Молба за спас и опроштај

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Пошто су поменули да их је Аллах упутио на веровање и тиме Му се обратили тражећи употпуњење благодати, замолили су Га за награду за то и да испуни оно што им је обећао преко Својих посланика: победу и превласт на овоме свету, а на будућем свету постизање Аллаховог задовољства и Његовог Раја. Узвишени Аллах, заиста, не крши обећање. Аллах је услишио њихову дову и прихватио њихову скрушену молбу. Зато су рекли:

„Господару наш, ми смо чули гласника који позива вери“ — то је Мухаммед, нека је Аллахов благослов и мир над њим, то јест, позива људе вери и подстиче их на њене основе и огранке.

„Па смо поверовали“ — одмах смо му се одазвали и пожурили ка вери. Овим обавештавају о Аллаховој благодати коју им је даровао, радују се Његовој благодати и њоме Му се обраћају тражећи да им опрости грехе и покрије лоша дела, јер добра дела бришу лоша. Онај Који им је даровао веровање дароваће им и потпуну сигурност.

„И усмрти нас са честитима“ — ова довa обухвата тражење помоћи да чине добро, оставе зло, постану честити и истрају у томе до смрти.

Затим је описао разумом обдарене као оне „који Аллаха спомињу стојећи, седећи и лежећи на својим боковима“. То обухвата све врсте спомињања Аллаха речима и срцем. У то спада и молитва стојећи, а ако човек то не може, седећи, а ако ни то не може, лежећи на боку. Они „размишљају о стварању небеса и Земље“, како би преко њих закључили чему су намењена.

Ово показује да је размишљање ибадет и својство Аллахових блиских, спозналаца. Када о томе размишљају, спознају да их Аллах није створио узалуд, па говоре: „Господару наш, Ти ово ниси створио узалуд! Узвишен си Ти!“ — Ти си далеко од свега што не приличи Твојој величини. Напротив, створио си их са истином и ради истине, и у њима је истина.

„И сачувај нас од патње у Ватри!“ — сачувај нас од лоших дела и упути нас да чинимо добра дела, како бисмо тиме били спасени од Ватре. Ово обухвата и молбу за Рај, јер ако их Аллах сачува од патње у Ватри, ући ће у Рај. Али пошто је страх испунио њихова срца, молили су Аллаха за оно што им је најважније.

„Господару наш, онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“ — јер је тај заслужио Аллахову срџбу, као и срџбу Његових анђела и блиских робова, и доживео срамоту од које нема спасења нити избављења. Зато су рекли: „А неправедницима неће бити помагача“ који би их избавили од Његове казне. У овоме је доказ да су у Ватру ушли због своје неправде.

Тефсир имама Ибн Касира

Затим су рекли: „Господару наш, онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“, то јест, понизио си га и открио његову срамоту пред окупљеним људима. „А неправедницима неће бити помагача“, то јест, на Судњем дану нико их неће заштитити од Тебе нити ће моћи да избегну оно што си им наменио.

„Господару наш, ми смо чули гласника који позива вери“ — то јест, позивача који позива веровању, а то је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим. „Да верујете у свога Господара, па смо поверовали“ — то јест, он говори: „Верујте у свога Господара“, а ми смо му се одазвали и следили га. „Господару наш, опрости нам грехе“ — због нашег веровања и следења Твога веровесника, опрости нам грехе, то јест, покриј их. „И покриј наша лоша дела“ — она која су између нас и Тебе.

„И усмрти нас са честитима“ — то јест, придружи нас добрима.

Затим је Узвишени описао разумом обдарене: „који Аллаха спомињу стојећи, седећи и лежећи на својим боковима“. Као што се наводи у Сахиху ел-Бухарију од Имрана ибн Хусајна, нека је Аллах задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Клањај стојећи; ако не можеш, онда седећи; а ако ни то не можеш, онда лежећи на боку.“ То јест, они не престају да Га спомињу ни у једном стању — у својим тајнама, мислима и речима.

„И размишљају о стварању небеса и Земље“, то јест, увиђају мудрости које се у њима налазе и које указују на величину Створитеља, Његову моћ, знање, мудрост, вољу и милост. Шејх Ебу Сулејман ед-Дерани је рекао: „Када изађем из куће, поглед ми не падне ни на шта а да у томе не видим Аллахову благодат према мени или поуку за мене.“ То је пренео Ибн Еби ед-Дуња у књизи „Размишљање и поука“ (ет-Тефеккур вел-и‘тибар). Од ел-Хасана ел-Басрија преноси се да је рекао: „Сат размишљања бољи је од ноћног стајања у молитви.“

Ел-Фудајл је рекао: „Ел-Хасан је казао: ‘Размишљање је огледало које ти показује твоја добра и лоша дела.’“ Суфјан ибн ‘Ујејна је рекао: „Размишљање је светлост која улази у твоје срце.“ Понекад би навео и овај стих: „Када човек размишља, у свему налази поуку.“

Од Исе, нека је мир над њим, преноси се да је рекао: „Благо ономе чији су говор и спомињање [Аллаха], чије је ћутање размишљање, а чији је поглед поука.“ Мудри Лукман је рекао: „Дуга самоћа подстиче размишљање, а дуго размишљање указује на то да човек куца на врата Раја.“ Вехб ибн Мунеббих је рекао: „Када човек дуго размишља, разуме; када разуме, стиче знање; а када стекне знање, поступа по њему.“ Омер ибн ‘Абдул-‘Азиз је рекао: „Говор уз спомињање Аллаха, Свемоћног и Величанственог, добар је, а размишљање о Аллаховим благодатима вредније је од ибадета.“

Мугис ел-Есвед је рекао: „Свакодневно посећујте гробове да бисте размишљали, замишљајте својим срцима место окупљања и посматрајте како се две групе упућују — једна у Рај, а друга у Ватру. Нека ваша срца и тела буду свесни спомињања Ватре, њених окова и слојева.“ Тада би плакао све док га не би изнели између његових другова, онесвешћеног и лишеног разума.

‘Абдуллах ибн ел-Мубарек је рекао: „Један човек је прошао поред монаха који је био код гробља и ђубришта. Позвао га је и рекао: ‘Монаху, код себе имаш две ризнице од ризница овога света из којих можеш извући поуку: ризницу људи и ризницу иметка.’“ Од Ибн ‘Умера се преноси да би, када је желео да провери своје срце, дошао до рушевине, стао пред њена врата и тужним гласом повикао: „Где су њени становници?“ Затим би се окренуо себи и рекао: „Све пропада осим Његовог Лица“ (ел-Касас, 88; Јусуф, 105–106).

Ибн ‘Аббас је рекао: „Два умерена реката уз размишљање боља су од ноћног стајања у молитви док је срце расејано.“ Ел-Хасан је рекао: „Сине Адамов, једи до једне трећине стомака, пиј до једне трећине, а преосталу трећину остави да можеш да дишеш и размишљаш.“ Један мудрац је рекао: „Ко посматра овај свет, а не извлачи поуку, слепило његовог срца расте сразмерно његовој немарности.“ Бишр ибн ел-Харис ел-Хафи је рекао: „Када би људи размишљали о величини Узвишеног Аллаха, не би Му били непослушни.“

Ел-Хасан преноси од ‘Амира ибн Кајса да је рекао: „Чуо сам више него једног, два или три друга Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, како говоре: ‘Сјај веровања, односно светлост веровања, јесте размишљање.’“

Од Исе, нека је мир над њим, преноси се да је рекао: „О слаби сине Адамов, бој се Аллаха где год да си; буди на овоме свету као гост, узми џамије за свој дом, научи своје очи да плачу, своје тело стрпљењу, а своје срце размишљању; и не брини за сутрашњу опскрбу.“ Преноси се да је заповедник верних Омер ибн ‘Абдул-‘Азиз, нека је Аллах задовољан њиме, једном плакао међу својим друговима. Када су га упитали зашто, рекао је: „Размишљао сам о овоме свету, његовим ужицима и жељама, па сам из њега узео поуку. Његови ужици готово да се и не окончају, а већ их замути горчина.

Ако у њему нема поуке за онога ко је прихвата, онда у њему свакако има опомена за онога ко је прима.“ Ибн Еби ед-Дуња је рекао: „Ел-Хусејн ибн ‘Абдур-Рахман ми је изрецитовао: ‘Размишљање је задовољство верника, а поука његова радост. Хвалимо само Аллаха, а сви смо у опасности. Колико је само немарних људи чији је живот прошао, а да тога нису ни били свесни!

Колико је само живота блиставих, изнад свих жеља, у сјају воде, сенци дрвећа, радости биљака и лепоти плодова! Брзина времена измењала је њега и његове укућане. Хвалимо само Аллаха — у томе је заиста поука. У томе је поука за разумног, ако поуку прихвати.’“

Узвишени Аллах је покудио оне који не извлаче поуку из створења која указују на Његово Биће, Његова својства, Његов верозакон, одредбу и знамења, па је рекао: „Колико има знамења на небесима и на Земљи поред којих они пролазе, а од њих се окрећу! И већина њих не верује у Аллаха, осим као многобошци“ (Јусуф, 105–106).

А похвалио је Своје верујуће робове: „који Аллаха спомињу стојећи, седећи и лежећи на својим боковима и размишљају о стварању небеса и Земље“, говорећи: „Господару наш, Ти ово ниси створио узалуд!“ — Ниси створио ова створења без сврхе, већ са истином, да би казнио оне који су чинили зло према ономе што су радили, а наградио оне који су чинили добро најлепшом наградом. Затим су Га величали и прогласили чистим од узалудности и стварања без сврхе, говорећи: „Узвишен си Ти!“ — Ти си далеко од тога да створиш било шта узалуд.

„И сачувај нас од патње у Ватри!“ — О Ти Који си створења створио са истином и правдом, О Ти Који си чист од мањкавости, недостатака и узалудности, сачувај нас од патње у Ватри Својом снагом и моћи. Упути нас на дела којима ћеш бити задовољан и омогући нам да чинимо добра дела која ће нас упутити у баште блаженства и сачувати од Твоје болне казне.

„Господару наш, онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“ — јер је заслужио Аллахову срџбу и срамоту. Реч „понизио“ може да значи: упропастио или осрамотио, што потврђују Аллахове речи: „И не осрамоти ме пред мојим гостима“ (Худ, 78). Ако се каже да је Узвишени Аллах рекао: „На Дан када Аллах неће осрамотити веровесника и оне који су с њим веровали“ (ет-Тахрим, 8), а неки верници ће ући у Ватру, шта значе речи: „Онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“? Енес и Катада су рекли да значе: онога кога оставиш у Ватри заувек, већ си понизио.

Са‘ид ибн ел-Мусејјиб је рекао да се ово односи само на онога ко из ње неће изаћи. Од Енеса, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се од Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим: „Аллах ће неке људе увести у Ватру, а затим их из ње извести.“ „А неправедницима неће бити помагача.“

„Господару наш, ми смо чули гласника“ — то јест, Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Тако су казали Ибн Мес‘уд, Ибн ‘Аббас, нека је Аллах задовољан њима, и већина људи. Ел-Курзи је рекао да је реч о Кур’ану, јер не може свако да се сретне с Послаником. „Који позива вери“, то јест, позива ка веровању.

„Да верујете у свога Господара, па смо поверовали. Господару наш, опрости нам грехе, покриј наша лоша дела и усмрти нас са честитима“ — то јест, уврсти нас међу честите.

„Они који Аллаха спомињу стојећи, седећи и лежећи на својим боковима.“ ‘Али ибн Ебу Талиб, Ибн ‘Аббас, нека је Аллах задовољан њима, ен-Неха‘и и Катада рекли су да се ово односи на молитву: човек клања стојећи, а ако није у стању, онда седећи, а ако ни то не може, онда лежећи на боку.

Ебу ‘Усман Са‘ид ибн Исма‘ил ед-Дабби пренео нам је преко Ебу Мухаммеда ‘Абдул-Џеббара ибн Мухаммеда ел-Џуранија, Ебу ел-‘Аббаса Мухаммеда ибн Ахмеда ел-Махбубија, Ебу ‘Исе Мухаммеда ибн ‘Исе ет-Тирмизијја, Ханнада, Веки‘а, Ибрахима ибн Тахмана, Хусејна ел-Му‘аллима и ‘Абдуллаха ибн Бурејде да је Имран ибн Хусајн рекао: „Упитао сам Аллаховог Посланика о молитви болесника, па је рекао: ‘Клањај стојећи; ако не можеш, онда седећи; а ако ни то не можеш, онда лежећи на боку.’“

Други тумачи кажу да се мисли на истрајно спомињање Аллаха у свим стањима, јер човек ретко када није у једном од ова три положаја. Сличан је ајет из суре ен-Ниса: „А када завршите молитву, Аллаха спомињите стојећи, седећи и лежећи на својим боковима“ (ен-Ниса, 103). „И размишљају о стварању небеса и Земље“ — о њиховој задивљујућој грађи, како би их то упутило на Аллахову моћ и како би спознали да онај Који их је створио јесте Моћни, Управитељ и Мудри. Ибн ‘Авн је рекао: „Размишљање отклања немар и у срцу ствара страхопоштовање, као што вода подстиче раст биљака.

Срца ништа не прочишћава као туга и ништа их не осветљава као размишљање.“ „Господару наш“ — то јест, они говоре: „Господару наш.“ „Ти ово ниси створио“ — упућивање је на створења, зато није речено „ову“. „Узалуд“, то јест, без сврхе и као игра; напротив, створио си их ради величанствене сврхе.

Реч „узалуд“ је у акузативу услед изостављеног предлога, са значењем „узалудно“. „Узвишен си Ти и сачувај нас од патње у Ватри!“

„Господару наш, дај нам оно што си нам обећао преко Својих посланика“ — то јест, преко речи Својих посланика. „И не понизи нас“ — не казни нас, не упропасти, не осрамоти и не понизи „на Судњем дану. Ти, заиста, не кршиш обећање!“ Ако се упита: зашто су рекли „Господару наш, дај нам оно што си нам обећао преко Својих посланика“, када су знали да Аллах не крши обећање?

Одговор је да ове речи имају облик дове, а значе обавештење, односно: „Ти ћеш нам заиста дати оно што си нам обећао преко Својих посланика.“ Њихове речи значе: „Опрости нам грехе, покриј наша лоша дела и не понизи нас на Судњем дану“, како би нам дао оно што си нам обећао преко Својих посланика — од Своје доброте и милости. Такође је речено да ово значи: „Господару наш, учини нас онима који заслужују Твоју награду и којима ћеш дати оно што си обећао преко речи Својих посланика“, јер нису били сигурни да заслужују ту почаст, па су молили Аллаха да их учини достојнима.

Такође је речено да су молили да им се убрза оно што им је обећао од победе над непријатељима. Говорили су: „Знамо да Ти не кршиш обећање, али немамо стрпљења пред Твојом благошћу; зато убрзај срамоту њихову и помози нам против њих.“

Тефсир ел-Багавија

„Господару наш, онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“ — то јест, понизио си га. Речено је и: упропастио си га, а речено је и: осрамотио си га. На то указују речи Узвишеног: „И не осрамоти ме пред мојим гостима“ (Худ, 78).

Ако се каже: Узвишени Аллах је рекао: „На Дан када Аллах неће осрамотити веровесника и оне који су с њим веровали“ (ет-Тахрим, 8), а неки верници ће ући у Ватру, док се овде каже: „Онога кога Ти будеш у Ватру бацио, већ си га понизио“ — одговор је: Енес и Катада рекли су да то значи: онога кога оставиш у Ватри заувек, већ си понизио. Са‘ид ибн ел-Мусејјиб је рекао да се ово односи посебно на онога ко из ње неће изаћи. Од Енеса, нека је Аллах задовољан њиме, преноси се од Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим: „Аллах ће неке људе увести у Ватру, а затим их из ње извести.“ „А неправедницима неће бити помагача.“

„Господару наш, ми смо чули гласника“ — мисли се на Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Тако су рекли Ибн Мес‘уд и Ибн ‘Аббас, нека је Аллах задовољан њима, и већина људи. Ел-Курзи је рекао да се мисли на Кур’ан, јер се не среће свако с Послаником. „Који позива вери“, то јест, позива ка веровању.

„Да верујете у свога Господара, па смо поверовали. Господару наш, опрости нам грехе, покриј наша лоша дела и усмрти нас са честитима“ — то јест, уврсти нас међу честите.

„Они који Аллаха спомињу стојећи, седећи и лежећи на својим боковима.“ ‘Али ибн Ебу Талиб, Ибн ‘Аббас, нека је Аллах задовољан њима, ен-Неха‘и и Катада рекли су да се ово односи на молитву: човек клања стојећи, а ако не може, онда седећи, а ако ни то не може, онда лежећи на боку.

Ебу ‘Усман Са‘ид ибн Исма‘ил ед-Дабби пренео нам је: Ебу Мухаммед ‘Абдул-Џеббар ибн Мухаммед ел-Џурани нам је пренео од Ебу ел-‘Аббаса Мухаммеда ибн Ахмеда ел-Махбубија, од Ебу ‘Исе Мухаммеда ибн ‘Исе ет-Тирмизијја, који је рекао: Ханнад нам је пренео од Веки‘а, од Ибрахима ибн Тахмана, од Хусејна ел-Му‘аллима, од ‘Абдуллаха ибн Бурејде, од Имрана ибн Хусајна, који је рекао: „Упитао сам Аллаховог Посланика о молитви болесника, па је рекао: ‘Клањај стојећи; ако не можеш, онда седећи; а ако ни то не можеш, онда лежећи на боку.’“

Други тумачи кажу да се мисли на истрајно спомињање Аллаха у свим стањима, јер човек ретко када није у једном од ова три положаја. Сличан је ајет из суре ен-Ниса: „А када завршите молитву, Аллаха спомињите стојећи, седећи и лежећи на својим боковима“ (ен-Ниса, 103). „И размишљају о стварању небеса и Земље“, о ономе што је у њима створено на задивљујући начин, како би их то упутило на Аллахову моћ и како би спознали да они имају Створитеља, Моћног, Управитеља и Мудрог. Ибн ‘Авн је рекао: „Размишљање отклања немар и у срцу буди страхопоштовање, као што вода подстиче раст биљака.

Срца ништа не прочишћава као туга и ништа их не осветљава као размишљање.“ „Господару наш“ — то јест, они говоре: „Господару наш.“ „Ти ово ниси створио“ — указује се на створења, зато није речено „ову“. „Узалуд“, то јест, без сврхе и као игра; напротив, створио си их ради величанствене ствари.

Реч „узалуд“ је у акузативу због изостављеног предлога, са значењем „узалудно“. „Узвишен си Ти и сачувај нас од патње у Ватри!“

„Господару наш, дај нам оно што си нам обећао преко Својих посланика“ — то јест, преко речи Својих посланика. „И не понизи нас“ — не казни нас, не упропасти, не осрамоти и не понизи „на Судњем дану. Ти, заиста, не кршиш обећање!“ Ако се упита: како су могли да кажу: „Господару наш, дај нам оно што си нам обећао преко Својих посланика“, када су знали да Аллах не крши обећање?

Одговор је: ове речи имају облик дове, а значење им је обавештење, односно: „Ти ћеш нам заиста дати оно што си нам обећао преко Својих посланика.“ Значење је: „Опрости нам грехе, покриј наша лоша дела и не понизи нас на Судњем дану“, како би нам дао оно што си обећао преко Својих посланика — од доброте и милости. Речено је и да значи: „Господару наш, учини нас онима који заслужују Твоју награду и којима ћеш дати оно што си обећао преко речи Својих посланика“, јер нису били сигурни да заслужују ту почаст, па су молили Аллаха да их учини достојнима.

Речено је и да су тражили да им се убрза оно што им је обећао од победе над непријатељима. Говорили су: „Знамо да Ти не кршиш обећање, али немамо стрпљења пред Твојом благошћу; зато убрзај срамоту њихову и помози нам против њих.“