Молба за сигурност и опскрбу

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

То јест: када је Ибрахим упутио дову за овај Храм, молећи Аллаха да га учини сигурним градом и да његове становнике опскрби различитим врстама плодова. Затим је, нека је мир над њим, ову дову ограничио на вернике, из учтивости према Аллаху. Његова прва дова била је без ограничења, па је одговор на њу био ограничен на оне који нису неправедни. Када је затим молио за њихову опскрбу, ограничио је дову на вернике, иако Аллахова опскрба обухвата верника и неверника, грешника и покорног.

Узвишени Аллах је рекао: „А ономе ко не буде веровао“ — то јест: опскрбићу све њих, и муслимане и невернике. Муслиман ће се том опскрбом помагати у обожавању Аллаха, а затим ће прећи у благодати Раја. Неверник ће у њој кратко уживати, „а онда ћу га присилити“ — то јест, натераћу га и одвести против његове воље — „да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!“

Тефсир имама Ибн Касира

Узвишени Аллах каже: „И када је Ибрахим рекао: ‘Господару мој, учини ово сигурним градом и опскрби плодовима његове становнике — оне међу њима који верују у Аллаха и Последњи дан’“.

Имам Ебу Џафер ибн Џерир преноси: испричао нам је Ибн Башар, рекавши: испричао нам је Абдуррахман ибн Мехди, њему Суфјан, од Ебу Зубејра, од Џабира ибн Абдуллаха, који је рекао да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, казао: „Ибрахим је учинио Божији Храм светим и сигурним, а ја сам учинио светим подручје Медине између њених црних стеновитих предела: њена дивљач не сме се ловити нити се сме сећи њено трновито дрвеће.“ Овако га је пренела и Ен-Неса’и од Мухаммеда ибн Башара, од Бендера.

Муслим га је забележио од Ебу Бекра ибн Еби Шејбе и Амра ен-Накида, а обојица од Ебу Ахмеда ез-Зубејрија, од Суфјана ес-Севрија.

Ибн Џерир је такође рекао: испричали су нам Ебу Курејб и Ебу Саиб, који су рекли: испричао нам је Ибн Идрис; а Ебу Курејб нам је испричао: испричао нам је Абдуррахман ер-Рази. Обојица су рекла: чули смо Аш‘аса, од Нафи‘а, од Ебу Хурејре, који је казао да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ибрахим је био Аллахов роб и Његов присни пријатељ, а ја сам Аллахов роб и Његов посланик. Ибрахим је учинио Меку светом, а ја сам учинио светим подручје Медине између њених црних стеновитих предела: њено трновито дрвеће и њену дивљач.

У њој се не сме носити оружје ради борбе нити се сме сећи дрво, осим ради хране за камилу.“ Овај пут преношења је необичан и не налази се ни у једној од шест познатих збирки хадиса. Основа хадиса забележена је у Сахиху Муслима другим путем, од Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме. Он је рекао: „Када би људи угледали прве плодове, доносили би их Аллаховом Посланику, нека су Аллахов благослов и мир над њим.

Када би их Посланик узео, рекао би: ‘Аллаху, подари нам благослов у нашим плодовима, подари нам благослов у нашој Медини, подари нам благослов у нашем са‘у и нашем мудду. Аллаху, Ибрахим је Твој роб, Твој присни пријатељ и Твој веровесник, а ја сам Твој роб и Твој веровесник. Он Те је молио за Меку, а ја Те молим за Медину исто као што Те је он молио за Меку, и још једном толико.’ Затим би позвао најмлађе дете које би било присутно и дао му те плодове.“

У једној верзији стоји: „Благослов поврх благослова“, а затим би их дао најмлађем детету које би затекао. То је Муслимов текст.

Затим је Ибн Џерир рекао: испричао нам је Ебу Курејб, њему Кутејба ибн Са‘ид, њему Бекр ибн Мудар, од Ибн ел-Хада, од Ебу Бекра ибн Мухаммеда, од Абдуллаха ибн Амра ибн Усмана, од Рафи‘а ибн Хадиџа, који је казао да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ибрахим је учинио Меку светом, а ја чиним светим подручје између њених црних стеновитих предела.“ Овај хадис је самостално забележио Муслим, од Кутејбе, од Бекра ибн Мудара, истим ланцем преносилаца, и његов текст је потпуно исти.

У два Сахиха, од Енеса ибн Малика, бележи се да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао Ебу Талхи: „Нађи ми једног младића међу вашим младићима да ми служи.“ Ебу Талха је изашао са мном, посадивши ме иза себе, и служио сам Аллаховом Посланику сваки пут када бисмо се зауставили. У хадису се наводи да се Посланик потом вратио и, када му се указала планина Ухуд, рекао: „Ово је планина која нас воли и коју ми волимо.“ Када се приближио Медини, рекао је: „Аллаху, учини светим подручје између њене две планине, као што је Ибрахим учинио светом Меку.

Аллаху, подари им благослов у њиховом мудду и са‘у.“ У једној верзији коју бележе обојица стоји: „Аллаху, подари им благослов у њиховој мери, у њиховом са‘у и у њиховом мудду.“ Ел-Бухари додаје: „То јест, становницима Медине.“ Обојица такође бележе од Енеса да је Аллахов Посланик рекао: „Аллаху, подари Медини двоструко више благослова него што си подарио Меки.“

Од Абдуллаха ибн Зејда ибн Асима, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ибрахим је учинио Меку светом и молио се за њу, а и ја сам учинио Медину светом, као што је Ибрахим учинио Меку светом, и молио сам за њен мудд и са‘ исто онако како је Ибрахим молио за Меку.“ Забележио га је Ел-Бухари, и то је његов текст, а забележио га је и Муслим, чији текст гласи: „Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: ‘Ибрахим је учинио Меку светом и молио се за њене становнике.

А ја сам учинио Медину светом, као што је Ибрахим учинио Меку светом, и молио сам за њен са‘ и мудд исто онако како је Ибрахим молио за становнике Меке.’“

Од Ебу Са‘ида, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Аллаху, Ибрахим је учинио Меку светом, па је постала неповредива, а ја сам учинио светим подручје Медине између њена два теснаца: у њој се не сме пролити крв, носити оружје ради борбе нити ломити дрвеће, осим ради хране. Аллаху, подари благослов нашој Медини. Аллаху, подари благослов нашем са‘у. Аллаху, подари благослов нашем мудду.

Аллаху, придружи благослову још два благослова.“ Овај хадис је забележио Муслим.

Хадиса о неповредивости Медине има много. Навели смо само оно што се односи на Ибрахимово, нека је мир над њим, посвећење Меке, јер је то у складу са племенитим ајетом.

Пренесени су и други хадиси који указују да је Узвишени Аллах учинио Меку светом пре стварања небеса и Земље, као што се бележи у два Сахиха од Абдуллаха ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима. Он је рекао да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, на дан освајања Меке казао: „Аллах је овај град учинио светим онога дана када је створио небеса и Земљу, и он ће остати свет захваљујући Аллаховој светости све до Судњег дана. Никоме пре мене није било допуштено да се у њему бори, а мени је то било допуштено само један час током дана.

Он ће остати свет захваљујући Аллаховој светости све до Судњег дана. У њему се не сме сећи трње, плашити његова дивљач нити узимати изгубљена ствар, осим онога ко ће је обзнанити; у њему се не сме чупати ни његова трава.“ Ел-Аббас је рекао: „Аллахов Посланиче, осим изхира, јер је потребан нашим занатлијама и нашим кућама.“ Он је рекао: „Осим изхира.“

То је текст Муслима. У два Сахиха од Ебу Хурејре преноси се слично томе.

Потом је Ел-Бухари навео: Ебан ибн Салих преноси од Ел-Хасана ибн Муслима, од Сафјје бинт Шејбе, да је рекла: „Чула сам Веровесника, нека су Аллахов благослов и мир над њим“, и затим је навео сличан хадис.

Ово предање које је Ел-Бухари навео без ланца преносилаца забележио је имам Ебу Абдуллах ибн Маџе од Мухаммеда ибн Абдуллаха ибн Нумејра, од Јунуса ибн Букејра, од Мухаммеда ибн Исхака, од Ебана ибн Салиха, од Ел-Хасана ибн Муслима ибн Јеннака, од Сафјје бинт Шејбе, која је рекла: „Чула сам Веровесника, нека су Аллахов благослов и мир над њим, како држи говор у години освајања Меке и каже: ‘О људи, Аллах је учинио Меку светом онога дана када је створио небеса и Земљу, па ће она остати света све до Судњег дана.

Њено дрвеће не сме се сећи, њена дивљач не сме се плашити и њена изгубљена ствар не сме се узимати, осим ако ће је онај ко је нађе обзнанити.’ Ел-Аббас је рекао: ‘Осим изхира, јер је потребан за куће и гробове.’ Аллахов Посланик је рекао: ‘Осим изхира.’“

Од Ебу Шурејха ел-Адевија преноси се да је рекао Амру ибн Са‘иду, који је слао војску у Меку: „Дозволи ми, заповедниче, да ти кажем оно што је Аллахов Посланик рекао дан после освајања Меке. Моје уши су то чуле, моје срце запамтило и моје очи виделе док је говорио. Захвалио је Аллаху и похвалио Га, а затим рекао: ‘Аллах је учинио Меку светом, а нису је људи учинили светом. Стога никоме ко верује у Аллаха и Последњи дан није дозвољено да у њој пролије крв нити да посече дрво.

Ако се неко позива на то да је Аллаховом Посланику било допуштено да се бори у њој, реците му: Аллах је то допустио Своме Посланику, али није допустио вама. Мени је то било допуштено само један час током дана, а њена светост се данас вратила као што је била јуче. Нека присутни обавести одсутног.’“ Ебу Шурејху је речено: „Шта ти је Амр одговорио?“

Рекао је: „Ја то знам боље од тебе, Ебу Шурејхе: свети простор не пружа заштиту преступнику, ономе ко бежи због проливене крви нити ономе ко бежи због преступа.“ Овај хадис бележе Ел-Бухари и Муслим; то је Муслимов текст.

Када се ово зна, нема противречности између хадиса који указују да је Аллах учинио Меку светом онога дана када је створио небеса и Земљу и хадиса који указују да ју је Ибрахим, нека је мир над њим, учинио светом. Ибрахим је само обзнанио Аллахов пропис о њој и Његово посвећење: она је код Аллаха била свети град и пре него што ју је Ибрахим, нека је мир над њим, изградио. Тако је и Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, био уписан код Аллаха као последњи веровесник док је Адам још био у глини, па је Ибрахим, нека је мир над њим, ипак рекао: „Господару наш, пошаљи им посланика, једног од њих.“

Аллах је услишио његову дову у складу са Својим претходним знањем и одредбом. Зато се у хадису наводи да су људи рекли: „Аллахов Посланиче, обавести нас о почетку свог посланства.“ Он је одговорио: „Дова мога оца Ибрахима, радосна вест Исаа, сина Мерјеминог, и моја мајка је видела као да из ње излази светлост која је обасјала палате Шама.“ То јест: питали су га о почетку његовог појављивања. О томе ће ускоро, ако Аллах да, бити речи.

Питање о томе да ли је Мека вреднија од Медине, како сматра већина учењака, или је Медина вреднија од Меке, како сматрају Малик и његови следбеници, биће размотрено на другом месту заједно са доказима, ако Аллах да. У Њега је наше поуздање.

Узвишени Аллах преноси речи Свога присног пријатеља: „Господару мој, учини ово сигурним градом.“ То јест: учини га сигурним од страха, тако да његови становници не буду застрашивани. Аллах је то остварио и прописом и одредбом. Сличне су Његове речи: „А ко у њега уђе, биће сигуран“ (Али Имран, 97), и: „Зар они не виде да смо Харам сигурним учинили, док се људи око њих отимају?“

(Ел-Анкебут, 67), као и други ајети. Већ су наведени хадиси о забрани борбе у њој. У Сахиху Муслима, од Џабира, стоји: „Никоме није дозвољено да у Меки носи оружје.“

У овој сури је речено: „Господару мој, учини ово сигурним градом“, то јест: учини ово место сигурним градом. То одговара ситуацији јер је то било пре изградње Кабе. У сури Ибрахим Узвишени је рекао: „И када је Ибрахим рекао: ‘Господару мој, учини ово сигурним градом’“ (Ибрахим, 35). То тамо одговара, а Аллах најбоље зна, јер изгледа да је то била друга дова, после изградње Храма и настанка његових становника, као и после рођења Исхака, који је од Исмаила био млађи тринаест година.

Зато је на крају дове рекао: „Хвала Аллаху, Који ми је у старости подарио Исмаила и Исхака. Господар мој заиста дове чује“ (Ибрахим, 39).

Узвишени Аллах каже: „И опскрби плодовима његове становнике — оне међу њима који верују у Аллаха и Последњи дан. Он рече: ‘А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива, а онда ћу га присилити да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!’“ Ебу Џафер ер-Рази преноси од Ер-Раби‘а ибн Енеса, од Ебул-Алије, од Убејја ибн Ка‘ба, да је у вези са речима „Он рече: ‘А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива, а онда ћу га присилити да у патњу ватрену уђе.

А ужасно је то коначно одредиште!’“ рекао: „То су речи Узвишеног Аллаха.“ Тако су сматрали и Муџахид и Икрима, а тај став је Ибн Џерир, нека му се Аллах смилује, оценио као исправан.

Други су прочитали: „Он рече: ‘А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива, а онда ћу га присилити да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!’“, па су то сматрали наставком Ибрахимове дове. Тако је пренео Ебу Џафер од Ер-Раби‘а, од Ебул-Алије, који је рекао: „Ибн Аббас је говорио да су то Ибрахимове речи, којима моли Господара да ономе ко не верује да кратко ужива.“

Ебу Џафер преноси од Лејса ибн Еби Сулејма, од Муџахида, да је о речима „А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива“ рекао: „То значи: и невернику ћу дати опскрбу“, а затим: „а онда ћу га присилити да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!“

Мухаммед ибн Исхак је рекао: „Када је Ибрахим, нека је мир над њим, из своје дове изузео онога коме је Аллах ускратио предводништво, окрећући се потпуно Аллаху и тражећи Његову љубав, и одвајајући се од онога ко се супротставља Његовој заповести, чак и ако је од његовог потомства — пошто је из Аллахове објаве сазнао да ће међу њима бити неправедника и да их Његов завет неће обухватити — Аллах је рекао: ‘А ономе ко не буде веровао, заиста ћу дати опскрбу и добром и поквареном, и даћу му да кратко ужива.’“

Хатим ибн Исмаил преноси од Хумејда ел-Харрата, од Аммара ед-Дехнија, од Са‘ида ибн Џубејра, од Ибн Аббаса, да је у вези са речима Узвишеног: „Господару мој, учини ово сигурним градом и опскрби плодовима његове становнике — оне међу њима који верују у Аллаха и Последњи дан“, Ибн Аббас рекао: „Ибрахим је дову ограничио на вернике, искључујући остале људе. Тада је Аллах објавио: ‘И невернике ћу опскрбити, као што опскрбљујем вернике. Зар да створим створења, а да их не опскрбим?! Даћу им да кратко уживају, а онда ћу их присилити да у патњу ватрену уђу.

А ужасно је то коначно одредиште!’“ Затим је Ибн Аббас проучио: „Свима њима — и овима и онима — Ми дајемо дарове Господара твога, а дарови Господара твога нису никоме ускраћени“ (Ел-Исра, 20). Ово је забележио Ибн Мердевејх. Слично се преноси и од Икрима и Муџахида.

Ово је попут речи Узвишеног: „Они који о Аллаху лажи измишљају неће успети. Уживање на овом свету, а затим ће се Нама вратити, па ћемо им дати да искусе тешку патњу због тога што нису веровали“ (Јунус, 69–70); и Његових речи: „Нека те не жалости неверовање онога ко не верује; Нама ће се вратити, па ћемо их обавестити о ономе што су радили. Аллах заиста зна шта се у грудима крије.

Дајемо им да кратко уживају, а затим их приморавамо на тешку казну“ (Лукман, 23–24); као и Његових речи: „А да људи не би постали једна заједница, учинили бисмо да куће оних који не верују у Милостивог имају сребрне кровове и степенице којима се пењу, и врата и диване на којима се одмарају, и украс. Али све је то само уживање у животу на овом свету, а онај свет код Господара твога припада богобојазнима“ (Ез-Зухруф, 33–35).

Речи „а онда ћу га присилити да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!“ значе: после уживања на овом свету и његових благодати, натераћу га да уђе у патњу ватре — а ужасно је то коначно одредиште. То значи да им Аллах даје времена и одлаже казну, а затим их кажњава као Свемоћни, Који све савладава.

Сличне су Његове речи: „Колико је градова којима сам дао времена док су неправедни били, а затим сам их казнио! Мени се све враћа“ (Ел-Хаџ, 48). У два Сахиха стоји: „Нико није стрпљивији од Аллаха према увреди коју чује. Они Му приписују дете, а Он их опскрбљује и даје им здравље.“

У Сахиху се такође наводи: „Аллах даје неправеднику времена, а када га узме, не пушта га.“ Потом је проучио: „Тако кажњава Господар твој када кажњава градове који су неправедни. Његова казна заиста је болна и жестока“ (Худ, 102).

Неки су прочитали: „Он рече: ‘А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива…’“, сматрајући овај ајет наставком Ибрахимове дове. То је изоловано читање, које се не слаже са читањем седморице признатих учача; и устројство контекста не подржава његово значење. А Аллах најбоље зна. У читању већине, заменица у речи „Он рече“ односи се на Аллаха, што одговара контексту.

Према том изолованом читању, заменица би се односила на Ибрахима, што је супротно току говора. А Узвишени Аллах најбоље зна. На ово читање се позивају они који сматрају да је Мека постала света тек посредством Ибрахима, присног пријатеља. Међутим, исправније и снажније је мишљење да је света од када је створена заједно са Земљом.

(Али Имран, 97; Ел-Анкебут, 67; Ибрахим, 35; Ибрахим, 39; Ел-Исра, 20; Јунус, 69–70; Лукман, 23–24; Ез-Зухруф, 33–35; Ел-Хаџ, 48; Худ, 102.)

Тефсир ел-Багавија

Узвишени Аллах каже: „И када је Ибрахим рекао: ‘Господару мој, учини ово’“ — то јест, Меку; а каже се и да се мисли на Свето подручје. „Сигурним градом“ значи: местом сигурности, у коме ће његови становници бити безбедни.

„И опскрби плодовима његове становнике.“ Ибрахим је то молио зато што је долина била без усева. У казивањима се наводи да је Таиф био један од градова Шама, у области Јордана. Када је Ибрахим, нека је мир над њим, упутио ову дову, Аллах је наредио Џибрилу, нека је мир над њим, да ишчупа Таиф из корена, обнесе га седам пута око Храма, а затим га постави на место на коме се и сада налази. Из њега долази највећи део плодова Меке.

„Оне међу њима који верују у Аллаха и Последњи дан“ — ово је била дова посебно за вернике. „Он рече“ — то јест, Узвишени Аллах је рекао: „А ономе ко не буде веровао, даћу да неко време ужива.“ Ибн Амир је учио „фе-умти‘уху“ са лаким изговором и даммом на хамзи, док су остали учачи учили са удвострученим „т“; значење оба читања је исто. То јест: даћу и невернику опскрбу на кратко време, до истека његовог живота.

Аллах је опскрбу обећао свим створењима, верницима и неверницима; ограничена је на кратко време зато што су овосветска уживања незнатна.

„А онда ћу га присилити“ — то јест, натераћу га на оном свету — „да у патњу ватрену уђе. А ужасно је то коначно одредиште!“ То значи: повратак на који ће доспети. Муџахид је рекао: „Код Макама је пронађена књига у којој је стајало: ‘Аллах је Господар Бекке; створио ју је онога дана када је створио Сунце и Месец, и учинио је светом онога дана када је створио небеса и Земљу.

Окружио ју је са седам исправних мелека. Њена опскрба долази јој са три стране, а месо и вода у њој су благословљени.’“