Нада у Божје упутство

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Тумачење 23. и 24. ајета:

Ова забрана, као и друге забране, иако је изречена поводом посебног догађаја и упућена Посланику, нека су Аллахов благослов и мир над њим, обухвата све обвезнике. Аллах је забранио човеку да о будућим стварима каже: „Ја ћу то урадити“, а да то не повеже са Аллаховом вољом. У томе има опасности: човек говори о будућности, о нечему што не зна да ли ће учинити нити да ли ће се то уопште догодити. Такође, тиме самостално приписује остварење својој вољи, а то је забрањено и опасно, јер сва воља припада Аллаху: „А ви не можете ништа хтети осим ако то Аллах, Господар светова, неће.“

Помињање Аллахове воље олакшава и поједностављује ствар, доноси јој благослов и представља начин да се човек обрати своме Господару за помоћ. Пошто је човек људско биће, неизбежно је да понекад заборави да помене Аллахову вољу. Зато му је Аллах наредио да то изузимање изговори када се сети, како би постигао оно што жели и избегао опасност.

Из општег значења Његових речи: „И сети се свога Господара када заборавиш“, произлази заповест да се човек сећа Аллаха када нешто заборави, јер то отклања заборав и подсећа га на оно што је сметнуо с ума. Такође, ономе ко је расејан или заборави да се сети Аллаха наређено је да се сети свога Господара и да не буде међу немарнима.

Будући да је човеку потребан Аллах да би био упућен на исправно и сачуван од грешака у речима и делима, Аллах му је наредио да каже: „Можда ће ме мој Господар упутити на оно што је ближе исправности од овога.“ Наређено му је да упућује молбу Аллаху, да се нада Његовој помоћи и да се узда у Њега, како би га упутио на најкраћи пут који води исправности. Приличи да човек који је у таквом стању, а затим уложи труд и сву снагу у тражење упуте и исправности, буде упућен, да му помоћ дође од његовог Господара и да га Он усмери у свим његовим пословима.

Тефсир имама Ибн Касира

Аллахове речи: „И сети се свога Господара када заборавиш“ тумачене су овако: ако заборавиш да кажеш: „Ако Аллах да“, изговори то када се сетиш. Тако су рекли Абу ал-Алија и ал-Хасан ал-Басри.

Хушајм преноси од ал-А‘маша, од Муџахида, од Ибн Аббаса да је о човеку који се закуне рекао: „Он може да дода изузетак чак и након годину дана.“ И говорио је да се на то односе речи: „И сети се свога Господара када заборавиш.“ Ал-А‘машу је речено: „Јеси ли то чуо од Муџахида?“ Он је одговорио: „Лејс ибн Аби Сулејм ми је то пренео, док је овај мој огртач још био нов.“

Ат-Табарани је то такође забележио предањем од Абу Му‘авије, од ал-А‘маша.

Смисао Ибн Аббасових речи: „Може да изговори изузетак чак и након годину дана“ јесте да, ако човек приликом заклетве или говора заборави да каже: „ИншаАллах“, па се сети макар и после годину дана, прописано му је да то изговори, како би поступио по суннету изузимања, чак и ако је заклетву већ прекршио. Ибн Џарир, Аллах му се смиловао, то је јасно навео. То не значи да тиме поништава кршење заклетве и ослобађа се искупљења. Оно што је рекао Ибн Џарир исправно је и најпримереније тумачење Ибн Аббасових речи. Аллах најбоље зна.

‘Икрима је рекао да речи: „И сети се свога Господара када заборавиш“ значе: „када се наљутиш“. То је тумачење према последици [јер гнев може да одврати човека од сећања на Аллаха].

Ат-Табарани је забележио предање: Ахмад ибн Јахја ал-Халвани нам је пренео, Са‘ид ибн Сулејман нам је пренео, од ‘Аббада ибн ал-‘Аввама, од Суфјана ибн Хусејна, од Ја‘ле ибн Муслима, од Џабира ибн Зајда, од Ибн Аббаса, поводом речи: „И никако не реци за нешто: ‘Ја ћу то сутра сигурно учинити’, а да не додаш: ‘Ако Аллах да’; и сети се свога Господара када заборавиш“ — да то значи: ако заборавиш да кажеш: „ИншаАллах“.

Ат-Табарани је забележио и предање од Ибн Аббаса о речима: „И сети се свога Господара када заборавиш“ — то јест, када заборавиш да изговориш изузетак, изговори га када се сетиш. Он је рекао да се овај пропис односио посебно на Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, и да нико од нас нема право да изговори изузетак осим када је реч о одржавању везе са неким на кога се заклео. Затим је рекао: „Ово предање је усамљено пренео ал-Валид од ‘Абдулазиза ибн ал-Хусејна.“

Могуће је и друго тумачење овог ајета: Узвишени Аллах је упутио онога ко нешто заборави у говору да помене Аллаха. Заборав настаје од шејтана, као што је Мусин пратилац рекао: „Нико ми није дао да заборавим да ти га споменем осим шејтан.“ А спомињање Узвишеног Аллаха одгони шејтана; када шејтан оде, нестаје и заборав. Тако је спомињање Аллаха узрок присећања. Зато је речено: „И сети се свога Господара када заборавиш.“

Аллахове речи: „И реци: ‘Можда ће ме мој Господар упутити на оно што је ближе исправности од овога’“ значе: ако те питају о нечему што не знаш, замоли Аллаха за то и обрати Му се, молећи Га да те упути на оно што је исправно и води исправности. Наведена су и друга тумачења. Аллах најбоље зна. [Кур’ан, Ел-Кехф, 18:63.]

Тефсир ел-Багавија

„И сети се свога Господара када заборавиш“ — Ибн Аббас, Муџахид и ал-Хасан рекли су да то значи: ако заборавиш да изговориш изузетак, па се затим сетиш, изговори га.

Ибн Аббас је дозволио да се изузетак изговори одвојено од заклетве, чак и после годину дана. Ал-Хасан га је дозволио све док је човек на истом месту, а неки су га дозволили ако није прошло много времена, али не и ако је прошло много. Група учењака сматрала је да изузетак мора бити повезан са изговореним речима.

‘Икрима је рекао да значење ајета гласи: „И сети се свога Господара када се наљутиш.“ Вахб је рекао: „У Јеванђељу је записано: ‘Сине Адамов, сети ме се када се наљутиш, па ћу те се сетити када се наљутим.’“ Ад-Даххак и ас-Судди рекли су да се ово односи на молитву.

Абдул-Вахид ал-Милихи нас је обавестио: ал-Хасан ибн Ахмад ал-Махлиди нас је обавестио: Абу ал-‘Аббас ас-Сараџ нам је пренео: Кутајба нам је пренео: Абу ‘Авана нам је пренео од Катада, од Анаса, да је Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ко заборави молитву, нека је обави када се сети.“

„И реци: ‘Можда ће ме мој Господар упутити на оно што је ближе исправности од овога’“ — то јест: нека ме учврсти на путу који је ближи исправности и боље води њој.

Речено је и да је Аллах наредио Своме Посланику, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да Га се сети када нешто заборави и да Га моли да га упути на оно што је за њега боље од присећања на оно што је заборавио.

Такође се каже да су људи, када су га питали о причи о становницима пећине из пркоса, Аллах, Узвишени и Свемоћни, наредио Своме Посланику да им каже да ће му Аллах дати доказе о истинитости његовог посланства који ће им бити уверљивији од приче о становницима пећине. Тако се и догодило: дао му је знање о скривеном, које је припало посланицима, а које им је било јаснији доказ и ближе исправности од вести о становницима пећине.

Неки су рекли да је то реченица коју му је наређено да изговори заједно са речима „ИншаАллах“, када се после заборава сети да је требало да изузме. Ако човек заборави да каже „ИншаАллах“, онда се за то каје тако што каже: „Можда ће ме мој Господар упутити на оно што је ближе исправности од овога.“ Изузетак је дозвољен.