Молитва за милост и исправност

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Затим је укратко поменуо њихову причу, а потом ју је подробније изложио, рекавши: „Када су се младићи склонили у пећину“ — то јест, млади људи — желећи тиме да се заштите и сачувају од искушења које им је њихов народ приређивао. „Па рекоше: ‘Господару наш, даруј нам од Себе милост’“, то јест, милост којом ћеш нас учврстити, сачувати од зла и помоћи нам да чинимо добро. „И припреми нам у нашем поступку исправност“ — то јест, олакшај нам сваки пут који води исправности и уреди наше верске и овоземаљске послове.

Тако су спојили деловање и бекство од искушења на место где се могу сакрити са скрушеном молитвом и молбом Аллаху да им олакша послове. Нису се ослањали ни на себе ни на створења; зато је Аллах услишио њихову молитву.

Тефсир имама Ибн Касира

Његове речи: „Када су се младићи склонили у пећину па рекли: ‘Господару наш, даруј нам од Себе милост и припреми нам у нашем поступку исправност’“ значе да Узвишени обавештава о тим младићима који су побегли од свог народа са својом вером, како их народ не би навео да је напусте. Побегли су и склонили се у пећину у планини да би се сакрили од свог народа. Када су ушли, замолили су Узвишеног Аллаха за Његову милост и благост према њима: „Господару наш, даруј нам од Себе милост“ — то јест: подари нам од Себе милост којом ћеш нам се смиловати и сакрити нас од нашег народа.

„И припреми нам у нашем поступку исправност“ — то јест: одреди да овај наш поступак буде исправан; учини да његов исход буде исправан. Као што се наводи у хадису: „Шта год да нам одредиш, учини да његов исход буде исправан.“ У Муснеду се, у хадису који Буср ибн Ерта’ преноси од Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир на њега, наводи да је он довио: „Аллаху, учини добрим исход свих наших послова и сачувај нас од срамоте на овом свету и казне на будућем свету.“

Тефсир ел-Багавија

Затим је Аллах поменуо причу о становницима пећине: „Када су се младићи склонили у пећину“ — то јест, отишли су у њу. Разилазили су се у погледу разлога због којег су отишли у пећину.

Мухаммед ибн Исхак ибн Јесар је рекао: „Становници Инџила су скренули с правог пута, међу њима су се умножили греси, а владари су постали осиони, па су почели да обожавају идоле и приносе жртве лажним божанствима. Међу њима је ипак било људи који су се држали Христове вере, обожавања Аллаха и Његове једноће. Један од владара који је то чинио био је римски краљ по имену Декијанус. Обожавао је идоле, приносио жртве лажним божанствима и убијао оне који су му се противили.

Обилазио је римска села и ни у једном селу у које би дошао није остављао никога на миру: приморавао их је да обожавају идоле и приносе жртве лажним божанствима, или их је убијао. Потом је стигао у град становника пећине, Ефес. Када је дошао, верницима је то тешко пало, па су се крили и бежали на све стране.

Када је Декијанус стигао у град, наредио је да потраже вернике и приведу их. Од неверника из града саставио је стражу која је пратила вернике до њихових скровишта, а затим их изводила пред Декијануса. Он им је давао избор између смрти и обожавања идола и приношења жртава лажним божанствима. Неки су изабрали живот, а други су одбили да обожавају било кога осим Аллаха, па су били убијени.

Када су они који су били чврсти у вери у Аллаха то видели, почели су да се добровољно предају мучењу и убиству. Убијали су их и одсецали делове њихових тела, а затим их качили на градске зидине и код свих градских врата. Искушење је постало страшно.

Када су младићи то видели, силно су се растужили. Устали су и посветили се молитви, посту, милостињи, величању Аллаха и дови. Били су из угледних римских породица и било их је осам. Плакали су и скрушено се обраћали Аллаху, говорећи: ‘Наш Господар је Господар небеса и Земље.

Ми осим Њега нећемо призивати никаквог бога; јер бисмо тада рекли оно што је далеко од истине ако бисмо обожавали некога другог. Отклони ово искушење од Својих верних робова и уклони од њих ову невољу како би могли јавно да Тебе обожавају.’

Док су били у таквом стању и ушли у своје молитвено место, стигла их је стража. Нашли су их како ничице падају на лице, плачу и скрушено се моле Аллаху. Рекли су им: ‘Шта вас је спречило да послушате краљеву наредбу? Пођите с нама код њега.’

Потом су их одвели и обавестили Декијануса: ‘Ти окупљаш људе да приносе жртве твојим боговима, а ови младићи из твоје породице исмевају те и не покоравају се твојој наредби!’

Када је то чуо, послао је по њих. Доведени су му очију пуних суза и лица прекривених прашином. Рекао им је: ‘Шта вас је спречило да присуствујете приношењу жртава нашим боговима које обожавају на земљи и да се поведете за угледницима свога града? Изаберите: или ћете приносити жртве нашим боговима или ћу вас убити.’

Мекселмина, најстарији међу њима, рекао је: ‘Ми имамо Бога чија величанственост испуњава небеса и Земљу. Никада нећемо призвати другог бога осим Њега. Њему припадају хвала, величање и слављење, искрено од нас заувек. Само Њега обожавамо и од Њега тражимо спас и добро.

Лажна божанства никада нећемо обожавати. Учини с нама шта хоћеш.’ Мекселминини другови рекли су Декијанусу исто што и он.

Када су то рекли, наредио је да им скину одећу коју су носили као знак свог угледа, а затим рекао: ‘Позабавићу се вама и спровести казну којом сам вам запретио. Једино ме у томе спречава то што видим да сте млади и да сте још у цвету младости. Не желим да вас уништим пре него што вам оставим времена да размислите и вратите се памети.’ Потом је наредио да им скину накит од злата и сребра и да их изведу.

Декијанус је отишао у други град, недалеко од њиховог, због неких својих послова. Када су младићи видели да је отишао, пожурили су да крену пре његовог повратка, бојећи се да ће их се сетити када се врати. Договорили су се да сваки узме нешто новца из очеве куће, да део подели као милостињу, а остатак понесе са собом. Затим су намеравали да оду у пећину близу града, у планини званој Бехлус, да тамо остану и обожавају Аллаха.

Када се Декијанус врати, хтели су да изађу пред њега и прихвате шта год да им учини.

Када су се тако договорили, сваки младић је отишао у очеву кућу, узео новац, део поделио као милостињу, а остатак понео са собом. Пође за њима и пас који им је припадао. Тако су стигли до пећине и остали у њој.

Ке’б ел-Ахбар је рекао: ‘Наишли су на пса који је кренуо за њима. Они су га више пута терали, али им се стално враћао. Пас им је рекао: “Народе, шта желите од мене? Не бојте се мене, волим Аллахове вољене. Спавајте, а ја ћу вас чувати.”’

Ибн Аббас је рекао: ‘Побегли су ноћу од Декијануса. Било их је седам. Наишли су на пастира који је имао пса. Пастир је прихватио њихову веру, а за њим и његов пас. Тако су изашли из града и стигли до пећине близу њега.’

Ибн Исхак је рекао: ‘Остали су у пећини, а једино што су радили било је да се моле, посте, величају Аллаха и захваљују Му, тражећи Његово задовољство. Новац су поверили једном младићу по имену Темлиха. Био је један од најспособнијих и најснажнијих међу њима. Када би одлазио у град, скидао је лепу одећу коју је носио и облачио се као сиромах који проси храну.

Затим би узео њихов новац и отишао у град да им купи храну и пиће и да се распита о вестима: да ли се он и његови другови помињу. Потом би се вратио својим друговима. Тако су провели неко време.

Затим је Декијанус стигао у град и наредио угледницима да приносе жртве лажним божанствима. Верници су се због тога уплашили. Темлиха је био у граду и куповао храну за своје другове. Вратио се плачући, са мало хране, и обавестио их да је тиранин ушао у град, да су их споменули и да их траже заједно са градским угледницима.

Уплашили су се, пали ничице, довили и скрушено молили Аллаха, тражећи заштиту од искушења. Потом им је Темлиха рекао: “Браћо моја, подигните главе, једите и ослоните се на свога Господара.” Подигли су главе, а очи су им биле пуне суза. Јели су при заласку сунца, а затим седели и разговарали, заједно проучавали веру и подсећали једни друге.

Док су тако били, Аллах је учинио да заспу у пећини. Њихов пас је испружио предње ноге на улазу у пећину; задесило га је оно што и њих, а био је верник и чврсто убеђен. Њихов новац био је поред њихових глава.

Сутрадан их је Декијанус потражио, али их није нашао. Рекао је некима од својих људи: “Забринула ме је судбина ових младића који су отишли. Мислили су да сам љут на њих зато што нису знали моје намере. Не бих их казнио ако би се покајали и обожавали моје богове.”

Градски угледници рекли су: “Не приличи ти да се смилујеш народу који је покварен, бунтован и непослушан. Оставио си им рок, а могли су да се врате у том року, али се нису покајали.” Када су то рекли, силно се наљутио, па је послао по њихове очеве. Када су дошли, упитао их је: “Реците ми за своје бунтовне синове који су ми се супротставили.”

Они су одговорили: “Ми ти се нисмо супротставили; зашто нас убијаш због бунтовних младића који су узели наш новац, потрошили га на градској пијаци, па отишли и попели се на планину звану Бехлус?” Када су му то рекли, пустио их је. Није знао шта да учини са младићима, па му је Аллах у срце убацио да нареди да се пећина зазida. Аллах је желео да их почасти и учини знаком народу који ће доћи после њих, да им покаже да Час долази, у шта нема сумње, и да Аллах оживљава оне који су у гробовима.

Декијанус је наредио да се улаз у пећину зазида и рекао: “Оставите их тамо да умру од глади и жеђи; нека им пећина коју су изабрали буде гроб.” Он је мислио да су будни и да знају шта им се чини, али Аллах им је узео душе сном. Њихов пас је испружио предње ноге на улазу у пећину, а задесило их је оно што их је задесило. Окретали су се час на десну, час на леву страну.

Затим су два верника из двора Декијануса, који су скривали своју веру, одлучила да запишу причу о младићима, њихова родословља, имена и догађаје. Један се звао Јендрус, а други Ронас. Записали су то на оловној плочи, ставили плочу у бакарни ковчег и уградили ковчег у зид. Рекли су: “Можда ће Аллах, пре Судњег дана, показати ову плочу неким верницима, па ће онај ко је открије и прочита сазнати за њих.”

Тако су учинили и зазидали ковчег. Декијанус је живео још неко време, па је умро, као и његов народ. После њих су прошла многа поколења и смењивали су се владари.

Убејд ибн Умејр је рекао: ‘Становници пећине били су младићи украшени огрлицама и наруквицама, са дугим праменовима косе. Са њима је био њихов ловачки пас. Изашли су на свој велики празник, свечано одевени и у великој поворци, носећи идоле које су обожавали. Аллах је у срца младића улио веру.

Један од њих био је краљев министар. Поверовали су, али је сваки од њих скривао своју веру. У себи су рекли: “Отићи ћемо од ових људи да нас не би задесила казна због њиховог преступа.” Један младић је изашао и стигао до сенке дрвета, где је сео.

Затим је дошао други, видео га како седи сам и надао се да је и он исте вере, али то није показао. Потом је дошао и трећи, па су се окупили на једном месту. Један је упитао: “Шта вас је окупило?” Свако је скривао веру од свог друга, бојећи се за себе.

Потом су рекли: “Нека сваки младић насамо разговара са својим другом и открије му своју тајну.” Тако су поступили и испоставило се да су сви верници. У планини близу њих налазила се пећина. Један од њих је рекао: “Склоните се у пећину; ваш Господар ће вам даровати обиље Своје милости.”

Ушли су у пећину са својим ловачким псом и спавали три стотине година, уз још девет. Њихов народ их је изгубио и потражио, али је Аллах сакрио њихове трагове и пећину. Записали су њихова имена и порекло на плочу: “Тај и тај, синови наших краљева; нестали су тог и тог месеца, те и те године, за владавине тог и тог, сина тог и тог.” Ставили су плочу у краљевску ризницу и рекли: “Ово ће једног дана имати значај.” Потом је тај краљ умро, а за њим су долазила поколења.’

Вехб ибн Мунбих је рекао: ‘Један од Исаових, мир нека је над њим, апостола дошао је у град становника пећине и желео да уђе. Рекли су му: “На градским вратима је идол; нико не улази а да му се не поклони.” Није желео да уђе, па је отишао у купатило близу града. Унајмио се код власника купатила и радио тамо.

Власник је видео благослов у свом купатилу. Младићи из града су се везали за њега, па им је причао о небесима и Земљи и о Будућем свету, док нису поверовали и потврдили истину коју је говорио. Са власником купатила договорио се да ноћи припадају њему и да га нико не омета у њима нити у молитви. Тако је живео док краљев син није довео жену у купатило и ушао с њом.

Апостол га је прекорио: “Ти си краљев син, а улазиш овамо с овом женом?” Син се постидео и отишао. Када се други пут вратио, апостол му је поново рекао исто. Син га је опсовао и изгрдио, не обазирући се на његове речи. Потом су обојица ушли унутра и умрли у купатилу.

Краљу су рекли: “Власник купатила је убио твога сина.” Потражио га је, али га није нашао, па је побегао. Краљ је упитао: “С ким се дружио?” Поменули су му младиће, па су их потражили. Изашли су из града и наишли на свог друга који је био исте вере.

Он им се придружио, а са њим и пас. Када их је ноћ затекла, склонили су се у пећину и рекли: “Овде ћемо преноћити, ако Аллах узвишени хтедне, а ујутру ћете видети шта ћете.” Аллах је учинио да заспу. Краљ је са својим људима кренуо у потрагу, пронашао их и ушао у пећину.

Када је један човек од њих покушао да уђе, уплашио се и није могао. Нико други није успео да уђе. Један од њих је рекао: “Зар их не би убио да си могао да их ухватиш?” Краљ је одговорио: “Бих.” Онда је овај рекао: “Зазидајте улаз у пећину и оставите их.”

Тако су зазидали улаз. Потом је један пастир, бежећи од кише, дошао до пећине и рекао: “Било би добро да отворим ову пећину и уведем овце у њу да се склоне од кише.” Упорно је радио док је није отворио. Сутрадан, када је освануло, Аллах им је вратио душе.’

Мухаммед ибн Исхак је рекао: ‘Затим је владар тих крајева постао праведан човек по имену Бидрус. Владао је шездесет осам година. Током његове владавине људи су се поделили у групе: једни су веровали у Аллаха и знали да је Час истина, а други су га порицали. То је тешко пало праведном краљу.

Плакао је, скрушено се молио Аллаху и био силно ожалошћен јер је видео како заблудели надјачавају следбенике истине и говоре: “Живот постоји само на овом свету; биће васкрснуте само душе, а не тела.” Бидрус је слао по оне за које је мислио да су добри и да су узори људима, али су и они порицали Час, готово одвративши људе од истине и вере апостола. Када је праведни краљ то видео, повукао се у своју кућу, затворио се, обукао грубу вунену одећу, под њу ставио пепео и на њега сео.

Дуго је, данима и ноћима, скрушено молио Аллаха, плакао и говорио: “Господару, Ти видиш њихова неслагања; пошаљи им знак који ће им разјаснити истину.”

Милостиви и самилосни Аллах, који не жели пропаст Својих робова, хтео је да покаже младиће, становнике пећине, и разјасни људима њихову причу, учинивши их знаком и доказом како би знали да Час долази, у шта нема сумње. Тако је услишио Свога праведног роба Бидруса, употпунио му благодат и окупио вернике који су се били разишли. Аллах је у срце једног становника оног краја, где се налазила пећина, убацио помисао да сруши грађевину на улазу у пећину и од њеног камена направи тор за своје овце. Тај човек, по имену Олијанус, унајмио је два младића.

Они су уклањали камење и градили тор, све док нису уклонили оно што је било на улазу и отворили пећину. Аллах је људе спречио да им приђу тако што је у њих улио страх. Када су отворили улаз, Аллах, Поседник моћи и власти, Онај који оживљава мртве, допустио је младићима да устану у пећини. Устали су радосни, ведрих лица и спокојних душа.

Поздравили су једни друге као да су се управо пробудили у уобичајено време, на крају ноћи. Затим су устали на молитву и молили се као што су то и раније чинили. На њиховим лицима и телима није било ничега необичног; изгледали су као када су заспали. Мислили су да их Декијанус још тражи.

Када су завршили молитву, рекли су Темлихи, који је био задужен за храну: “Обавести нас шта су људи јуче увече говорили о нама пред тим тиранином.” Мислили су да су спавали као што су иначе спавали, мада им се чинило да су спавали дуже. Почели су да се питају колико су дуго спавали. Неки су рекли: “Спавали смо дан или део дана.”

Затим су рекли: “Ваш Господар најбоље зна колико сте боравили.” Све им се то чинило као кратко време. Темлиха им је рекао: “Тражили су вас у граду, али вас нису нашли. Данас вас желе довести да принесете жртву лажним божанствима или ће вас убити.

После тога ће се догодити оно што Аллах одреди.” Мекселмина им је рекао: “Браћо моја, знајте да ћете срести Аллаха. Немојте се одрећи вере пошто сте поверовали, ако вас Аллахов непријатељ позове на то.”

Затим су рекли Темлихи: “Иди у град, распитај се шта се о нама говори и шта причају о нама код Декијануса. Будите опрезни и не дозволи никоме да те примети. Купи нам храну и донеси је; додај још хране, јер смо огладнели.” Темлиха је поступио као и раније: скинуо је своју одећу, обукао одећу којом се прерушавао и узео новац.

Када је пролазио поред улаза у пећину, видео је да је камење уклоњено. Зачудио се, али је наставио даље и није томе придавао значај. Кришом је стигао до градских врата, клонећи се пута из страха да га неко не види и не препозна. Није знао да су Декијанус и његови људи умрли пре три стотине година.

Када је стигао до градских врата, подигао је поглед и изнад њих видео знак који су људи вере постављали када би вера била јавно исповедана. Зачудио се и кришом гледао око себе. Оставио је та врата и отишао до других градских врата; и тамо је видео исти знак. Учинило му се да то није град који је познавао.

Видео је много људи које раније није виђао, па је ишао, чудећи се и осећајући се збуњено. Вратио се до врата на која је прво стигао и у себи говорио: “Шта ли је ово? Још јуче увече муслимани су скривали тај знак и тајно га исповедали, а данас је јаван. Можда спавам?”

Али је схватао да није заспао. Прекрио је главу својим огртачем и ушао у град. Док је пролазио кроз пијацу, чуо је људе како се заклињу Исаом, сином Мерјеминим. То га је још више уплашило. Стао је и наслонио се на један градски зид, говорећи у себи: “Тако ми Аллаха, не знам шта се дешава.

Још јуче увече на земљи није било никога ко би поменуо Исаа, сина Мерјеминог, а да не буде убијен. А овог јутра чујем све људе како га помињу, и нико се не боји.” Потом је помислио: “Можда ово није град који познајем. Не знам ни за један град близу нашег.”

Стајао је збуњен, па је срео једног младића и упитао га: “Како се зове овај град, младићу?” Он је одговорио: “Ефес.” Темлиха је помислио: “Можда сам полудео или ми се нешто догодило што ми је одузело разум. Требало би брзо да одем одавде, пре него што ме осрамоте или ми се догоди неко зло па пропаднем.”

Затим се прибрао и рекао: “Тако ми Аллаха, боље би ми било да одмах изађем из града пре него што ме примете.”

Пришао је продавцима хране, извадио новац који је имао и дао га једном човеку, рекавши: “Продај ми за овај новац храну.” Човек је узео новац, погледао његову врсту и натпис и зачудио се. Затим га је показао свом другу. И овај га је погледао, па су новац додавали један другом, чудећи се.

Потом су почели да се договарају и говоре: “Овај је нашао давно закопано благо.” Када их је Темлиха видео како се саветују о њему, силно се уплашио и задрхтао. Помислио је да су га препознали и да намеравају да га одведу свом краљу Декијанусу. Други људи су му прилазили да га загледају.

Обузет великим страхом, рекао им је: “Будите добри према мени. Узели сте мој новац, задржите га, а ваша храна ми не треба.” Упитали су га: “Ко си ти, младићу, и шта се с тобом дешава? Тако нам Аллаха, нашао си благо из давнина и хоћеш да га сакријеш од нас.

Пођи с нама и покажи нам где је, па ћемо те поштедети и поделити с тобом оно што си нашао. Ако то не учиниш, одвешћемо те владару и он ће те убити.” Када је то чуо, помислио је: “Десило ми се управо оно чега сам се бојао.” Рекли су: “Младићу, тако нам Аллаха, нећеш моћи да сакријеш шта си нашао.”

Темлиха није знао шта да им каже нити како да им одговори. Био је толико уплашен да није могао да проговори. Када су видели да ћути, бацили су му огртач око врата и повели га улицама града. За њега су чули сви становници града и рекли: “Овај човек има благо.”

Окупили су се око њега, и млади и стари. Говорили су: “Тако нам Аллаха, овај младић није из нашег града. Никад га нисмо видели нити га познајемо.” Темлиха није знао шта да им каже. Када се око њега окупио градски народ, уплашио се и заћутао.

Био је уверен да су његов отац и браћа у граду и да потиче од угледних градских људи; мислио је да ће доћи када чују за њега и ослободити га из руку тих људи.

Док је стајао збуњен и чекао да неко од његових дође и избави га, одвели су га двојици управитеља града, који су се старали о његовим пословима. Били су то добри људи; један се звао Аријус, а други Тантусијус. Док су га водили њима, Темлиха је мислио да га воде пред тиранина Декијануса. Освртао се десно и лево, а људи су му се смејали као лудаку.

Темлиха је плакао, подигао поглед ка небу и у себи рекао: “Аллаху, Господару небеса и Земље, подари ми данас стрпљење и унеси у мене дух од Себе, који ће ми помоћи пред овим тиранином.” Плакао је и говорио у себи: “Раздвојили су ме од моје браће. Кад би бар знали шта ме је снашло! Кад би знали, дошли би ми, па бисмо заједно стали пред овог тиранина.

Заветовали смо се да ћемо бити заједно и да нећемо порећи Аллаха нити Му придруживати било кога. Раздвојили су ме од њих; више ме никада неће видети, нити ћу ја њих. Заветовали смо се да се никада нећемо раздвојити, ни у животу ни у смрти.” Темлиха је у себи говорио све то, како је испричао својим друговима када им се вратио.

Тако је стигао до двојице добрих људи, Аријуса и Тантусијуса.

Када је видео да га не воде Декијанусу, Темлиха се смирио и престао да плаче. Аријус је узео новац. Обојица су га погледала и зачудила се. Један од њих га је упитао: “Где је благо које си нашао, младићу?” Темлиха је одговорио: “Нисам нашао никакво благо.

Ово је новац мојих предака, на коме су знак и отисак овог града. Али, тако ми Аллаха, не знам шта се са мном дешава нити шта да вам кажем.” Један од њих га је упитао: “Ко си ти?” Темлиха је одговорио: “Мислио сам да сам становник овог града.”

Упитали су га: “Ко је твој отац и ко те овде познаје?” Рекао им је име свога оца, али нико није знао ни њега ни његовог оца. Један од њих му је рекао: “Ти си лажов; не говориш нам истину.” Темлиха није знао шта да им каже, па је оборио главу.

Неки од присутних су рекли: “Овај човек је луд.” Други су рекли: “Није луд, него се намерно прави блесав како би вам умакао.” Један од њих га је оштро погледао и рекао: “Мислиш ли да ћемо те пустити и поверовати да је ово имовина твог оца и да је овај новац његов, када су његов знак и отисак стари више од три стотине година, а ти си млад момак? Мислиш ли да ћеш нас преварити и исмејати, нас седокосе људе, док су око тебе угледници града и управитељи, а ризнице овог града су у нашим рукама?

Код нас нема ни дирхема ни динара овакве врсте. Мислим да ћу наредити да те муче, а затим вежу док не признаш за благо које си нашао.”

Када је то рекао, Темлиха им је казао: “Одговорите ми на нешто што ћу вас питати; ако то учините, рећи ћу вам истину о ономе што знам.” Рекли су: “Питај, ништа нећемо сакрити од тебе.” Упитао их је: “Шта се догодило краљу Декијанусу?” Рекли су: “Данас на земљи не знамо ни за једног краља који се зове Декијанус.

Он је био краљ који је умро давно, а после њега су прошла многа поколења.” Темлиха је рекао: “Онда сам заиста збуњен и нико од људи ми неће поверовати у оно што говорим. Били смо младићи, а краљ нас је приморавао да обожавамо идоле и приносимо жртве лажним божанствима. Побегли смо од њега јуче увече и заспали.

Када сам се пробудио, изашао сам да купим храну за њих и распитам се о вестима. А сад сам овде, као што видите. Пођите са мном до пећине на планини Бенџелус; показаћу вам своје другове.”

Када је Аријус чуо шта Темлиха говори, рекао је: “Људи, можда је ово један од Аллахових знакова које је учинио преко овог младића. Пођимо с њим да нам покаже своје другове.” Аријус и Астијус су пошли са њим, а са њима су кренули и становници града, млади и стари, да виде становнике пећине. Када су младићи у пећини приметили да се Темлиха задржао и да им није донео храну и пиће у уобичајеној количини, помислили су да је ухваћен и одведен њиховом краљу Декијанусу.

Док су тако мислили и плашили се за њега, зачули су гласове и звекет коњских копита како им се приближавају. Помислили су да су то посланици тиранина Декијануса, који је наредио да их приведу. Устали су да се моле, поздравили једни друге и опоручили једни другима. Рекли су: “Пођимо нашем брату Темлихи; сада је пред тиранином и чека да му дођемо.”

Док су то говорили, седели су у пећини. Нису видели никога осим Аријуса и његових људи који су стајали на улазу.

Темлиха је стигао пре њих и ушао код својих другова плачући. Када су га видели како плаче, и они су заплакали с њим. Затим су га упитали шта се догодило. Испричао им је све, од почетка до краја. Тада су схватили да су, Аллаховом одредбом, спавали све то време и да су пробуђени како би били знак људима, потврда васкрсења и доказ да Час долази, у шта нема сумње.

После Темлихе ушао је Аријус. Видео је бакарни ковчег запечаћен сребрним печатом. Застао је на улазу у пећину, па позвао једног угледног човека из града. Отворили су ковчег пред присутнима и у њему нашли две оловне плоче на којима је писало: “Мекселмина, Мехселмина, Јемлиха, Мартунус, Кештонус, Јебрунус, Димус, Батијус и Халуш били су младићи који су побегли од свог краља, тиранина Декијануса, бојећи се да их не одврати од вере.

Ушли су у ову пећину. Када је сазнао где се налазе, наредио је да се пећина зазида. Записали смо њихову причу како би је сазнали они који дођу после нас, ако их пронађу.” Када су то прочитали и зачудили се, захвалили су Аллаху што им је показао знак васкрсења међу њима.

Подигли су гласове величајући Аллаха и славећи Га. Потом су ушли у пећину и затекли младиће како седе међу собом, озарених лица, док им одећа није пропала. Аријус и његови другови пали су ничице и захвалили Аллаху што им је показао један од Својих знакова. Затим су разговарали, а младићи су им испричали шта су доживели од свог краља Декијануса.

Аријус и његови другови послали су гласника свом праведном краљу Бидрусу: “Пожури к нама, можда ћеш видети један од Аллахових знакова који је учинио у твом краљевству и знамење свим световима, да им буде светлост, просветљење и потврда васкрсења. Пожури до младића које је Узвишени Аллах оживео, иако им је већ више од три стотине година узео душе.” Када је вест стигла до краља, вратили су му се разум и спокој. Рекао је: “Хвала Ти, Аллаху, Господару небеса и Земље!

Обожавам Те и славим. Обасуо си ме добротом и смиловао ми се; ниси угасио светлост коју си оставио мојим прецима, праведном робу, краљу Константину.”

Када су становници града чули за то, узјахали су и кренули с њим. Стигли су у Ефес, где су их становници града дочекали. Потом су се заједно упутили ка пећини. Када су младићи видели Бидруса, обрадовали су се и пали ничице.

Бидрус је устао, загрлио их и заплакао, док су они седели пред њим на земљи, славећи Аллаха и захваљујући Му. Младићи су рекли Бидрусу: “Поверавамо те Аллаху. Нека је мир на тебе и Аллахова милост. Аллах нека чува тебе и твоје краљевство, а ми тражимо Аллахову заштиту од зла људи и џина.”

Док је краљ стајао, младићи су се вратили на своја лежишта, заспали, а Узвишени Аллах им је узео душе. Краљ је пришао и покрио их њиховом одећом, па наредио да сваког од њих положе у златни ковчег. Када је увече заспао, јавили су му се у сну и рекли: “Нисмо створени од злата нити сребра; створени смо од земље и у земљу ћемо се вратити. Остави нас у пећини на земљи, како смо и били, док нас Аллах из ње не проживи.”

Краљ је тада наредио да се направи ковчег од тиковине и да их у њега положе. Када су изашли, Аллах је људе обузео страхом, тако да нико није могао да им приђе. Краљ је наредио да се на улазу у пећину сагради богомоља у којој ће се клањати, да им се установи велики празник и да људи на њега долазе сваке године.

Каже се да је, када су Темлиху одвели праведном краљу, краљ упитао: “Ко си ти?” Он је одговорио: “Ја сам становник овог града.” Испричао је да је изашао јуче или пре неколико дана и поменуо своју кућу и људе, али их нико није познавао. Краљ је чуо да је у давнини нестало неколико младића и да су им имена записана на плочи у ризници.

Позвао је плочу, погледао имена и утврдио да је Темлиха један од тих младића. Поменуо је и имена осталих. Темлиха је рекао: “Они су моји другови.” Када је краљ то чуо, узјахао је са људима и кренуо. Када су стигли до улаза у пећину, Темлиха је рекао: “Пустите ме да уђем код својих другова и обрадујем их.

Ако вас виде са мном, уплашиће се.” Ушао је и обрадовао их, па је Аллах узео њихове душе и сакрио њихов траг, тако да нису могли да дођу до њих. То су речи Узвишеног Аллаха:

„Када су се младићи склонили у пећину“ — то јест, отишли су у пећину. За човека се каже да се склонио на неко место када га је узео за боравиште. Пећина је била у планини Бенџелус, а звала се Хајрум.

„Па рекоше: ‘Господару наш, даруј нам од Себе милост’“ — милост значи упуту у вери. Речено је и да значи опскрбу. „И припреми нам“ — олакшај нам.

„У нашем поступку исправност“ — то јест, оно што тражи Твоје задовољство и у чему је наша исправност. Ибн Аббас је рекао: “Исправност” значи излаз из пећине на сигурно. [У предаји се даље помињу: да их казне, запретили су им убиством; обавестили су их; остали су овде до ноћи; оставиће их у пећини да умру од глади и жеђи, и тако је и учинио. Вехб је рекао: прошло је поколење за поколењем; нестало је онога у чему су били.

Новац из њихове издржљивости, који су имали са собом, био је обележен печатом Декијануса и имао је величину ципела од коже младог камилета. Темлиха је изашао; људи га нису познавали; затекао је људе, и младе и старе; питали су га: „Какве су вести?“; Тантусијус; оборио је поглед; сви су били једне вере — ислама; скривао је од њега своју веру и бекство у пећину како би избегао да га приморају да обожава идоле и приноси жртве лажним божанствима; твоју веру и исход твојих дела.]