Молитве Ибрахима за Мекку

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Ибрахим је повео Хаџеру, мајку Исмаила, и њеног сина Исмаила, мир над њим, док је још био одојче, из Шама, па их је оставио у Мекки. У то време тамо није било ниједног насељеника, ни онога ко би позивао, нити онога ко би се одазвао. Када их је оставио, упутио је ову молбу своме Господару, понизно Му се обраћајући и ослањајући се на Њега: „Господару наш, ја сам неке своје потомке населио“ — не све своје потомке, јер су Исхак и остали његови синови били у Шаму; у Мекки је населио Исмаила и његово потомство. А речи: „у котлини у којој се ништа не сеје“ значе да земља Мекке није погодна за земљорадњу.

„Господару наш, да би обављали молитву“ — то јест, учини их јединицима Аллаха и онима који обављају молитву, јер је молитва један од најважнијих и највреднијих верских обреда. Ко је обавља, тај чува своју веру. „Зато учини да срца неких људи за њима чезну“ — да их воле и да воле место у којем су настањени. Аллах је услишао његову молбу и из Исмаиловог потомства извео Мухаммеда, нека су Аллахов благослов и мир на њега, који је своје потомство позвао исламској вери и вери њиховог оца Ибрахима, па су му се одазвали и постали они који обављају молитву.

Аллах је прописао ходочашће овој Кући, поред које је населио Ибрахимово потомство, и у њој је учинио задивљујућу тајну која привлачи срца: људи је посећују, али се никада не засите; што чешће човек тамо одлази, његова чежња, оданост и жар све више расту. То је тајна због које ју је Аллах приписао Себи, Узвишеном. „И опскрби их разним плодовима да би били захвални.“ Аллах је услишао његову молбу, па се тамо доносе плодови сваке врсте.

У свако доба у часној Мекки има обиља плодова, а опскрба јој пристиже са свих страна.

Даровање синова било је једна од највећих благодати, а то што су му их подарили у старости, када је изгубио наду да ће имати децу, била је још једна благодат. То што су били добри веровесници било је још узвишеније и вредније. „Мој Господар, уистину, молбу услишава“ — Он је близу и услишава молбу онога ко Га дозива. Дозивао сам Га, па ми није ускратио наду.

То јест, многи су због њих залутали. „Онај ко буде мене следио“ у ономе са чиме сам дошао — у исповедању јединства и искреном обожавању Аллаха, Господара светова — „моје је вере“ због потпуног слагања са мном. Онај ко воли неки народ и следи га придружује му се. „А онај ко буде против мене устајао, па Ти си, уистину, Онај Који опрашта и милостив си.“

То показује самилост Ибрахима, блиског Аллаховог пријатеља, који је молио Аллаха за опрост и милост онима који су Му непослушни. Аллах, Благословљени и Узвишени, милостивији је према Својим робовима од њега и не кажњава никога осим онога ко се упорно противи Њему.

„Господару наш, опрости мени, и мојим родитељима и свим верницима — на Дан кад се буде полагао рачун!“ Аллах му је у томе услишио молбу, осим молбе за његовог оца: њу је упутио на основу обећања које му је дао, али када му је постало јасно да је његов отац Аллахов непријатељ, одрекао га се.

И сети се Ибрахима, мир над њим, у овом лепом стању, када је рекао: „Господару мој, учини овај град“ — то јест, Свети округ — „сигурним.“ Аллах је услишио његову молбу и одредбом вере и стварним околностима учинио га светим. Уредио је да се његова светост чува, тако да би сваког насилника који би му желео зло сломио, као што је учинио са људима слона и другима. Пошто је молио за сигурност града, затим је затражио сигурност за себе и своје синове: „И сачувај и мене и моје синове од тога да обожавамо кипове“ — учини да будемо далеко од њиховог обожавања и да им се не приближавамо.

Затим је навео разлог свог страха за себе и своје синове: многи су били заведени и искушани њиховим обожавањем.

Затим се молио за себе и своје потомство: „Господару мој, дај да ја и моји потомци у обављању молитве будемо устрајни; Господару наш, Ти услиши моју молбу!“

То јест, Ти нас познајеш боље него ми сами себе. Молимо Те да нам, Својим управљањем и старањем о нама, олакшаш и оне ствари које познајемо и оне које не познајемо, онако како то налажу Твоје знање и милост. „Аллаху ништа није скривено; ни на Земљи, ни на небу.“ У то спада и ова молба, којом је Ибрахим желео само добро и обиље захвалности Аллаху, Господару светова.

Тефсир имама Ибн Касира

Затим је рекао: „Господару мој, дај да ја у обављању молитве будем устрајан“ — то јест, да је редовно обављам и придржавам се њених прописа. „И неке моје потомке“ — учини и њих онима који устрајно обављају молитву. „Господару наш, Ти услиши моју молбу“ — услиши све оно за шта сам Те молио.

Ибн Џерир је рекао: Узвишени Аллах обавештава о томе да је Његов блиски пријатељ Ибрахим рекао: „Господару наш, Ти сигурно знаш шта ми кријемо, а шта на јаву износимо.“ То јест: Ти знаш моју намеру у овој молби и шта сам њоме намеравао за становнике овог града. Намера ми је само да стекнем Твоје задовољство и да Теби искрено исповедам веру. Ти, заиста, знаш све ствари, и оно што је видљиво и оно што је скривено; ништа Ти није скривено ни на Земљи ни на небу.

Затим је захвалио своме Господару, Узвишеном, на потомству које му је подарио у старости: „Хвала Аллаху, Који ми је у старости подарио Исмаила и Исака. Мој Господар молбе, уистину, услишава.“ То јест, Он се одазива ономе ко Га дозива, а мени се одазвао подаривши ми децу за коју сам Га молио.

„Господару наш, опрости мени и мојим родитељима“ — неки су ово прочитали у једнини: „мом родитељу“. То је било пре него што се одрекао свог оца, када му је постало јасно да је он Аллахов непријатељ. „И свим верницима“ — то јест, свим верницима. „На Дан кад се буде полагао рачун“ — на Дан када будеш обрачунавао Своје робове и награђивао их према њиховим делима: ако су добра, добром, а ако су лоша, лошим. А Аллах најбоље зна.

Абдуллах ибн Вахб нам је пренео: Амр ибн Харис нам је казивао, од Бекра ибн Суваде, коме је пренео Абдуррахман ибн Џубејр, од Абдуллаха ибн Амра, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, учио Ибрахимове речи: „Господару мој, они су многе људе на странпутицу навели; онај ко буде мене следио — моје је вере, а онај ко буде против мене устајао — Ти си, уистину, Онај Који опрашта и милостив си“, као и речи Исаа, мир над њим: „Ако их казниш, они су Твоји робови; а ако им опростиш, Ти си, заиста, Силни и Мудри.“ Потом је подигао руке и рекао: „Аллаху, мој народе! Аллаху, мој народе!

Аллаху, мој народе!“ — и заплакао. Аллах је рекао: „Отиди Мухаммеду — а твој Господар најбоље зна — и упитај га шта га је расплакало.“ Џибрил, мир над њим, дошао је до њега и упитао га, па му је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, рекао шта је казао. Аллах је затим рекао: „Отиди Мухаммеду и реци му: ‘Учинићемо да будеш задовољан својим народом и нећемо те ожалостити.’“ Затим је рекао: „О Џибриле!“

Ово указује на то да је ово била друга молба, после прве коју је упутио када је оставио Хаџеру и њеног сина — пре него што је Кућа била саграђена. Ова молба је упућена након њене изградње, као потврда молбе и израз још веће жеље за Аллаховом добротом. Зато је рекао: „код Твоје часне Ка‘бе“. А речи: „Господару наш, да би обављали молитву“ Ибн Џерир је објаснио овако: оне су повезане са речима „часне Ка‘бе“, то јест, учинио сам је светом да би њени становници могли поред ње да обављају молитву.

„Зато учини да срца неких људи за њима чезну.“ Ибн Аббас, Муџахид и Саид ибн Џубејр рекли су: Да је рекао „срца људи“, Персијанци, Ромеји, Јевреји, хришћани и сви други нагрнули би тамо. Али рекао је „срца неких људи“, па их је тиме издвојио као муслимане. „И опскрби их разним плодовима“ — како си опскрбио становнике насеља која имају воду; пошто је то „котлина у којој се ништа не сеје“, подари им плодове које ће јести.

Аллах је услишио ову молбу, као што каже: „Зар им нисмо дали сигуран Свети округ, у који се доносе плодови сваке врсте као опскрба од Нас?“ (Кур’ан, 28:57). То је знак Његове благости, доброте, милости и благослова: у Светом граду Мекки нема воћака, а у њега се доносе плодови из околних крајева, као одговор на молбу Његовог блиског пријатеља Ибрахима, мир над њим.

У овом одломку Узвишени Аллах износи доказ против арапских многобожаца: Свети град Мекка од самог је почетка утемељен на обожавању једино Аллаха, без икаквог ортака, а Ибрахим, захваљујући коме је град постао насељен и напредан, одрекао се свакога ко обожава некога другог мимо Аллаха. За Мекку је молио да буде сигурна: „Господару мој, учини овај град сигурним.“ Аллах је услишио његову молбу, као што каже: „Зар они не виде да смо учинили Свети округ сигурним, док се људи око њих отимају?“ И каже: „Први храм саграђен за људе јесте онај у Бекки, благословљен и путоказ световима.

У њему су јасни знаци, место Ибрахимово; ко уђе у њега, биће сигуран.“ У овој причи је рекао: „Господару мој, учини овај град сигурним“, употребивши одређени облик речи „град“, као да је ову молбу упутио након изградње града. Зато је рекао: „Хвала Аллаху, Који ми је у старости подарио Исмаила и Исака.“ Познато је да је Исмаил био старији од Исака тринаест година.

Када је одвео Исмаила и његову мајку, док је још био одојче, на место где ће настати Мекка, молио се речима: „Господару мој, учини ово место градом сигурним“, као што смо то подробно навели у сури Ел-Бекара. Рекао је и: „И сачувај и мене и моје синове од тога да обожавамо кипове.“ Сваки онај ко упућује молбу треба да моли за себе, своје родитеље и своје потомство. Затим је поменуо да су многа створења била заведена киповима и одрекао се оних који су их обожавали, препуштајући њихову ствар Аллаху: ако хоће, казниће их, а ако хоће, опростиће им.

Тако је рекао и Иса, мир над њим: „Ако их казниш, они су Твоји робови; а ако им опростиш, Ти си, заиста, Силни и Мудри.“ Овим се само њихова ствар препушта Аллаховој вољи; то не значи да се тврди да ће се то заиста догодити. (Ел-Анкебут, 67; Али Имран, 96–97; Ибрахим, 39; Ел-Бекара, 126; Ел-Маида, 118.)

Тефсир ел-Багавија

Узвишени Аллах каже: „Господару наш, ја сам неке своје потомке населио“. Реч „неких“ употребљена је да означи део; смисао ајета је: населио сам једног потомка. „У котлини у којој се ништа не сеје“ — то је Мекка, јер је Мекка котлина између две планине. „Код Твоје часне Ка‘бе“ — назвао ју је часном јер се код ње забрањују ствари које су на другим местима дозвољене.

Обавестио нас је Абдулвахид ибн Ахмад ел-Мелихи, њему Ахмад ибн Абдуллах ен-Ну‘ајми, њему Мухаммед ибн Јусуф, њему Мухаммед ибн Исмаил, њему Абдуллах ибн Мухаммед, њему Абдурраззак, који је пренео од Ма‘мера, од Ејјуба ес-Сахтијанија и Кесира ибн ел-Мутталиба ибн Еби Веда‘е — један је додао предаји оног другог — од Саида ибн Џубејра, да је Ибн Аббас рекао: „Прва жена која је узела појас била је мајка Исмаила. Узела га је како би затрла своје трагове пред Саром.

Затим ју је Ибрахим, мир над њим, повео са њеним сином Исмаилом, док га је још дојила, све док их није оставио код Куће, поред дрвета изнад Замзама, у горњем делу џамије. У то време у Мекки није било никога нити је тамо било воде. Оставио их је на том месту, а поред њих ставио кожну торбу са урмама и мех са водом. Потом се Ибрахим окренуо и кренуо.

Мајка Исмаила га је пратила и рекла: ‘Ибрахиме, куда идеш? Остављаш нас у овој котлини у којој нема људи нити ичега другог?’ Понављала му је то више пута, али се он није окретао. Тада га је упитала: ‘Да ли ти је Аллах ово наредио?’

Он је одговорио: ‘Да.’ Она је рекла: ‘Онда нас неће напустити.’ Затим се вратила.

Ибрахим је наставио пут и, када је стигао до превоја са којег их више нису могли видети, окренуо се лицем према Кући и упутио ове молбе, подигавши руке: ‘Господару наш, ја сам неке своје потомке населио у котлини у којој се ништа не сеје…’ — све до речи „да би били захвални“. Мајка Исмаила је дојила Исмаила и пила воду све док се вода из меха није потрошила. Тада је ожеднела, а ожеднео је и њен син. Видела га је како се превија или, како је преносилац рекао, како се увија.

Није могла да га гледа, па је кренула даље. Сафу је затекла као најближу планину, па се попела на њу и окренула према котлини, гледајући да ли ће некога угледати, али није видела никога. Сишла је са Сафе и, када је стигла до дна котлине, подигла је крај своје хаљине и потрчала као човек изнемогао од умора, све док није прешла котлину. Затим је стигла до Мерве, попела се на њу и погледала да ли ће некога угледати, али није видела никога.

Тако је учинила седам пута. Ибн Аббас је рекао да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир на њега, казао: ‘Због тога људи ходају између њих.’ Када се попела на Мерву, чула је глас и рекла: ‘Тихо!’ — обраћајући се себи. Затим је ослушнула и поново чула глас.

Рекла је: ‘Чула сам те; ако код тебе има помоћи, помози!’ Тада је угледала мелека на месту Замзама. Он је петом — или крилом, како је речено — копао земљу док се није појавила вода. Она је почела да захвата воду рукама и да је ставља у свој мех, док је вода и после захватања настављала да извире.

Ибн Аббас је рекао да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир на њега, казао: ‘Аллах се смиловао мајци Исмаила! Да је оставила Замзам’ — или је рекао: ‘Да није захватала воду, Замзам би био извор који тече.’ Она је пила и дојила сина. Мелек јој је рекао: ‘Не бојте се пропасти, јер се овде налази Аллахова Кућа.

Овај дечак и његов отац ће је саградити, а Аллах неће оставити њене становнике.’

Место Куће било је уздигнуто над земљом попут узвишења. Бујице су текле са његове десне и леве стране, и тако је било све док туда није прошла група путника из Џурхумa — или породица из Џурхумa — која је долазила путем Кеда. Зауставили су се у доњем делу Мекке и угледали птицу како кружи над једним местом. Рекли су: ‘Ова птица сигурно кружи над водом.

Познато нам је да у овој котлини нема воде.’ Послали су једног или двојицу извиђача и они су нашли воду. Вратили су се и обавестили остале, па су дошли до воде, код које је била мајка Исмаила. Рекли су јој: ‘Дозвољаваш ли нам да се настанимо код тебе?’

Она је одговорила: ‘Да, али немате право на воду.’ Они су рекли: ‘Слажемо се.’ Ибн Аббас је рекао да је то мајци Исмаила одговарало, јер је волела друштво. Они су се настанили и позвали своје породице, па су се и оне доселиле.

Тако су се ту настаниле многе породице. Дечак је одрастао и од њих научио арапски језик. Када је одрастао, они су га ценили и заволели, па су му удали једну од својих жена. Мајка Исмаила је умрла, а након што се Исмаил оженио, Ибрахим је дошао да види шта је оставио за собом…“ Ову причу смо навели у сури Ел-Бекара.

Узвишени је рекао: „Господару наш, да би обављали молитву; зато учини да срца неких људи…“ Срца (еф’иде) јесте множина од речі „срце“ (фу’ад). „За њима чезну“ значи: чезну и жуде за њима. Ес-Судди је рекао: „Учини да се њихова срца привежу за ово место.“ Муџахид је рекао: „Да је рекао ‘срца људи’, Персијанци, Ромеји, Турци и Индијци би вам се придружили.“

Саид ибн Џубејр је рекао: „Јевреји, хришћани и ватропоклоници би ходочастили, али је рекао ‘срца неких људи’, мислећи на муслимане.“ „И опскрби их разним плодовима“ — као што си опскрбио становнике насеља која имају воду. „Да би били захвални.“

„Господару мој, они су многе људе на странпутицу навели“ значи: многи су због њих залутали са правог пута и почели да их обожавају. То је обрнути начин изражавања, као у речима Узвишеног: „То вас само шејтан плаши својим присталицама“ (Али Имран, 175), то јест, плаши вас својим присталицама. Речено је и да је заблуда приписана киповима зато што су они њен узрок, као што човек каже: „Овај свет ме је завео“, приписујући завођење овом свету јер је он узрок искушења. „Онај ко буде мене следио — моје је вере“ значи: припада мојој вери.

„А онај ко буде против мене устајао, па Ти си, уистину, Онај Који опрашта и милостив си.“ Ес-Судди је рекао: „То значи: онај ко ми буде непослушан, па се затим покаје.“ Мукатил ибн Хајјан је рекао: „Онај ко ми буде непослушан у ономе што је мање од многобоштва.“ Речено је и да је то изговорио пре него што га је Аллах обавестио да неће опростити многобоштво. (Међу људима.)

„Господару наш, Ти сигурно знаш шта ми кријемо, а шта на јаву износимо“ — наше ствари. Ибн Аббас и Мукатил су рекли: „То се односи на тугу због Исмаила и његове мајке, када их је населио у котлини у којој се ништа не сеје.“ „Аллаху ништа није скривено; ни на Земљи, ни на небу.“ Речено је да је ово наставак Ибрахимових речи, а већина је рекла да су ово речи Узвишеног Аллаха.

Узвишени је рекао: „И сети се када је Ибрахим рекао: ‘Господару мој, учини овај град’“ — то јест, Свети округ — „сигурним“, местом у којем се људи осећају безбедно. „И сачувај мене“ — удаљи ме — „и моје синове од тога да обожавамо кипове.“ Каже се: „удаљио сам га од неке ствари“, „учинио сам га далеко од ње“ и „клонио сам га се“ — све то има исто значење. Ако неко упита: „Ибрахим, мир над њим, био је сачуван од обожавања кипова, па како онда ова молба има смисла?

А многи његови синови су обожавали кипове — где је онда услишање молбе?“ Одговорено је: Ибрахим је молио за увећање заштите и учвршћења. А када се молио за своје синове, мислио је на синове из свог потомства; нико од њих није обожавао кипове. Речено је и да је молио за оне своје синове који су били верници.

„Господару наш, опрости мени и мојим родитељима.“ Ако се упита како је молио за опрост својим родитељима када нису били верници, одговорено је: речено је да је његова мајка примила ислам; речено је и да је мислио: „ако приме ислам и покају се“; а речено је и да је ово изговорио пре него што му је постало јасно стање његовог оца. Аллах је оправдао Свог блиског пријатеља због молбе за опрост своме оцу у сури Ет-Тевба. „И свим верницима“ — то јест, опрости свим верницима.

„На Дан кад се буде полагао рачун“ — када људи устану ради обрачуна; речено је и да је овде поменут обрачун уместо људи који ће за њега одговарати, јер се то подразумева.

„Хвала Аллаху, Који ми је у старости подарио Исмаила и Исака“ — подарио ми их је. „Мој Господар молбе, уистину, услишава.“ Ибн Аббас је рекао: „Исмаил је рођен када је Ибрахим имао деведесет девет година, а Исхак када је имао сто дванаест година.“ Саид ибн Џубејр је рекао: „Ибрахиму је Исхак најављен када је имао сто седамнаест година.“

„Господару мој, дај да ја у обављању молитве будем устрајан“ значи: учини ме једним од оних који обављају молитву са свим њеним саставним деловима и чувају је. „И неке моје потомке“ — учини да неки од мојих потомака обављају молитву. „Господару наш, Ти услиши моју молбу“ — то јест, моје дело и обожавање; обожавање је названо молбом. У хадису се каже: „Молба је суштина обожавања.“ Речено је и да значи: услиши моју молбу.