Молитва за сведоке истине

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Када су чули оно што је објављено Посланику Мухаммеду, нека је Аллахов благослов и мир над њим, то је оставило утисак на њихова срца и они су се пред тим смирили. Очи су им се испуниле сузама због Истине коју су чули и у коју су се уверили. Зато су поверовали и признали је, па су рекли: „Господару наш, ми верујемо, па нас упиши међу сведоке“ — то јест, међу заједницу Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим.

Они сведоче да је Аллах Један, да су Његови посланици посланици и да је истинито оно што су донели, а сведоче и о претходним народима, потврђујући оне који су веровали и поричући оне који нису веровали. Они су праведни и њихово сведочење се прихвата, као што је Узвишени рекао: „И тако смо вас учинили средишњом заједницом да бисте били сведоци против осталих људи, а да Посланик буде сведок против вас.“

Као да су били прекорени због своје вере и журбе да је прихвате, па су рекли: „Зашто да не верујемо у Аллаха и у Истину која нам је дошла, када се надамо да ће нас Господар наш увести међу добре људе?“ То јест: шта нас спречава да верујемо у Аллаха, када нам је од нашег Господара дошла Истина, у коју нема сумње ни недоумице? Ако поверујемо и следимо Истину, надамо се да ће нас Аллах увести у Рај са добрим људима. Па шта би нас могло спречити? Зар то није разлог да пожуримо, покоримо се и прихватимо веру, а не да заостајемо за њом?

Тефсир имама Ибн Касира

Затим их је описао као оне који се покоравају Истини, следе је и поступају праведно, рекавши: „А када слушају оно што се објављује Посланику, видиш како им очи лију сузе због Истине коју су препознали.“ То јест, због наговештаја о посланству Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим, који су им били познати.

„Говоре: ‘Господару наш, ми верујемо, па нас упиши међу сведоке’“ — то јест, међу оне који сведоче да је ово истинито и верују у то. Ен-Несаи преноси од Амра ибн Алија ел-Феласа, од Омера ибн Алија ибн Мукаддама, од Хишама ибн Урве, од његовог оца, од Абдуллаха ибн Зубејра, да је рекао: „Овај ајет је објављен поводом Ен-Неџашија и његових другова: ‘А када слушају оно што се објављује Посланику, видиш како им очи лију сузе због Истине коју су препознали. Говоре: Господару наш, ми верујемо, па нас упиши међу сведоке.’“

Ет-Таберани је рекао: „Причао нам је Ебу Шебил Убејдуллах ибн Абдуррахман ибн Вакид; причао нам је његов отац; причао нам је ел-Аббас ибн ел-Фадл, од Абдул-Џаббара ибн Нафија ед-Даббија, од Катада и Џа’фера ибн Ијаса, од Саида ибн Џубејра, од Ибн Аббаса, о Аллаховим речима: ‘А када слушају оно што се објављује Посланику, видиш како им очи лију сузе’, да је рекао: ‘Они су били земљорадници — то јест, ратари — који су дошли из Етиопије са Џа’фером ибн Еби Талибом. Када им је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, прочитао Кур’ан, поверовали су и очи су им се испуниле сузама.

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао им је: „Можда ћете се, када се вратите у своју земљу, вратити својој вери?“ Одговорили су: „Нећемо напустити своју веру.“ Тада је Аллах објавио ове речи које су изговорили.’“

Ибн Еби Хатим, Ибн Мердувејх и ел-Хаким у свом „Мустедреку“ пренели су преко Симакa, од Икриме, од Ибн Аббаса, о речима: „Па нас упиши међу сведоке“, да то значи: „Са Мухаммедом, нека је Аллахов благослов и мир над њим, и његовим народом, који су сведоци. Они сведоче да је њихов Посланик доставио поруку и да су посланици доставили своје поруке.“ Потом је ел-Хаким рекао: „Ланац преносилаца је веродостојан, али га њих двојица нису забележили.“ Нека Аллах буде задовољан њима двојицом.

Узвишени каже: „И зашто да не верујемо у Аллаха и у Истину која нам је дошла, када се надамо да ће нас Господар наш увести међу добре људе?“ Ова група хришћана је она о којој се говори у речима: „А има и међу следбеницима Књиге оних који верују у Аллаха и у оно што је објављено вама и у оно што је објављено њима, понизни су пред Аллахом...“ (Али Имран, 199). То су они о којима је Аллах рекао: „Они којима смо дали Књигу пре њега верују у њега.

А када им се чита, говоре: ‘Ми верујемо у њега; он је, заиста, Истина од нашег Господара. Ми смо и пре њега били муслимани.’ Њима ће бити дата двострука награда зато што су били стрпљиви, зло отклањају добрим и од онога чиме смо их опскрбили удељују. А када чују празне речи, окрену се од њих и кажу: ‘Нама наша дела, а вама ваша дела.

Мир вама! Ми не тражимо незналице.’“ (Ел-Касас, 52–55). Они не продају Аллахове ајете за безвредну цену. Њима припада награда код њиховог Господара. Аллах, заиста, брзо своди рачуне.

Тефсир ел-Багавија

„И зашто да не верујемо у Аллаха и у Истину која нам је дошла?“ Јевреји су их прекорили и рекли им: „Зашто сте поверовали?“ А они су им овако одговорили.

„И надамо се да ће нас Господар наш увести међу добре људе“ — то јест, у заједницу Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Објашњење за то су речи: „Земљу ће наследити Моји добри робови“ (Ел-Енбија, 105).

„А када слушају оно што се објављује Посланику“ — Мухаммеду, нека је Аллахов благослов и мир над њим. „Видиш како им очи лију“ — теку — „сузе због Истине коју су препознали“. Ибн Аббас, Аллах био задовољан њиме, пренео је од Атаа да се овде мисли на Ен-Неџашија и његове другове. Џа’фер им је у Етиопији учио суру „Каф-Ха-Ја-Ајн-Сад“, па су плакали све док Џа’фер није завршио учење.

„Говоре: ‘Господару наш, ми верујемо, па нас упиши међу сведоке’“ — то јест, међу заједницу Мухаммеда. Доказ за то су речи Узвишеног: „Да бисте били сведоци против осталих људи“ (Ел-Бекара, 143).