Молба за опроштај и власт

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

„И рече: ‘Господару мој, опрости ми и подари ми власт каква никоме после мене неће припасти. Заиста, Ти си Онај Који много дарује!’“ Аллах му је услишио молбу, опростио му и вратио му његову власт, а затим му подарио власт каква никоме после њега није припала. Потчинио му је шејтане: градили су оно што је он хтео и ронили за њега у мору, вадећи бисере и накит. А оне међу њима који су му били непослушни, оковао је у ланце и чврсто их везао.

Тефсир имама Ибн Касира

„Он рече: ‘Господару мој, опрости ми и подари ми власт каква никоме после мене неће припасти. Заиста, Ти си Онај Који много дарује!’“ Неки су рекли да речи „каква никоме после мене неће припасти“ значе: нико неће моћи да ми је одузме, као што се догодило са телом које је било бачено на његов престо, а не да се људима после њега ускраћује власт. Исправно је, међутим, да је он од Узвишеног Аллаха тражио власт какву ниједан човек после њега неће имати.

То је очигледно значење контекста овог ајета, а потврђују га и веродостојни хадиси који су различитим ланцима преношења забележени од Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.

Ел-Бухари је, тумачећи овај ајет, рекао: „Испричао нам је Исхак ибн Ибрахим: обавестио нас је Рух, а такође и Мухаммад ибн Џафер, од Шубеа, од Мухаммада ибн Зијада, од Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме, да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: ‘Синоћ је један снажни џин покушао да ми прекине молитву — или је рекао нешто слично томе — па ми је Аллах омогућио да га савладам.

Хтео сам да га привежем за један од стубова џамије, како бисте га сви ујутру видели, али сам се сетио речи свога брата Сулејмана: „Господару мој, опрости ми и подари ми власт каква никоме после мене неће припасти.“’ Рух је рекао: ‘Затим га је отерао пониженог.’“ Овај хадис су на исти начин забележили и Муслим и ен-Несаи, преносећи га од Шубеа.

Муслим је у свом „Сахиху“ рекао: „Испричао нам је Мухаммад ибн Селеме ел-Муради: испричао нам је Абдуллах ибн Вехб, од Муавије ибн Салиха; пренео ми је Рабија ибн Језид, од Ебу Идриса ел-Хавланија, од Ебу ед-Дердаа, који је рекао: ‘Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, устао је да клања, па смо га чули како говори: „Тражим уточиште код Аллаха од тебе.“ Затим је рекао: „Проклињем те Аллаховим проклетством“ — три пута — и испружио руку као да нешто дохвата.

Када је завршио молитву, рекли смо: „Аллахов Посланиче, чули смо те да током молитве говориш нешто што раније нисмо чули, а видели смо и да си испружио руку.“ Он је рекао: „Аллахов непријатељ, Иблис, дошао је с пламеном ватре да ми њиме спржи лице. Три пута сам рекао: ‘Тражим уточиште код Аллаха од тебе’, а затим сам рекао: ‘Проклињем те савршеним Аллаховим проклетством.’ Није се повукао ни после трећег пута.

Потом сам хтео да га ухватим. Тако ми Аллаха, да није било молбе нашег брата Сулејмана, ујутру би био везан, па би се деца становника Медине играла с њим.“

Имам Ахмед је рекао: „Испричао нам је Ебу Ахмед: испричао нам је Мејсере ибн Мабед: испричао нам је Ебу Убејд, Сулејманов вратар, који је рекао: ‘Видео сам Атаа ибн Језида ел-Лејсија како стоји и клања. Кренуо сам да прођем испред њега, али ме је зауставио. Затим је рекао: „Испричао ми је Ебу Сеид ел-Худри да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, устао да клања сабах-намаз, док је он стајао иза њега. Посланик је учио, али му се учење помешало.

Када је завршио молитву, рекао је: ‘Кад бисте само видели мене и Иблиса! Посегнуо сам руком и наставио да га давим све док нисам осетио хладноћу његове пљувачке између ова два прста — палца и оног до њега. Да није било молбе мога брата Сулејмана, ујутру би био привезан за један од стубова џамије, па би се деца Медине играла с њим. Зато, ко од вас може да не дозволи никоме да стане између њега и кибле, нека тако поступи.’“

Ебу Давуд је од Ахмеда ибн Еби Сурејџа, од Ебу Ахмеда ез-Зубејрија, забележио овај део хадиса: „Ко од вас може да не дозволи никоме да стане између њега и кибле, нека тако поступи.“

Имам Ахмед је рекао: „Испричао нам је Муавија ибн Амр: испричао нам је Ибрахим ибн Мухаммад ел-Фезари: испричао нам је ел-Евзаи: пренео ми је Рабија ибн Језид, од Абдуллаха ед-Дејлемија, који је рекао: ‘Посетио сам Абдуллаха ибн Амра у његовом врту у Таифу, који се звао ел-Вахт. Био је под руку с младићем из племена Курејш, за кога се говорило да пије вино.

Рекао сам му: „До мене је дошло да преносиш хадис да Аллах, Узвишени и Моћни, не прима покајање онога ко попије чашу вина четрдесет јутра; да је несрећник несрећан још у мајчиној утроби; и да онај ко дође у Бејтул-Макдис, а не подстакне га ништа друго до молитва у њему, изађе из греха као онога дана када га је мајка родила.“ Када је младић чуо да се помиње вино, извукао је руку из његове и отишао. Абдуллах ибн Амр рече: „Не дозвољавам никоме да о мени говори оно што нисам рекао.

Чуо сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже: ‘Ко попије гутљај вина, молитва му се неће примати четрдесет јутра. Ако се покаје, Аллах ће примити његово покајање. Ако се врати томе, молитва му се неће примати четрдесет јутра; ако се покаје, Аллах ће примити његово покајање. А ако се поново врати’ — не знам да ли је рекао трећи или четврти пут — ‘Аллах ће га на Судњем дану напојити гнојем становника Ватре.’“

Рекао је и: „Чуо сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже: ‘Аллах је створио Своја створења у тами, а затим је на њих спустио нешто од Свога светла. Онога кога је тада погодило нешто од Његовог светла — упутио је; а кога је оно промашило — залутао је. Зато кажем: перо је већ стало, према знању Аллаха, Узвишеног и Моћног.’“

Чуо сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже: „Сулејман је од Узвишеног Аллаха затражио три ствари, па му је дао две, а ми се надамо да нам је дао и трећу: тражио је пресуду која ће бити у складу с Његовом пресудом, па му је Он то дао; тражио је власт каква никоме после њега неће припасти, па му је и то дао; и тражио је да сваки човек који изађе из своје куће, желећи само молитву у овој џамији, изађе из својих греха као на дан када га је мајка родила. Надамо се да нам је Узвишени Аллах и то дао.““

Последњи део овог хадиса пренели су ен-Несаи и Ибн Маџе различитим ланцима преношења, од Абдуллаха ибн Фејруза ед-Дејлемија, од Абдуллаха ибн Амра, који је рекао да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, казао: „Када је Сулејман градио Бејтул-Макдис, замолио је свога Господара за три ствари…“ — и навео хадис.

Овај хадис је пренет и од Рафија ибн Умејра, нека је Аллах задовољан њиме, с необичним ланцем преношења и текстом. Ет-Таберани је рекао: „Испричао нам је Мухаммад ибн ел-Хасан ибн Кутејбе ел-Аскалани: испричао нам је Мухаммад ибн Ејјуб ибн Сувејд: испричао ми је мој отац: испричао нам је Ибрахим ибн Еби Абле, од Ебу ез-Захирије, од Рафија ибн Умејра, који је рекао: ‘Чуо сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, како каже: „Аллах, Узвишени и Моћни, рекао је Давуду, мир над њим: ‘Сагради Ми кућу на Земљи.’ Давуд је себи саградио кућу пре куће за коју му је било наређено.

Аллах му је објавио: ‘Давуде, саградио си своју кућу пре Моје?’ Он одговори: ‘Господару, тако је одређено: владари најпре изаберу за себе.’ Затим је почео да гради џамију. Када је подигао зидове, они су се три пута срушили.

Пожалио се због тога Аллаху, Узвишеном и Моћном, па му је Он рекао: ‘Давуде, ти ниси достојан да Ми саградиш кућу.’ Давуд упита: ‘Зашто, Господару?’ Он рече: ‘Због крви коју су твоје руке пролиле.’ Давуд рече: ‘Господару, зар то није било у складу с Твојом вољом и љубављу?’

Он рече: ‘Јесте, али они су Моји робови, а Ја сам милостивији према њима.’ То га је веома погодило, па му је Аллах објавио: ‘Не тугуј. Учинићу да је сагради твој син Сулејман.’ Када је Давуд умро, Сулејман је приступио њеној изградњи.

Пошто је завршио, принео је жртве, заклао жртвене животиње и окупио синове Исраилове. Аллах му је објавио: ‘Видим колико се радујеш што си саградио Моју кућу. Зато Ме замоли, па ћу ти дати.’ Он рече: ‘Молим Те за три ствари: пресуду која ће бити у складу с Твојом пресудом; власт каква никоме после мене неће припасти; и да онај ко дође у ову кућу, желећи само да у њој обави молитву, изађе из својих греха као на дан када га је мајка родила.’“

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рече: „Прве две су му дате, а надам се да му је дата и трећа.““

Имам Ахмед је рекао: „Испричао нам је Абдус-Самед: испричао нам је Омер ибн Рашид ел-Јемами: испричао нам је Ијас ибн Селеме ибн ел-Еква, од свога оца, који је рекао: ‘Никада нисам чуо да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, упутио дову а да је није започео речима: „Слављен нека је мој Господар, Највиши, Узвишени, Онај Који много дарује.“’“

Ебу Убејд је рекао: „Испричао нам је Али ибн Сабит, од Џафера ибн Беркана, од Салиха ибн Мисмара, који је рекао: ‘Када је умро Аллахов веровесник Давуд, Аллах је објавио његовом сину Сулејману, мир над њима: „Тражи од Мене оно што ти је потребно.“ Он рече: „Молим Те да ми подариш срце које Те се боји, као што се Тебе бојало срце мога оца, и да моје срце воли Тебе, као што Те је волело срце мога оца.“ Аллах рече: „Послао сам Свога роба и упитао га шта му је потребно, а он је затражио да учиним да Мене страхује његово срце и да Ме његово срце воли.

Заиста ћу му, стога, подарити власт каква никоме после њега неће припасти.“ То је било оно што је тражио.’“

Тефсир ел-Багавија

„Он рече: ‘Господару мој, опрости ми и подари ми власт каква никоме после мене неће припасти.’“ Мукатил и Ибн Кејсан рекли су: „То значи: после мене неће припасти никоме.“ Ата ибн Еби Рабах је рекао: „Хтео је да каже: ‘Подари ми власт коју ми нећеш одузети при крају живота и дати је неком другом, као што си ми је раније одузео.’“

„Заиста, Ти си Онај Који много дарује!“ Речено је да је то затражио како би било знак његовог веровесништва, доказ његове посланице и чудо. Речено је и да је то затражио како би било показатељ да је његово покајање прихваћено, јер је Аллах услишио његову молбу, вратио му власт и увећао је. Мукатил ибн Хајјан је рекао: „Сулејман је већ имао власт, али је речима ‘каква никоме после мене неће припасти’ мислио на потчињавање ветрова, птица и шејтана, као што показује оно што следи.“

Обавестио нас је Абдул-Вахид ел-Мелихи; обавестио нас је Ахмед ибн Абдуллах ен-Неими; обавестио нас је Мухаммад ибн Јусуф; испричао нам је Мухаммад ибн Исмаил; испричао нам је Мухаммад ибн Башшар; испричао нам је Мухаммад ибн Џафер; испричао нам је Шубе, од Мухаммада ибн Зијада, од Ебу Хурејре, од Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега, да је рекао: „Синоћ је један снажни џин искочио да ми прекине молитву, па ми је Аллах омогућио да га савладам. Ухватио сам га и хтео да га привежем за један од стубова џамије, како бисте га сви могли видети.

Али сетио сам се молбе свога брата Сулејмана: ‘Господару мој, подари ми власт каква никоме после мене неће припасти.’ Зато сам га отерао пониженог.“