Молба за постојаност у исламу

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Када је Аллах Јусуфу подарио све што му је подарио од моћи на Земљи и власти, обрадовао га поновним сусретом са родитељима и браћом, и уз велико знање које му је Аллах дао, он је, признајући Аллахову благодат и захваљујући Му на њој, упутио молбу да остане постојан у исламу: „Господару мој, Ти си ми дао део власти“ — јер је управљао земаљским ризницама и њиховим пословима и био велики везир владара — „и научио си ме тумачењу казивања“, то јест тумачењу казивања објављених књига, тумачењу снова и другим знањима.

„Творче небеса и Земље, Ти си мој заштитник и на овом свету и на оном; дај да умрем као муслиман“, то јест: учврсти ме у исламу и учини ме постојаним у њему све док не умрем у том стању. Ово није била молба да му се смрт убрза. „И придружи ме праведницима“ — веровесницима, доброчинитељима и одабраним честитим људима.

Тефсир имама Ибн Касира

Ово је молба Јусуфа, искреног веровесника, коју је упутио своме Господару, Моћном и Узвишеном, када је благодат над њим била употпуњена поновним сусретом са родитељима и браћом, као и веровесништвом и влашћу којима га је Аллах обасуо. Замолио је свога Господара да му, као што је благодат употпунио на овом свету, настави да је дарује и на будућем свету, да га усмрти као муслимана када му дође смрт и да га придружи праведницима. То је рекао ед-Даххак.

Праведници су његова браћа међу веровесницима и посланицима — нека су на све њих Аллахов благослов и мир. Могуће је да је Јусуф, мир над њим, ову молбу изговорио на самрти, као што је потврђено у два Сахиха од Аише, нека је Аллах задовољан њоме: Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, пред смрт је подизао прст и говорио: „Аллаху, у Највишем друштву! Аллаху, у Највишем друштву! Аллаху, у Највишем друштву!“

Могуће је и да је затражио да умре као муслиман и буде придружен праведницима када дође његов рок и истекне живот, а не да му се то одмах испуни, као када човек у молитви за другога каже: „Нека те Аллах усмрти као муслимана“, или: „Аллаху, дај да живимо као муслимани, да умремо као муслимани и придружи нас праведницима.“

Могуће је и да је тражио да му се то одмах испуни, јер је то било дозвољено у њиховом верозакону. Катада је рекао: „Када му је Аллах поново окупио породицу и обрадовао му очи, а он је тада био окружен овоземаљским добрима и раскоши власти, зажелео је праведнике који су били пре њега.“ Ибн Аббас је говорио: „Ниједан веровесник пре Јусуфа, мир над њим, није пожелео смрт.“ Ибн Џерир и ес-Судди су такође пренели од Ибн Аббаса да је он био први веровесник који је то затражио.

Могуће је да је био први који је затражио да умре као муслиман, као што је Нух био први који је рекао: „Господару мој, опрости мени, мојим родитељима и ономе ко уђе у мој дом као верник“ (Нух, 28). А могуће је и да је био први који је тражио да му се то одмах испуни, што је очигледно из Катаdinог навода. Али то није дозвољено у нашем верозакону.

Имам Ахмед ибн Ханбал, нека му се Аллах смилује, рекао је: „Пренео нам је Исмаил ибн Ибрахим, њему Абдул-Азиз ибн Сухејб, од Енеса ибн Малика, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Нека нико од вас не жели смрт због невоље која га је задесила. Ако ипак мора да је пожели, нека каже: „Аллаху, дај ми да живим докле год је живот бољи за мене, а усмрти ме када смрт буде боља за мене.“’“

Имам Ахмед је такође рекао: „Пренео нам је Абу ел-Мугира, њему Меан ибн Рифа‘а, од Алија ибн Језида, од ел-Касима, од Абу Умаме: ‘Седели смо са Аллаховим Послаником, нека су Аллахов благослов и мир над њим, па смо разговарали и разнежили се. Са‘д ибн Аби Веккас је много заплакао и рекао: „Камо среће да сам умро!“ Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, упитао је: „Са‘де, зар поред мене желиш смрт?“ То је поновио више пута, а затим рекао: „Са‘де, ако си створен за Џеннет, онда је за тебе боље што ти живот дуже траје и што ти дела постају боља.“’“

Имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Хасан, њему Ибн Лехи‘а, њему Абу Јунус — Сулејм ибн Џубејр — од Абу Хурејре, да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Нека нико од вас не жели смрт и нека не моли за њу пре него што му дође. Осим ако је сигуран у своја дела: када човек умре, његова дела престају, а вернику живот не доноси ништа осим добра.’“ Овај хадис бележи само Ахмед.

Ово важи када је невоља лична. Ако, међутим, невоља представља искушење у вери, дозвољено је молити за смрт. Тако су чаробњаци рекли када их је фараон одвраћао од вере и претио им убиством: „Господару наш, улиј у нас стрпљење и дај да умремо као муслимани“ (ел-А‘раф, 126). Мерјем је, када су је спопали порођајни болови и када се наслонила на стабло палме, рекла: „Камо среће да сам умрла пре овога и да сам била потпуно заборављена“ (Мерјем, 23).

Знала је да ће је људи оптужити за блуд јер није имала мужа, а затруднела је и родила. Зато су је најпре суочили са речима: „О Мерјемо, учинила си нешто нечувено! О сестро Харунова, твој отац није био зао човек, нити је твоја мајка била блудница“ (Мерјем, 27–28). Аллах јој је из те ситуације дао излаз и учинио да дете у колевци проговори: да је оно Аллахов роб и Његов посланик.

То је био велики знак и јасно чудо. Нека су на њега Аллахов благослов и мир.

У хадису о Му‘азу, који бележе имам Ахмед и ет-Тирмизи, у казивању о сну и дови која је у њему наведена стоји: „А ако за неки народ одредиш искушење, усмрти ме код Себе, а да не будем искушан.“ Имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Абу Селеме, њему Абдул-Азиз ибн Мухаммед, од Амра, од Асима, од Омера ибн Катада, од Махмуда ибн Лебида, да је Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Човекову сину су две ствари мрске: смрт — а смрт је боља за верника — и мало иметка — а мало иметка значи мање полагања рачуна.’“

Када се догоди искушење у вери, дозвољено је молити за смрт. Због тога је Али ибн Аби Талиб, нека је Аллах задовољан њиме, пред крај своје владавине, када је видео да се ствари не могу уредити и да постају све теже, рекао: „Аллаху, узми ме к Себи; доста ми је њих, а и њима је доста мене.“ Када су имама ел-Бухарија, нека му се Аллах смилује, задесила искушења и када му се догодило оно што се догодило са владаром Хорасана, рекао је: „Аллаху, усмрти ме код Себе.“

У хадису стоји: „Човек ће проћи поред гроба — у време Деџала — и рећи: ‘Камо среће да сам на твом месту!’“, због искушења, потреса, недаћа и страшних догађаја које ће видети, а који ће бити искушење за сваког искушаног.

Абу Џа‘фер ибн Џерир је рекао: „Пренето је да су Јаковљеви синови, који су Јусуфу учинили оно што су му учинили, затражили опроштај, па им се Аллах смиловао, опростио им и избрисао њихове грехе.“ Ел-Касим нам је пренео од ел-Хасана, њему Хаџџаџ, од Салиха ел-Меррија, од Језида ер-Рекашија, од Енеса ибн Малика, који је рекао: „Када је Аллах Јакову поново окупио породицу и обрадовао му очи, његови синови су се насамо договорили. Један од њих рече другима: ‘Зар не знате шта сте учинили и шта је овај старац претрпео од вас, и шта је Јусуф претрпео од вас?’ Рекоше: ‘Знамо.’

Он рече: ‘Зар вас не заварава то што су вам њих двојица опростила? Шта ћете, онда, пред својим Господаром?’ Сложили су се да оду старцу. Сели су пред њим, а Јусуф је седео поред оца. Рекли су: ‘Оче наш, дошли смо ти са нечим са чиме никада раније нисмо долазили, и задесило нас је нешто што нас никада раније није задесило.’

Толико су га потресли да су га покренули, а веровесници су најмилостивији међу створењима. Он упита: ‘Шта вам је, синови моји?’ Рекоше: ‘Зар не знаш шта смо ти учинили и шта смо учинили нашем брату Јусуфу?’ Одговори: ‘Знам.’

Они рекоше: ‘Зар нам вас двојица нисте опростили?’ Рекоше: ‘Јесмо.’ Они рекоше: ‘Ваш опроштај нам ништа не користи ако нам Аллах није опростио.’ Он упита: ‘Шта желите, синови моји?’ Рекоше: ‘Желимо да молиш Аллаха за нас.

Када ти од Аллаха дође објава да нам је опростио оно што смо учинили, наше очи ће се обрадовати и наша срца смирити; у супротном, никада нам на овом свету неће бити радости.’ Старац устаде и окрену се према кибли; Јусуф стаде иза оца, а они иза њих, понизни и скрушени. Јаков је молио, а Јусуф изговарао „амин“, али њихова молба није била услишана двадесет година — Салих ел-Мерри је тиме хтео да их уплаши.

Када је прошло двадесет година, Џибрил, мир над њим, дође Јакову и рече: ‘Аллах ме је послао да те обрадујем: услишио је твоју молбу за твоје синове, опростио им оно што су учинили и после тебе им је обећао веровесништво.’“ Ова предаја сеже до Енеса; Језид ер-Рекаши и Салих ел-Мерри веома су слаби преносиоци.

Ес-Судди је поменуо да је Јаков, мир над њим, на самрти завештао Јусуфу да буде сахрањен поред Ибрахима и Исхака. Када је умро, Јусуф га је балсамовао и послао у Шам, где је сахрањен поред њих двојице, мир над њима.

Аллах је рекао: „И Нух рече: ‘Господару мој, опрости мени, мојим родитељима и ономе ко уђе у мој дом као верник’“ (Нух, 28). Ово бележе ел-Бухари и Муслим; у њиховим верзијама стоји: „Нека нико од вас не жели смрт због невоље која га је задесила: ако чини добро, можда ће га још више чинити, а ако чини зло, можда ће се покајати. Него нека каже: ‘Аллаху, дај ми да живим докле год је живот бољи за мене, а усмрти ме када смрт буде боља за мене.’“; три; ел-А‘раф, 126; Мерјем, 23; Мерјем, 27–28; због искушења; помиње се ко је то рекао.

Тефсир ел-Багавија

„Господару мој, Ти си ми дао део власти“ — то јест, власт над Египтом. Власт означава ширину моћи за онога ко управља и води послове.

„И научио си ме тумачењу казивања“ — то јест, тумачењу снова.

„Творче“ значи: О Творче! „Творче небеса и Земље“, то јест, Ти си их створио.

„Ти си мој заштитник“, то јест, мој помагач и Онај Који управља мојим пословима.

„И на овом свету и на оном; дај да умрем као муслиман“ — каже: узми ме к Себи као муслимана.

„И придружи ме праведницима“ — мисли на своје очеве, веровеснике. Катада је рекао: „Ниједан веровесник није тражио смрт осим Јусуфа.“ У казивању стоји: када му је Аллах поново окупио породицу и довео му родитеље и укућане, зажелео је сусрет са својим Господаром, Моћним и Узвишеним, па је изговорио ове речи. Ел-Хасан је рекао: „Живео је још много година после тога.“

Други су рекли: „Када је то изговорио, није прошло ни недељу дана, а већ је умро.“

Разилазили су се у погледу тога колико је Јусуф био одвојен од оца. Ел-Келби је рекао: двадесет две године. По другом мишљењу: четрдесет година. Ел-Хасан је рекао: „Јусуф је бачен у бунар када је имао седамнаест година; био је одвојен од оца осамдесет година, а после сусрета са Јакубом живео је још двадесет три године.

Умро је када је имао сто двадесет година.“ У Теврату стоји да је умро када је имао сто десет година. Јусуфу су се изродила три детета са женом ел-Азиза: Ефрајим, Миша и Рахма, жена искушаног Ејуба, мир над њим. По другом мишљењу, Јусуф је после оца живео шездесет година, а по још једном — дуже. У погледу тога постоје различити наводи.

Умро је када је имао сто двадесет година и сахрањен је у Нилу, у мермерном ковчегу. Када је умро, људи су се спорили око тога ко ће га сахранити, јер су становници сваке четврти желели да буде сахрањен код њих, надајући се његовом благослову, па су умало започели борбу. Одлучили су да га сахране у Нилу, тамо где се вода у Египту раздваја, како би вода текла поред њега и његов благослов стигао до свих. Икриме је рекао: „Сахранили су га на десној обали Нила, па је та страна постала плодна, а друга запустела.

Зато су га сахранили насред реке, измеривши место ланцем, па су обе обале постале плодне. Тако је било све док га Муса није извадио и сахранио поред његових отаца у Шаму. Затим је пренет на леву обалу, па је та страна постала плодна, а друга запустела.“