Молба за праведног наследника

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

(И да наследи мене и породицу Јаковљеву, и учини га, Господару мој, оним којим ћеш бити задовољан.) То јест: добрим робом, којим ћеш бити задовољан и којег ћеш учинити драгим Својим робовима. Укратко, он је од Аллаха затражио сина, мушко дете, доброг човека који ће остати после његове смрти, бити његов наследник и бити пророк којим ће бити задовољан и Аллах и Његова створења. То је најбоље што потомство може бити.

У Аллахову милост према Своме робу спада и то да му подари добро дете, које обједињује племените врлине и похвалне особине. Његов Господар му се смиловао и услишио његову молбу.

(Господару мој, кости су ми оронуле.) То јест: ослабиле су и изнемогле. Када ослабе кости, које су ослонац тела, ослаби и све остало. (И глава ми је оседела.) Седа коса је знак слабости и старости, весник и претеча смрти и њен опомињач.

Тако се он Аллаху Узвишеном обратио указујући на своју слабост и немоћ. То је један од начина приближавања Аллаху који су Му најдражи, јер показује одрицање од сопствене моћи и снаге и везаност срца за Аллахову моћ и снагу. (А никада нисам, Господару мој, кад сам Ти молбу упутио, остао несрећан.) То јест: Господару, никада ме ниси вратио разочараног нити лишио услишања; увек си био благ према мени и услишавао моје молбе.

Твоја доброчинства непрестано су ме обасипала, а Твоја доброта до мене стизала. Овим се Аллаху обратио подсећајући на Његове благодати према њему и на услишавање његових ранијих молби, па је од Онога Који му је раније добро чинио затражио да употпуни Своју доброту и убудуће.

(Бојим се својих рођака по крви после мене.) То јест: бојим се да они који ће управљати синовима Израиловим после моје смрти неће ваљано испуњавати Твоју веру и да неће позивати Твоје робове Теби. Из овога се очигледно разуме да међу њима није видео никога ко би био достојан предводништва у вери. У томе су Зекеријина, мир над њим, брига и искрено саветовање.

Његова молба за дете није била попут молбе других, којима је циљ само овосветска корист; он је желео добро за веру и бојао се да она не буде изгубљена, а друге није сматрао способним за то. Његова породица била је позната по вери, била је изданак посланства и место од којег се очекивало добро, па је молио Аллаха да му подари дете које ће после њега обављати верску дужност. Пожалио се да му је жена нероткиња, то јест да уопште не рађа, а да је он достигао дубоку старост, доба у којем су жеља и потомство ретки. (Подари ми од Себе наследника.) Овде је реч о наслеђивању вере, наслеђу посланства, знања и деловања.

Тефсир имама Ибн Касира

Муджахид је о речима: (Да наследи мене и породицу Јаковљеву) рекао: „Његово наслеђе било је знање, а Зекерија је био од потомства Јакуба.“ Хушејм је рекао: обавестио нас је Исмаил ибн Аби Халид, преносећи од Абу Салиха, да је о овим речима рекао: „Може бити пророк, као што су његови очеви били пророци.“ Абдур-Раззак је пренео од Мамерa, од Катаде, од Хасана: „Наследиће његово посланство и знање.“ Суди је рекао: „Наследиће моје посланство и посланство породице Јаковљеве.“

Од Малика, од Зејда ибн Аслама преноси се да је о речима (и породицу Јаковљеву) рекао: „Њихово посланство.“ Џабир ибн Нух и Језид ибн Харун преносе, обојица од Исмаила ибн Аби Халида, од Абу Салиха, да је о овим речима рекао: „Наследиће моју имовину, а од породице Јаковљеве наследиће посланство.“ То је изабрао Ибн Џерир у свом тафсиру.

Абдур-Раззак је рекао: обавестио нас је Мамер, преносећи од Катаде, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Нека се Аллах смилује Зекерији! Какав је он само имао наследнике! И нека се Аллах смилује Луту, који је имао снажан ослонац.“ Ибн Џерир је рекао: пренели су нам Абу Курејб и Џабир ибн Нух, од Мубарака — то је Ибн Фадала — од Хасана, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Нека се Аллах смилује мом брату Зекерији!

Какве је он само имао наследнике своје имовине кад је рекао: (Подари ми од Себе наследника који ће наследити мене и породицу Јаковљеву)!“ Ово су предања са прекинутим ланцем преносилаца и не могу надјачати веродостојне предаје. А Аллах најбоље зна.

Његове речи: (И учини га, Господару мој, оним којим ћеш бити задовољан) значе: учини га оним којим ћеш бити задовољан и Ти и Твоја створења; заволи га и учини га драгим Својим створењима због његове вере и морала.

(Рече: „Господару мој, кости су ми оронуле.“) То јест: ослабио сам и снага ми је малаксала. (И глава ми је оседела.) То јест: седа коса се разбуктала у црнини [косе], као што је Ибн Дурејд рекао у својој касиди Маksура: „Зар не видиш да моја глава, својом бојом, личи на рубору зоре под скутима ноћне таме, и да је белина у њиховој црнини планула као ватра у жеравици дрвета гадā?“

Намера је да се опише слабост и старост и њихови очигледни и скривени знаци. Његове речи: (А никада нисам, Господару мој, кад сам Ти молбу упутио, остао несрећан) значе: од Тебе сам увек доживљавао услишавање молбе и никада ме ниси одбио у ономе што сам Ти тражио.

Његове речи: (Бојим се својих рођака по крви после мене.) Већина је реч „рођака“ читала са зарезом у акузативу, као објекат. Од Кисаја се преноси да је зарез изговарао као сукун, као у стиху песника: „Као да су њихове руке на равници руке девојака које једна другој додају сребро.“ Други песник је рекао: „Младић који би се сунцу надметао, па би оно збацило свој вео; а и месецу који плови ноћу, па би збацио огрлицу.“

Слично томе је и стих Абу Тамама Хабиба ибн Евса ат-Таија: „Песме су се у њему завадиле док сам због њега бдио, толико да сам помислио како ће се њихове риме међусобно побити.“ Муджахид, Катада и Суди рекли су да се речју „рођаци“ мисли на ближњу родбину. Абу Салих је рекао: на даљу родбину. Преноси се да је заповедник верника Осман ибн Афан, нека је Аллах задовољан њиме, учио: „Бојим се да ће се моји рођаци смањити после мене“, са удвојеним фаом, у значењу: „Малобројни су моји рођаци после мене.“

Према првом читању, разлог његовог страха био је то што се бојао да ће они после њега лоше поступати према људима. Зато је од Аллаха затражио дете које ће после њега бити веровесник и управљати њима на основу свог посланства и објаве. Та молба му је услишана. Није се бојао да ће наследити његову имовину, јер је положај веровесника узвишенији и вреднији од тога да стрепи за своју имовину и да му смета да је наследе његови рођаци, па да затражи дете које би присвојило наследство на њихову штету.

Друго: нигде није наведено да је имао имовину; био је дрводеља и издржавао се радом својих руку. Такав човек не гомила имовину, а нарочито не веровесници, који су били најскромнији људи према овом свету.

Треће: у два Сахиха је на више начина потврђено да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ми не остављамо наследство; оно што оставимо јесте милостиња.“ У предаји код Тирмизије, са веродостојним ланцем преносилаца, стоји: „Ми, заједница веровесника, не остављамо наследство.“ На основу тога, речи: (Подари ми од Себе наследника који ће наследити мене) морају се односити на наслеђе посланства. Зато је рекао: (и породицу Јаковљеву), као што је Узвишени рекао: (И Сулејман наследи Давуда) [Ен-Немл, 16], то јест посланство.

Да је било речи о имовини, Сулејман би био посебно издвојен међу својом браћом; а и обавештавање о томе не би имало неку нарочиту вредност, јер је познато и утврђено у свим верозаконима и верским заједницама да дете наслеђује оца. Да није реч о посебној врсти наслеђа, о томе не би било ни обавештено. Све то потврђује и утврђује веродостојни хадис: „Ми, заједница веровесника, не остављамо наследство; оно што оставимо јесте милостиња.“ [Ен-Немл, 16]

Тефсир ел-Багавија

(Господару мој, кости су ми оронуле) — ослабиле су и истрошиле се од старости. Катада је рекао: пожалио се да су му испали кутњаци.

(И глава ми је оседела) — то јест, коса на глави је побелела. (Седима) — проседела.

(А никада нисам, Господару мој, кад сам Ти молбу упутио, остао несрећан) — каже: навикао си ме да услишаваш моје молбе и раније ме ниси разочарао. Речено је и да значи: када си ме позвао у веровање, поверовао сам и нисам постао несрећан због тога што сам одбацио веровање.

(Да наследи мене и породицу Јаковљеву.) Абу Амр и Кисаји читали су глаголе „наследи“ и „наследи“ у џезму, као одговор на молбу, док су их остали читали у номинативу, у значењу описа и својства: „наследника“. Учењаци су се разишли у погледу овог наслеђа. Хасан је рекао: значи да наследи моју имовину, а од породице Јаковљеве посланство и свештеничку службу.

Речено је и да се мисли на наслеђе посланства и знања. Такође је речено да се мисли на наслеђе свештеничке службе, јер је Зекерија био првак свештеника. Зеџџаџ је рекао: „Најпрече је ово протумачити као наслеђе које није имовинско, јер је далеко од помисли да би Зекерија, један од веровесника, стрепео да ће синови његовог стрица наследити његову имовину. Смисао је да се бојао да ће синови његовог стрица занемарити Аллахову веру и изменити Његове прописе, као што је видео код синова Израилових — мењање вере и убијање веровесника.

Зато је од свог Господара затражио доброг наследника, коме ће моћи поверити свој народ и који ће наследити његово посланство и знање, да вера не би била изгубљена.“ То је смисао предаје коју Ата преноси од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима обојици.

(И учини га, Господару мој, оним којим ћеш бити задовољан.) То јест: добрим, богобојазним и оним ким ћеш бити задовољан.

(Бојим се својих рођака по крви.) „Рођаци“ су синови стричева. Муджахид је рекао: ближња родбина. Абу Салих је рекао: даља родбина. Келби је рекао: наследници.

(После мене) — то јест: после моје смрти. Ибн Кесир је реч „после мене“ читао са фатхом на „ја“, а остали са сукуном. (А жена ми је нероткиња) — не рађа. (Зато ми подари од Себе) — дај ми од Себе. (Наследника) — сина.