Молба за прихватање и преданост

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Они су молили за себе и своје потомство да буду муслимани. Суштина ислама јесте покорност срца и његова преданост Господару, што подразумева и покорност свих удова.

„И покажи нам наше обреде“ — то јест, поучи нас њима тако што ћеш нам их показати и дати да их видимо, јер је то потпуније. Могуће је да се под обредима подразумевају сви поступци хаџа, на шта упућују контекст и прилика; а могуће је и да се мисли на нешто шире: на целокупну веру и све врсте обожавања, на шта указује опште значење израза. Реч „нусук“ значи обожавање, али се у уобичајеној употреби најчешће односи на обреде хаџа. Стога се њихова молба, у суштини, своди на молбу за успех у стицању корисног знања и чињењу добрих дела.

А пошто слуга, ма ко био, неизбежно има пропуста и потребна му је покајничка молба, рекли су: „И прими наше покајање! Ти си, заиста, Онај који много прима покајање, Милостиви!“

Сети се Ибрахима и Исмаила док су подизали темеље Дома и истрајно обављали ово величанствено дело. Сети се и њиховог стања страха и наде: и поред тако великог дела молили су Бога да га прихвати од њих, како би оно донело обилну корист.

Тефсир имама Ибн Касира

Што се тиче речи Узвишеног: „И када су Ибрахим и Исмаил подизали темеље Дома: ‘Господару наш, прими од нас! Ти си, заиста, Онај који све чује и све зна. Господару наш, учини нас Теби преданима, а и од нашег потомства створи заједницу Теби предану. Покажи нам наше обреде и прими наше покајање!

Ти си, заиста, Онај који много прима покајање, Милостиви!’“ — темељи (ал-кава‘ид) јесте множина речи „ка‘ида“, која означава стуб и темељ. Узвишени каже: „О Мухаммеде, спомени свом народу како су Ибрахим и Исмаил, мир нека је с њима, градили Дом и подизали његове темеље, говорећи: ‘Господару наш, прими од нас! Ти си, заиста, Онај који све чује и све зна.’“ Они су чинили добро дело, а ипак су молили Узвишеног Бога да га прихвати од њих.

Ибн Аби Хатим је пренео од Мухаммеда ибн Језида ибн Хунејса ал-Меккија, од Вахиба ибн ал-Варда, да је овај учио: „И када су Ибрахим и Исмаил подизали темеље Дома: ‘Господару наш, прими од нас!’“ Затим би заплакао и говорио: „О пријатељу Милостивог, подижеш темеље Дома Милостивог, а страхујеш да ти то не буде примљено!“ Слично је стању искрених верника које је Бог описао: „Они који дају оно што дају, а срца су им страхом испуњена“ — то јест, дају милостињу, издржавање и друге видове приближавања Богу, а страхују да им то не буде примљено.

О томе говори веродостојни хадис који ће бити наведен на свом месту, а који је Аиша пренела од Божијег Посланика, нека су Божији благослов и мир над њим.

Неки тумачи су рекли да је Ибрахим подизао темеље, а да је Исмаил упућивао молитву. Исправно је, међутим, да су обојица заједно подизала темеље и изговарала молитву, као што ће бити објашњено. Ал-Бухари је овде забележио хадис који ћемо навести, а потом и предања у вези с тим.

Ал-Бухари, нека му се Бог смилује, рекао је: „Пренео нам је Абдуллах ибн Мухаммед, њему је пренео Абдураззак, њему Ма‘мер, од Ајјуба ас-Сахтијанија и Кесира ибн Кесира ибн ал-Муталлиба ибн Аби Веда‘е — један од њих је додавао нешто више од другог — од Са‘ида ибн Џубејра, од Ибн Аббаса, Бог био задовољан њима, који је рекао: ‘Прва жена која је узела појас била је Исмаилова мајка. Направила га је да би њиме прикрила свој траг пред Саром. Затим је Ибрахим довео њу и њеног сина Исмаила, док га је још дојила, и оставио их код Дома, под дрветом дуа, у горњем делу џамије, изнад Замзама.

Тада у Мекки није било никога, нити је тамо било воде. Оставио их је ту, а поред њих ставио кожну торбу са урмама и мешину с водом, па се окренуо и кренуо назад. Исмаилова мајка пошла је за њим и рекла: „Ибрахиме, куда идеш остављајући нас у овој долини у којој нема људи нити ичега?“ То му је више пута рекла, али се он није окренуо.

Онда га је упитала: „Да ли ти је Бог ово наредио?“ „Да“, одговорио је. Она рече: „Онда нас неће напустити“, па се вратила.

Ибрахим је наставио пут. Када је стигао до превоја одакле га нису могли видети, окренуо се лицем према Дому, подигао руке и упутио ову молитву: „Господару наш, ја сам неке потомке своје населио у долини у којој се ништа не сеје, код Твога Светог Дома, да би молитву обављали; зато учини да срца неких људи чезну за њима и опскрби их плодовима, да би били захвални.“ Исмаилова мајка је дојила Исмаила и пила ту воду све док се вода у мешини није потрошила. Она и њен син су ожеднели.

Гледала га је како се превија — или је рекао: како се ваља по земљи. Није могла да га гледа, па је отишла. Најближа планина била јој је Сафа. Попела се на њу и окренула према долини да види има ли кога, али није никога видела.

Сишла је са Сафе и, када је стигла до долине, подигла руб своје одеће и потрчала попут исцрпљеног човека док није прешла долину. Затим је дошла до Марве, попела се на њу и погледала има ли кога, али није никога видела. Тако је учинила седам пута.’ Ибн Аббас је рекао: ‘Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, казао је: „Зато људи трче између њих.“’

Када се попела на Марву, чула је глас и рекла: „Тише!“ — обраћајући се себи. Затим је ослушнула и поново чула глас. Рекла је: „Чуо сам те; ако можеш помоћи, помози!“ Тада је угледала анђела код места Замзам. Он је петом — или је рекао: крилом — закопао по земљи док се није појавила вода.

Она је рукама направила удубљење око воде и захватала је у своју мешину, док је вода и даље извирала након што би је захватила. Ибн Аббас је рекао: ‘Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, казао је: „Нека се Бог смилује Исмаиловој мајци! Да је оставила Замзам — или је рекао: да није захватала воду — Замзам би био извор који тече.“’ Затим је пила и дојила сина.

Анђео јој је рекао: „Не бој се да ћете пропасти, јер ће овде бити Божији Дом који ће подићи овај дечак и његов отац. Бог неће напустити своје штићенике.“

Дом је био уздигнут изнад земље попут малог узвишења, а бујице су текле са обе његове стране. Тако је било све док поред њих није прошла група људи из Џурхумa, или једна породица из тог племена, која је долазила путем Кеда’. У доњем делу Мекке су угледали птицу како кружи и рекли: „Ова птица се, сигурно, врти над водом. Знамо да у овој долини раније није било воде.“

Послали су једног или двојицу извиђача, који су затекли воду. Вратили су се и обавестили остале, па су дошли. Исмаилова мајка била је код воде. Рекли су јој: „Да ли нам дозвољаваш да се настанимо код тебе?“ Одговорила је: „Да, али немате право на воду.“

Рекли су: „У реду.“ Ибн Аббас је рекао: ‘Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, казао је: „Исмаиловој мајци је то одговарало, јер је волела друштво.“ Они су се населили, а затим позвали своје породице, па су и оне дошле. Тако се ту настанило неколико породица.

Дечак је одрастао и од њих научио арапски. Када је стасао, заволели су га и ценили, па су га оженили једном од својих жена.

Исмаилова мајка је умрла. После Исмаилове женидбе, Ибрахим је дошао да обиђе своју породицу, али није затекао Исмаила. Упитао је његову жену где је, а она одговори: „Отишао је да нам нешто набави.“ Затим ју је упитао о њиховом животу и стању.

Она рече: „Живимо тешко, у оскудици и тегоби“, па се пожалила. Ибрахим јој рече: „Када се твој муж врати, пренеси му мој поздрав и реци му да промени праг своје куће.“ Када се Исмаил вратио, као да је осетио нешто, па упита: „Да ли је неко долазио?“ Она одговори: „Да, дошао је један такав и такав старац.

Питао је за тебе и ја сам му рекла. Питао ме је како живимо, а ја сам му рекла да смо у тешкоћи и оскудици.“ Он упита: „Да ли ти је нешто поручио?“ „Јесте. Наредио ми је да ти пренесем поздрав и рекао: ‘Промени праг своје куће.’“

Исмаил рече: „То је био мој отац. Наредио ми је да се растанем од тебе. Врати се својој породици.“ Развео се од ње и оженио другом женом из тог племена.

После извесног времена Ибрахим је поново дошао, али Исмаила није затекао. Ушао је код његове жене и упитао је за њега. Она одговори: „Отишао је да нам нешто набави.“ Упитао је: „Како сте?“ и распитао се о њиховом животу и стању.

Она рече: „Добро смо“, и захвалила је Богу. Он упита: „Шта једете?“ „Месо“, одговори она. „А шта пијете?“ „Воду.“ Ибрахим рече: „Боже, благослови им месо и воду!“ Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, додао је: „Тада нису имали жито; да су га имали, замолио би Бога да им и њега благослови.“

Ибн Аббас је рекао: „Зато нико у Мекки неће имати само то двоје, месо и воду, а да му то не буде довољно.“ Ибрахим је затим рекао: „Када се твој муж врати, пренеси му мој поздрав и реци му да сачува праг своје куће.“ Када се Исмаил вратио, упитао је: „Да ли је неко долазио?“ Она одговори: „Да, дошао је један лепо одевен старац.“

Похвалила га је, а затим рекла: „Питао је за тебе и ја сам му рекла. Питао ме је како живимо, а ја сам му рекла да нам је добро.“ Исмаил упита: „Да ли ти је нешто поручио?“ „Да, преноси ти поздрав и поручује ти да сачуваш праг своје куће.“

Он рече: „То је био мој отац, а ти си праг. Наредио ми је да те задржим.“

После извесног времена Ибрахим је поново дошао. Исмаил је тада под дрветом, близу Замзама, правио стреле. Када га је угледао, пришао му је и обојица су се понашали као што се син понаша према оцу, а отац према сину. Ибрахим рече: „Исмаиле, Бог ми је нешто наредио.“

Он одговори: „Учини оно што ти је Господар наредио.“ Ибрахим упита: „Хоћеш ли ми помоћи?“ „Помоћи ћу ти“, одговори Исмаил. Ибрахим рече: „Бог ми је наредио да овде саградим Дом“, показавши на узвишење које се издизало изнад околине.

Тада су почели да подижу темеље Дома: Исмаил је доносио камење, а Ибрахим га уграђивао. Када је зид порастао, Ибрахим је донео овај камен и поставио га да би стајао на њему док гради, а Исмаил му је додавао камење. Обојица су говорила: „Господару наш, прими од нас! Ти си, заиста, Онај који све чује и све зна.“

Градили су све док нису обишли око Дома, изговарајући: „Господару наш, прими од нас! Ти си, заиста, Онај који све чује и све зна.“’“

Ово предање су скраћено пренели Ибн Аби Хатим од Аби Абдуллаха Мухаммеда ибн Хаммада аз-Захранија и Ибн Џарир од Ахмеда ибн Сабита ар-Разија, обојица од Абдураззака. Абу Бекр ибн Мердевајх је пренео дугу верзију предања преко другог ланца. Затим је Ал-Бухари пренео и другу верзију од Ибн Аббаса о томе како су Ибрахим, Исмаил и његова мајка дошли у Мекку, о извору Замзам и о подизању Дома. У њој се наводи да је Ибрахим рекао Исмаилу: „Твој Господар ми је наредио да му овде саградим Дом.“

Исмаил је рекао: „Послушај свога Господара.“ Ибрахим је упитао: „Наредио ми је да ми у томе помогнеш.“ Исмаил одговори: „Онда ћу то учинити.“ Ибрахим је градио, Исмаил му додавао камење, а обојица су говорила: „Господару наш, прими од нас!

Ти си, заиста, Онај који све чује и све зна.“ Када је зид нарастао, старац више није могао да носи камење, па је стао на Макам Ибрахим. Тако су они подизали темеље Дома и изговарали ову молитву.

Ове две верзије Ал-Бухари је забележио у „Књизи о веровесницима“. Занимљиво је да је ал-Хаким у свом делу „Ал-Мустадрак“ пренео ову другу верзију и оценио је као веродостојну према условима Ал-Бухарија и Муслима, иако је нису забележили. Ал-Бухари ју је, као што се види, пренео од Ибрахима ибн Нафи‘а, али скраћено: у њој није поменуто жртвовање. У веродостојним предањима наводи се да су рогови овна били обешени у Каби.

Такође се преноси да је Ибрахим, мир нека је с њим, брзо посећивао своју породицу у Мекки на Бураку, а затим се враћао у Свету земљу; Бог најбоље зна.

У овом хадису, како изгледа, делови које је Ибн Аббас изричито приписао Посланику, нека су Божији благослов и мир над њим, јесу они делови које је тако пренео. Од заповедника верника Алија ибн Аби Талиба преноси се, у оквиру овог казивања, другачија верзија о неким догађајима. Ибн Џарир је пренео Алијев исказ да су Ибрахим и Исмаил, када им је наређено да саграде Дом, дошли у Мекку са Хаџер, и да је Ибрахим саградио Дом пре него што их је оставио.

Ово се може ускладити с осталим предањима ако се претпостави да је најпре подигао ограду или означио темеље, а да Дом није саградио до врха све док Исмаил није одрастао, када су га обојица заједно саградила, као што каже Узвишени Бог.

Ибн Џарир је такође пренео од Алија, преко Халида ибн Ар‘аре, да је Ка‘ба први Дом на Земљи у коме је постављен благослов, да је у њој Макам Ибрахим и да је онај ко у њу уђе сигуран. Затим је испричао како је Бог наредио Ибрахиму да му сагради Дом на Земљи и како је „сакина“ — ветар с два краја — показала место на коме ће се Дом саградити. У предањима од Ка‘ба ал-Ахбара, Атаа, Катаде, ас-Суддија и других помињу се различити извештаји о томе да је место Дома било одређено пре Ибрахима, да су се његови темељи налазили на месту старог Дома и да је Бог Ибрахиму показао његово место.

Неки од тих исказа досежу до својих преносилаца, али у појединим деловима има необичности; Бог најбоље зна. Ал-Бухари је објаснио да је „ал-кава‘ид“ множина речи „ка‘ида“, односно темељ.

Аиша, супруга Посланика, нека су Божији благослов и мир над њим, пренела је да је Божији Посланик рекао: „Зар не видиш да је твој народ, када је градио Дом, одступио од темеља Ибрахима?“ Она је упитала: „Божији Посланиче, хоћеш ли га вратити на темеље Ибрахима?“ Он одговори: „Да твој народ није тек недавно напустио неверовање…“ Ибн Омер је из тога закључио да Посланик није додиривао два угла која су уз Хиџр само зато што Дом није био саграђен на темељима Ибрахима.

Ал-Бухари, Муслим и други пренели су сродне хадисе у којима се наводи да је Посланик желео да врати Кабу на Ибрахимове темеље, да у њу укључи Хиџр и да јој направи два врата, али је то оставио због недавног преласка Курејшија из неверовања у ислам. Касније је Абдуллах ибн аз-Зубејр саградио Кабу према ономе што је чуо од своје тетке Аише, али ју је ал-Хаџаџ, по наредби Абдулмелика ибн Мервана, вратио у стање у каквом је била пре тога. Абдулмелик је касније зажалио што није оставио грађевину онакву какву ју је подигао Ибн аз-Зубејр.

Имам Малик је, према предању, саветовао халифу да Кабу не учини играчком владара, тако да је не руши свако ко то пожели. Тако ће, како се преноси у веродостојним хадисима, остати све до последњег времена, када ће је срушити човек из Абисиније са танким потколеницама. Аллахов Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, рекао је: „Кабу ће срушити човек из Абисиније са танким потколеницама.“ Ал-Бухари и Муслим су забележили овај хадис од Абу Хурејре.

Ал-Бухари је забележио и предање од Ибн Аббаса: „Као да га видим: црн је и разрок, камен по камен је руши.“ Имам Ахмед је пренео од Абдуллаха ибн Амра ибн ал-Аса да ће тај човек скинути украс Кабе и њен покривач. А Бог најбоље зна; то ће се догодити, по свему судећи, након изласка Јеџуџа и Меџуџа, јер је у Сахиху Ал-Бухарија забележено да ће људи обављати хаџ и умру и после њиховог изласка.

Речи Узвишеног Бога: „Господару наш, учини нас Теби преданима, а и од нашег потомства створи заједницу Теби предану. Покажи нам наше обреде и прими наше покајање! Ти си, заиста, Онај који много прима покајање, Милостиви!“ јесу молитва Ибрахима и Исмаила, мир нека је с њима.

Ибн Џарир каже да су они тиме молили: „Учини нас покорним Твојој заповести, преданим Твојој послушности; да у послушности не придружујемо Теби никога, нити да обожавамо било кога осим Тебе.“ Ибн Аби Хатим је пренео од Абдулкерима да речи „учини нас Теби преданима“ значе „искренима према Теби“, а „од нашег потомства створи заједницу Теби предану“ значи „искрену“. Саллам ибн Аби Мути‘ је о речима „учини нас преданима“ рекао: „Они су већ били муслимани, али су молили Бога да их учврсти.“ Икриме је пренео да је Бог одговорио на њихову молитву: „Већ сам то учинио.“

Ас-Судди је рекао да се „заједница од нашег потомства“ односи на Арапе. Ибн Џарир је, међутим, сматрао да израз обухвата Арапе и друге, јер међу Ибрахимовим потомцима има и Израелићана. Узвишени је рекао: „А међу Мојсијевим народом има заједница која упућује истини и по њој поступа праведно.“ То што ас-Судди посебно помиње Арапе не искључује друге; контекст се односи на Арапе, јер се затим каже: „Господару наш, пошаљи им посланика, једног од њих, да им казује Твоје знамење, поучава их Књизи и мудрости и очисти их.“

Тиме се мисли на Мухаммеда, нека су Божији благослов и мир над њим, који је послат међу њих. Али то не искључује његову посланицу свим људима, црвенима и црнима, на шта указују речи: „Реци: ‘О људи, ја сам Божији посланик свима вама’“, као и други недвосмислени докази.

Ова молитва Ибрахима и Исмаила подсећа на молитву побожних верника: „Господару наш, подари нам у нашим супругама и потомству радост очима и учини нас предводницима богобојазних.“ Ово је пожељно према верском закону, јер потпуна љубав према служењу Богу подразумева и жељу да човек има потомке који обожавају само Бога, без икаквог ортака. Када је Бог рекао Ибрахиму: „Ја ћу те учинити предводником људима“, он је рекао: „А и од мог потомства?“ Бог је одговорио: „Моје обећање неће обухватити неправедне.“

Такође је Ибрахим молио: „Сачувај мене и моје синове од обожавања идола.“ У Сахиху Муслимовом преноси се од Абу Хурејре да је Божији Посланик, нека су Божији благослов и мир над њим, рекао: „Када човек умре, престају његова дела осим у три случаја: трајна милостиња, знање којим се други користе или добар потомак који моли за њега.“

„И покажи нам наше обреде“ — Ибн Џурејџ је од Атаа пренео да значи: „Изнеси их пред нас и поучи нас њима.“ Муџахид је рекао: „Покажи нам места наших жртвеника.“ Слично се преноси од Атаа и Катаде. Са‘ид ибн Мансур је пренео од Муџахида да је Ибрахим рекао: „Покажи нам наше обреде“, па му је дошао Џибрил и повео га до Дома.

Рекао му је: „Подигни темеље“, па је Ибрахим подигао темеље и довршио грађевину. Потом га је узео за руку и повео до Сафе, рекавши: „Ово је једно од Божијих обележја.“ Затим га је повео до Марве и рекао: „И ово је једно од Божијих обележја.“ Потом га је одвео према Мини.

Када су стигли до Акбе, Иблис је стајао код дрвета. Џибрил је рекао: „Изговори текбир и гађај га каменчићима.“ Ибрахим је изговорио текбир и гађао га, па је Иблис отишао. Затим је Иблис стао код средњег џемрета. Када су га Џибрил и Ибрахим прошли, Џибрил је рекао: „Изговори текбир и гађај га каменчићима.“

Ибрахим је то учинио, па је Иблис отишао. Био је хтео да у хаџ унесе нешто недозвољено, али није успео. Џибрил је затим повео Ибрахима до Светог места и рекао: „Ово је Свето место.“ Потом га је одвео до Арафата и рекао: „Препознајеш ли оно што сам ти показао?“

То је поновио три пута. Ибрахим је одговорио: „Да.“ Слично се преноси од Абу Миџлеза и Катаде.

Абу Давуд ат-Тајалиси је пренео од Ибн Аббаса да је Ибрахиму, када су му показани обреди, ђаво испречио пут на стази између Сафе и Марве, али га је Ибрахим претекао. Затим га је Џибрил одвео до Мине и рекао: „Ово је место где људи одседају.“ Када су стигли до Џемрат ал-‘Акабе, ђаво му се испречио, па га је гађао са седам каменчића док није отишао. Исто се догодило код средњег и најудаљенијег џемрета.

Затим га је Џибрил одвео до Џем‘а и рекао: „Ово је Свето место“, а потом до Арафата и рекао: „Ово је Арафат.“ Затим га је упитао: „Јеси ли препознао?“

Тефсир ел-Багавија

Речи Узвишеног: „И када су Ибрахим и Исмаил подизали темеље Дома…“ Преносиоци кажу да је Бог створио место Дома две хиљаде година пре Земље. Био је то бели комад пене на води, а Земља је била раширена испод њега. Када је Бог спустио Адама, мир нека је с њим, на Земљу, осетио је усамљеност и пожалио се Богу. Бог је спустио на то место „Посећени Дом“, начињен од рубина из Раја, са двоја врата од зеленог смарагда — источним и западним — и поставио га на место Дома.

Рекао је: „Адаме, спустио сам ти Дом да га обилазиш као што се обилази око Мог Престола и да се код њега молиш као што се моли код Мог Престола.“ Спустио је и Камен, који је био бео, а поцрнео је услед додира нечистоћа у доба незнања. Адам је пешке кренуо из Индије према Мекки, а Бог му је послао анђела да му покаже пут до Дома. Обавио је хаџ и извршио обреде.

Када је завршио, срели су га анђели и рекли: „Адаме, нека ти хаџ буде прихваћен! Ми смо овај Дом обилазили две хиљаде година пре тебе.“ Ибн Аббас, Бог био задовољан њима, рекао је: „Адам је четрдесет пута обавио хаџ, пешке од Индије до Мекке.“ Тако је било све до времена Потопа.

Бог је потом уздигао Дом на четврто небо. Сваког дана у њега уђе седамдесет хиљада анђела, али се више никада не враћају. Бог је послао Џибрила, мир нека је с њим, да склони Црни Камен у планину Абу Кубејс и тако га заштити од потопа. Место Дома остало је празно све до времена Ибрахима.

Затим је Бог наредио Ибрахиму, након што су му се родили Исмаил и Исхак, да сагради Дом у коме ће се Бог спомињати. Ибрахим је молио Бога да му покаже његово место. Бог је послао „сакину“ да му покаже место Дома: био је то ветар који је дувао са оба краја, налик змији. Наредио је Ибрахиму да гради тамо где се сакина заустави.

Ибрахим ју је пратио све док нису стигли у Мекку, где се сакина склупчала на месту Дома као што се склупча поклопац штита. Ово је предање од Алија и ал-Хасана. Ибн Аббас је рекао да је Бог послао облак величине Кабе. Он се кретао, а Ибрахим је ишао под његовом сенком све док нису стигли до Мекке.

Облак се зауставио на месту Дома и из њега је Ибрахиму довикнуто: „Гради унутар његове сенке, ни више ни мање.“ Такође се каже да је Бог послао Џибрила да му покаже место Дома, као што каже Узвишени: „И када смо Ибрахиму показали место Дома…“ Ибрахим и Исмаил су саградили Дом: Ибрахим је зидао, а Исмаил му додавао камење. То је значење речи Узвишеног: „И када су Ибрахим и Исмаил подизали темеље Дома“ — то јест, његове основе; једнина је „ка‘ида“. Ал-Киса’и је рекао да се тиме мисли на зидове Дома.

Ибн Аббас је рекао: „Дом је саграђен од камења са пет планина: Тур Сина, Тур Зејта, Либана — планине у Шаму — и ал-Џудија, планине у Месопотамији. Темеље су подигли од камења са Хире, планине у Мекки.“ Када је Ибрахим стигао до места Црног Камена, рекао је Исмаилу: „Донеси ми леп камен који ће људима служити као знак.“ Исмаил му је донео камен, али му је Ибрахим рекао: „Донеси лепши од овога.“

Исмаил је отишао да га потражи, а планина Абу Кубејс је позвала Ибрахима: „Има код мене нешто што ти је поверено, узми то.“ Ибрахим је узео Црни Камен и поставио га на његово место. По другом предању, Бог је на небу саградио Дом који се зове ал-Бејт ал-Ма‘мур или ад-Дирах, и наредио анђелима да на Земљи саграде Кабу насупрот њему, истих мера и облика. Каже се и да је први Кабу саградио Адам, али је она нестала у време Потопа, па је Бог показао њено место Ибрахиму и он ју је поново саградио.

О речима „Господару наш, прими од нас“ подразумева се: „И они су говорили: ‘Господару наш, прими од нас нашу градњу.’“ „Ти си Онај који све чује“ — чујеш наше молитве; „све зна“ — знаш наше намере.

„Господару наш, учини нас Теби преданима“ — учини нас монотеистима, послушнима, искренима и покорнима Теби. „А и од нашег потомства“ — то јест, од наше деце — „створи заједницу“; заједница је група, а „заједница“ се називају и следбеници пророка. „Теби предану“ — покорну Теби. „И покажи нам“ значи: поучи нас и дај нам да препознамо.

Ибн Кесир је реч учио са мирном буквом „ра“, Абу Амр са скраћеним изговором, а остали са касром. Њен изворни облик је „ари’на“; хамза је изостављена ради лакшег изговора, а њен покрет пренесен на слово „ра“. Они који је изговарају без покрета кажу да је, пошто је хамза испала, нестао и њен покрет.

„Наше обреде“ значи прописе наше вере и обреде хаџа; речено је и: места на којима обављамо хаџ. Муџахид је рекао: „Наша места жртвовања“, јер „нусук“ означава жртву. По другом мишљењу, мисли се на места богослужења. Изворно значење речи „нусук“ јесте обожавање, а „насик“ је онај који обожава.

Бог је услишио њихову молбу и послао Џибрила да им покаже обреде на дан Арафата. Када су стигли до Арафата, он је упитао: „Јеси ли препознао, Ибрахиме?“ Ибрахим је одговорио: „Јесам.“ Отуда је време названо ‘Арафа, а место ‘Арафат.

„И прими наше покајање“ значи: опрости нам. „Ти си, заиста, Онај који много прима покајање, Милостиви!“