи наглас. Суштина неслагања је следећа: ако имам заборави да изговори „Амин“, онај ко клања за њим свакако је изговара наглас. Ако је имам изговори наглас, према новом мишљењу онај ко клања за њим не изговара је наглас; то је и мишљење Ебу Ханифе и једно од предања од Малика, јер је то зикр и не изговара се наглас као ни остали зикрови у намазу.

Према старом мишљењу изговара се наглас; то је мишљење имама Ахмеда ибн Ханбела и друго предање од Малика, као што је претходно наведено: да би џамија одјекивала. Постоји и треће мишљење: ако је џамија мала, не изговара се наглас, јер се чује учење имама; ако је велика, изговара се наглас како би „Амин“ допрла до свих њених делова. А Аллах најбоље зна.

Имам Ахмед је у свом Муснеду пренео од Аише, нека је Аллах задовољан њоме, да су пред Послаником, нека су Аллахов благослов и мир над њим, споменути Јевреји, па је рекао: „Они нам ни на чему не завиде као на петку, којој нас је Аллах упутио, док су они од ње залутали; на кибли, којој нас је Аллах упутио, док су они од ње залутали; и на нашим речима ‘Амин’ иза имама.“ Пренео га је и Ибн Маџе, чија верзија гласи: „Јевреји вам ни на чему не завиде као на селаму и изговарању ‘Амин’.“

Од Ибн Аббаса се преноси да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Јевреји вам ни на чему не завиде као на изговарању ‘Амин’, зато је често изговарајте.“ У његовом ланцу преносилаца је Талха ибн Амр, који је слаб преносилац. Ибн Мердевајх преноси од Ебу Хурејре да је Аллахов Посланик рекао: „Амин је печат Господара светова на Његовим верујућим робовима.“ Од Енеса се преноси да је Аллахов Посланик рекао: „Дарована ми је реч ‘Амин’ у намазу и приликом молбе, а пре мене никоме није дарована, осим можда Муси: Муса је молио, а Харун изговарао ‘Амин’.

Зато завршавајте молбу речју ‘Амин’, јер ће вам је Аллах услишати.“ Кажем: Неки су овај ајет употребили као доказ. Узвишени каже: „Муса је рекао: ‘Господару наш, Ти си Фараону и његовим првацима даровао украсе и богатства у овоземаљском животу, Господару наш, да би они заводили с Твога пута. Господару наш, уништи њихова богатства и запечати њихова срца, па нека не верују док не виде болну казну!’“

Он је рекао: „Молба вас двојице је услишана, зато останите постојани и никако не следите пут оних који не знају“ (Јунус, 88–89). Молба се приписује само Муси, али из контекста се разуме да је Харун изговорио „Амин“, па је сматран као да је и сам молио, јер Узвишени каже: „Молба вас двојице је услишана.“ То показује да је онај ко изговори „Амин“ на нечију молбу као да ју је и сам упутио. Зато су неки закључили да онај ко клања за имамом не учи, јер је његово изговарање „Амин“ после учења Фатихе као да ју је и сам учио.

У хадису стоји: „Ко има имама, имамово учење је и његово учење.“ Билал је говорио: „Немој ме претицати у изговарању ‘Амин’.“ Овај закључак показује да онај ко клања за имамом не учи у намазу у којем се учи наглас. А Аллах најбоље зна.

Зато је Ибн Мердевајх пренео од Ебу Хурејре да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Када имам каже: ‘а не на пут оних на које се срџба излила, нити заблуделих’, и изговори ‘Амин’, па се ‘Амин’ становника Земље поклопи са ‘Амин’ становника неба, Аллах опрости робу раније грехе. Онај ко не изговара ‘Амин’ налик је човеку који је кренуо у поход са групом људи. Они су извлачили жреб и стрелице су им изашле, а њему није изашла ниједна. Он је упитао: ‘Зашто мени није изашла стрелица?’ Одговорили су му: ‘Зато што ниси рекао: Амин.’“

Тефсир ел-Багавија

О речима Узвишеног: „Упути нас на Прави пут“: „Упути нас“ значи: покажи нам пут. Али и Али и Убејј ибн Ке‘б су рекли: „Учврсти нас“, као када се стојећем каже: „Стој док се не вратим“, што значи: „Остани у стању у којем се налазиш.“ Верници ову молбу упућују иако су већ упућени, јер она значи тражење учвршћења и тражење додатне упуте: Аллахове доброте и упуте немају краја, према учењу припадника суннета.

Реч „пут“ изговара се и са словом син (س); тако ју је Увејс пренео од Ја‘куба, а то је изворни облик. Назван је серат зато што „гута“ путнике [односно пролазе њиме]. Чита се и са словом за (ز), а Хамза га је читао изговарајући између сад (ص) и за (ز). Сви ови изговори су исправни језички облици.

Већина учача изабрала је изговор са сад, јер се подудара са записом у мусхафу. „Прави пут“, према Ибн Аббасу и Џабиру, нека је Аллах задовољан њима, јесте ислам. То је и Мукатилово мишљење. Ибн Мес‘уд, нека је Аллах задовољан њиме, рекао је: „То је Кур’ан.“

Од Алија, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се у предању које се приписује Посланику: „Прави пут је Аллахова Књига.“ Са‘ид ибн Џубејр, нека је Аллах задовољан њиме, рекао је: „Пут до Џеннета.“ Сахл ибн Абдуллах је рекао: „Пут суннета и заједнице.“ Бекр ибн Абдуллах ел-Музени је рекао: „Пут Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим.“

Ебу ел-Алија и ел-Хасан су рекли: „Аллахов Посланик, његова породица и његова два друга.“ У арапском језику ова реч у основи значи јасан пут.

О речима Узвишеног: „пут оних којима си благодат даровао“: то јест, даровао си им Своју благодат кроз упуту и успех. Икриме је рекао: „Даровао си им постојаност у вери и истрајност; то су веровесници, мир нека је над њима.“ Речено је и да су то сви они које је Аллах учврстио у вери, од веровесника и верника које је Узвишени споменуо речима: „Они ће бити са онима којима је Аллах благодат даровао од веровесника…“ (Ен-Ниса, 69). Ибн Аббас је рекао: „То су Мусин и Исаов народ пре него што су изменили своју веру.“

Абдуррахман ибн Зејд је рекао: „То су Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, и они који су с њим.“ Ебу ел-Алија је рекао: „То су Посланикова породица, Ебу Бекр и Омер, нека је Аллах задовољан њима, и његови укућани.“ Шехр ибн Хаушеб је рекао: „То су асхаби Аллаховог Посланика и његова породица.“ Хамза је реч „њима“, као и речи „код њих“ и „њима“, читао са даммом на заменици ха (ه); Ја‘куб даммом чита сваку заменицу ха после ненаглашеног ја’ (ي) у двојини и множини, осим речи: „између њихових руку и њихових ногу“.

Остали читају ове облике са кесром. Они који читају са даммом враћају заменицу њеном основном облику, јер је при самосталном изговору са даммом; они који читају са кесром то чине због ненаглашеног ја’ и зато што је кесра сродна ја’. Ибн Кесир и Ебу Џа‘фер изговарају мим множине продужено у везаном читању, ако после ње не долази сукун; ако долази сукун, не продужавају. Нафи‘ даје избор, а Верш изговара дамму када после мима долази хамзат ел-кат‘.

Када следи хамзат ел-васл, а пре заменице ха је кесра или ненаглашено ја’, Хамза и ел-Кисаи изговарају ха и мим са даммом; Ебу Амр их обе изговара са кесром. Исто чини Ја‘куб када је претходно слово са кесром. Остали читају мим са даммом, а ха са кесром, било због ја’ или због кесре на претходном слову, док мим изговарају са даммом према основном облику.

О речима Узвишеног: „а не на пут оних на које се срџба излила“: значи „не на пут оних на које се срџба излила“. Срџба је намера да се казне грешници. Аллахова срџба не погађа грешне вернике; она погађа само невернике. „Нити заблуделих“ значи: нити оних који су скренули са упуте.

Најпотпуније значење заблуде јесте пропаст и нестајање. Каже се: „Вода се изгубила у млеку“, када је нестала и више се не види. Реч „не“ овде има значење речи „осим“, а „осим“ значење речи „не“, због чега је могућ везник „и“. Тако се каже: „Тај човек није ни доброчинитељ ни великодушан.“

Али када реч „осим“ значи „други него“, није исправно везати је речју „нити“. Не каже се: „Код мене је осим Абдуллаха нити Зејд.“ Омер ибн ел-Хаттаб, нека је Аллах задовољан њиме, читао је: „Пут оних којима си благодат даровао, а не на пут оних на које се срџба излила, нити на пут заблуделих.“

Речено је да су они на које се срџба излила Јевреји, а заблудели хришћани. Аллах је Јеврејима приписао срџбу: „Оне које је Аллах проклео и на које се расрдио“ (Ел-Маида, 60), а хришћане је назвао заблуделима: „И не следите жеље народа који је раније залутао“ (Ел-Маида, 77). Сахл ибн Абдуллах је рекао: „Не на пут оних на које се срџба излила новотаријама, нити на пут заблуделих који су скренули са суннета.“

Суннет је да учач, када заврши учење суре Ел-Фатиха, после кратке паузе одвојене од ње, каже „Амин“. Изговара се лако, без удвајања, а граматичари дозвољавају и продужен и скраћен изговор. Њено значење је: „Аллаху, чуј и услиши!“ Ибн Аббас и Катада су рекли: „То значи: ‘Нека тако буде.’“

Муџахид је рекао: „То је једно од имена Узвишеног Аллаха.“ Речено је и да је то печат молбе, као и да је то Аллахов печат на Његовим робовима, којим од њих отклања невоље, као што печат на писму спречава његово оштећење и откривање садржаја.

Имам Ебу Али ел-Хусејн ибн Мухаммед ел-Кади и Ебу Хамид Ахмед ибн Абдуллах ес-Салихи обавестили су нас: „Ебу Бекр Ахмед ибн Хасан ел-Хајри нас је обавестио, Ебу Али Мухаммед ибн Ахмед ибн Мухаммед ибн Ме‘кил ел-Мејдани нам је пренео, Мухаммед ибн Јахја нам је пренео, Абдурраззак нам је пренео од Ме‘мера, од ез-Зухрија, од Ибн ел-Мусејјиба, од Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме, да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Када имам каже: „а не на пут оних на које се срџба излила, нити заблуделих“, ви реците: „Амин“. Заиста и анђели говоре „Амин“, а и имам говори „Амин“. Ономе чије се „Амин“ поклопи са „Амин“ анђела биће опроштени ранији греси.’“