Захвалност и добра дела

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Он се насмеши, насмејавши се због њених речи, задивљен њеном речитошћу, искреним саветом и лепим изражавањем. То је својство посланика, нека је мир над њима: они су одликовани потпуним лепим понашањем и чуђењем на правом месту, а њихов смех не прелази осмех. Тако се и Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, најчешће смејао осмехујући се. Гласан смех показује лакомисленост и лоше понашање, док изостанак осмеха и чуђења пред оним што изазива чуђење указује на грубост нарави и охолост.

Посланици су далеко од тога. Захваљујући Аллаху, Који га је довео у такво стање, рекао је: „Господару мој, надахни ме“, то јест: подари ми надахнуће и успех да будем захвалан на Твојој благодати коју си подарио мени и мојим родитељима — јер је благодат дата родитељима и благодат њиховом детету. Зато је молио свога Господара да му омогући да захваљује на Његовим верским и овоземаљским благодатима које је подарио њему и његовим родитељима.

„И да чиним добро дело којим ћеш бити задовољан“, то јест: подари ми успех да чиним добро дело којим ћеш бити задовољан, јер је у складу са Твојом наредбом, учињено искрено и сачувано од онога што га квари или умањује. „И уведи ме, Својом милошћу“, у коју спада и Рај, „међу Своје добре робове“: милост је намењена добрим робовима, ма колико се разликовали по степенима и положајима. Ово је пример Сулејмановог стања који је Аллах навео када је чуо мрављи говор и дозивање.

Тефсир имама Ибн Касира

„Он се насмеши, насмејавши се због њених речи, и рече: ‘Господару мој, надахни ме да будем захвалан на Твојој благодати коју си подарио мени и мојим родитељима, и да чиним добро дело којим ћеш бити задовољан’“ — то јест, надахни ме да будем захвалан на благодати коју си ми подарио тиме што си ме поучио говору птица и животиња, а моје родитеље си обасуо благодаћу ислама и веровања у Тебе. „И да чиним добро дело којим ћеш бити задовољан“, то јест, дело које волиш и којим си задовољан.

„И уведи ме, Својом милошћу, међу Своје добре робове“, то јест: када ме усмртиш, придружи ме добрим робовима Својим и најузвишенијим друштвом Својих ближњих.

Што се тиче тврдњи неких тумача да је ова долина била у Шаму или негде другде, да је овај мрав имао два крила попут муве или других сличних казивања — у њима нема користи. Од Науфа ел-Бикалија преноси се да су Сулејманови мрави били велики као вукови. Тако сам то видео записано са словом „ја“; међутим, исправно је са словом „ба“, а оно прво је грешка у преписивању. Аллах најбоље зна.

Суштина је у томе да је Сулејман, мир над њим, разумео њене речи и насмејао се због њих, а то је заиста веома величанствено. Ибн Аби Хатим је рекао: „Причао нам је мој отац; причао нам је Мухаммад ибн Башар; пренео нам је Језид ибн Харун, обавестио нас је Мис‘ар, од Зејда ел-‘Амија, од Ебу ес-Сиддика ен-Наџија: Сулејман, мир над њим, једном је изашао да моли за кишу. Угледао је мрава како лежи на леђима и подиже ноге ка небу, говорећи: ‘Аллаху, ми смо једно од Твојих створења и не можемо без Твоје кише. Ако нам не пошаљеш кишу, пропашћемо.’

Сулејман, мир над њим, рече: ‘Вратите се; киша вам је послата захваљујући дови неког другог.’“

У веродостојном предању код Муслима, преко Абдурраззака, од Ма‘мера, од Хаммама, од Ебу Хурејре, преноси се да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Једног од посланика ујео је мрав, па је наредио да се спали читав мравињак. Тада му је Аллах објавио: ‘Зар си због тога што те је ујео један мрав уништио читав народ који слави Аллаха? Зашто ниси само једног мрава?’“

Тефсир ел-Багавија

Узвишени Аллах каже: „Он се насмеши, насмејавши се због њених речи.“ Ез-Заџаџ је рекао: „Посланици су се најчешће смејали осмехујући се.“ Реч „насмејавши се“ значи: осмехујући се. Речено је да је смех започео осмехом, а завршио се смехом.

Обавестио нас је Абдулвахид ел-Мелихи, њему је пренео Ахмад ибн Абдуллах ен-Ну‘ајми, њему Мухаммад ибн Јусуф, а њему Мухаммад ибн Исмаил: причао ми је Јахја ибн Сулејман; причао ми је Ибн Вехб; обавестио нас је Амр — то је Амр ибн ел-Харис — а њему је пренео ен-Надр, од Сулејмана ибн Јесара, од Аише, која је рекла: „Никада нисам видела Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, да се смеје гласно, тако да му видим ресице у устима; само се осмехивао.“

Обавестио нас је Абдуллах ибн Абдуссамад ел-Џузџани, њему Ебул-Касим ел-Хуза‘и, њему ел-Хејсем ибн Кулејб, њему Ебу ‘Иса, а њему Кутејба ибн Са‘ид: пренео нам је Ибн Лехи‘а, од Абдуллаха ибн ел-Мугире, од Абдуллаха ибн ел-Хариса ибн Џез’а, који је рекао: „Нисам видео никога ко се више осмехивао од Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим.“

Мукатил је рекао: Сулејман се насмејао због мрављих речи из чуђења, јер се човек зачуди и насмеје када види нешто на шта није навикао. Потом је Сулејман захвалио своме Господару на благодатима које му је подарио.

„И рече: ‘Господару мој, надахни ме’“ — то јест: подстакни ме и надахни ме — „да будем захвалан на Твојој благодати коју си подарио мени и мојим родитељима, и да чиним добро дело којим ћеш бити задовољан, и уведи ме, Својом милошћу, међу Своје добре робове.“ То значи: уведи ме међу њих, упиши моје име уз њихова имена и проживи ме у њиховој скупини. Ибн Аббас је рекао: „Мислио је: са Ибрахимом, Исмаилом, Исхаком, Јакубом и осталим посланицима који су дошли после њих.“ Речено је и да значи: Својом милошћу уведи ме у Рај међу Своје добре робове.