Слављење Бога приликом укрцавања

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Ово обухвата укрцавање на бродове и јахање стоке, односно да се на њима удобно сместите: „Затим се сетите благодати свога Господара када се на њима сместите“, признајући благодат Онога Који их је потчинио и славећи Узвишеног због тога. Зато је рекао: „И реците: ‘Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио, а ми то сами не бисмо могли’“ — то јест, да нам Он није потчинио бродове и стоку, ми не бисмо били у стању да њима овладамо нити бисмо то могли да учинимо. Али, из Своје доброте и племенитости, Узвишени их је потчинио, учинио послушним и олакшао начине за њихову употребу.

Сврха овога јесте да се покаже како је Господар, описан тиме што обилно дарује благодати Својим робовима, једини достојан да Му се робује, да Му се молитва обавља и да Му се на ничице пада.

Тефсир имама Ибн Касира

„Да бисте се сместили на њиховим леђима“ — то јест, да се удобно и сигурно сместите „на њиховим леђима“, односно на леђима те врсте животиња. „Затим се сетите благодати свога Господара“ — благодати у томе што вам их је потчинио — „када се на њима сместите и реците: ‘Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио, а ми то сами не бисмо могли’“, то јест, не бисмо могли да им се супротставимо и овладамо њима. Да нам их Аллах није потчинио, не бисмо били у стању да их савладамо. Ибн Аббас, Катада, ас-Судди и Ибн Зејд рекли су да речи „нисмо могли“ значе: нисмо били у стању.

„И ми ћемо се, заиста, своме Господару вратити“ — то јест, после наше смрти Њему ћемо се вратити и Њему води наше највеће путовање. Овим се на путовање на овом свету указује као на путовање на оном свету, као што се речима: „И снабдејте се, а најбоља опскрба је богобојазност“ (Ел-Бекаре, 197) указује на будућу опскрбу помоћу овосветске, а речима Узвишеног: „И украсе, а одећа богобојазности — то је најбоље“ (Ел-А‘раф, 26) на одећу будућег света помоћу овосветске. Наводимо предања о учењу дове приликом јахања животиње.

Предање од заповедника правоверних Алије ибн Ебу Талиба, нека је Аллах задовољан њиме: имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Језид, њему Шерик ибн Абдуллах, од Ебу Исхака, од Алија ибн Ребије: ‘Видео сам како је Алију, нека је Аллах задовољан њиме, доведена јахаћа животиња. Када је ставио ногу у узенгију, рекао је: „Бисмиллах.“ Када се сместио на њу, рекао је: „Хвала Аллаху. Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио, а ми то сами не бисмо могли.

И ми ћемо се, заиста, своме Господару вратити.“ Затим је три пута захвалио Аллаху и три пута изговорио текбир, па рекао: „Слављен си Ти! Нема божанства осим Тебе. Заиста сам себи неправду учинио, па ми опрости.“ Потом се насмејао.

Упитао сам га: „Због чега си се насмејао, заповедниче правоверних?“ Рекао је: „Видео сам Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да је урадио као што сам ја урадио, па се насмејао.“ Упитао сам: „Због чега си се насмејао, Аллахов Посланиче?“ Рекао је: „Господар се диви Своме робу када каже: ‘Господару мој, опрости ми’, па каже: ‘Мој роб зна да нико осим Мене не опрашта грехе.’“’“

Ово предање су, преко Ебу Ахваса — а ан-Неса’и је додао и Менсура — од Ебу Исхака ас-Себи‘ија, од Алија ибн Ребије ел-Еседија ел-Валибија, пренели и Ебу Давуд, ат-Тирмизи и ан-Неса’и. Ат-Тирмизи је рекао: „Добар и веродостојан хадис.“ Абдуррахман ибн Мехди пренео је од Шу‘бе: „Упитао сам Ебу Исхака ас-Себи‘ија: ‘Од кога си чуо овај хадис?’ Рекао је: ‘Од Јунуса ибн Хубаба.’

Срео сам Јунуса ибн Хубаба и упитао га: ‘Од кога си га чуо?’ Рекао је: ‘Од човека који га је чуо од Алија ибн Ребије.’“ Неки су га пренели од Јунуса ибн Хубаба, од Шакика ибн Укбе ел-Еседија, од Алија ибн Ребије ел-Валибија.

Предање од Абдуллаха ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима двојицом: имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Ебу ел-Мугира, њему Ебу Бекр ибн Абдуллах, од Алија ибн Ебу Талхе, од Абдуллаха ибн Аббаса: ‘Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, узео ме је за сапутника на својој јахаћој животињи. Када се сместио на њу, три пута је изговорио текбир, три пута захвалио Аллаху и једном изговорио тeхлил.

Затим се завалио на њу и насмејао, па ми се окренуо и рекао: „Нема ниједног муслимана који узјаше животињу и учини као што сам ја учинио а да му се Узвишени Аллах не окрене и не насмеје му се, као што сам се ја теби насмејао.“’“ Ово предање преноси само Ахмед.

Предање од Абдуллаха ибн Омера, нека је Аллах задовољан њима двојицом: имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Ебу Камил, њему Хаммад ибн Селеме, од Ебу ез-Зубејра, од Алија ибн Абдуллаха ел-Барикија, од Абдуллаха ибн Омера, нека је Аллах задовољан њима двојицом: ‘Када би се Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, попео на своју јахаћу животињу, три пута би изговорио текбир, а затим би рекао: „Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио, а ми то сами не бисмо могли. И ми ћемо се, заиста, своме Господару вратити.“

Потом би говорио: „Аллаху, молим Те на овом свом путовању за доброчинство, богобојазност и дела којима си задовољан. Аллаху, олакшај нам ово путовање и скрати нам његову удаљеност. Аллаху, Ти си сапутник на путу и Онај Који брине о породици коју остављамо. Аллаху, прати нас на нашем путу и чувај нашу породицу.“

Када би се вратио својој породици, говорио би: „Враћамо се, кајемо се, ако Аллах да, обожавајући нашег Господара и хвалећи Га.“’“ Ово су, преко Ибн Џурејџа, пренели Муслим, Ебу Давуд и ан-Неса’и, а ат-Тирмизи преко Хаммада ибн Селеме; обојица од Ебу ез-Зубејра.

Још једно предање: имам Ахмед је рекао: „Пренео нам је Мухаммад ибн Убејд, њему Мухаммад ибн Исхак, од Мухаммада ибн Ибрахима, од Амра ибн ел-Хакема ибн Севбана, од Ебу Ласа ел-Хуза‘ија: ‘Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, дао нам је за хаџ камиле од камиле које су припадале милостињи. Рекли смо: „Аллахов Посланиче, не мислимо да можемо да јашемо ове камиле!“ Он је рекао: „Нема ниједне камиле а да на њеном врху није шејтан.

Када се попнете на њих, изговорите Аллахово име, како сам вам наредио, а затим их добро искористите за своје потребе, јер вас, заиста, Аллах, моћни и величанствени, носи.“’“ Ебу Лас се звао Мухаммад ибн ел-Есвед ибн Халаф.

Још једно предање сличног значења: Ахмед је рекао: „Пренео нам је Аттаб, обавестио нас је Абдуллах; и Али ибн Исхак нам је пренео: обавестио нас је Абдуллах — мисли се на Ибн ел-Мубарека — обавестио нас је Усама ибн Зејд, обавестио ме је Мухаммад ибн Хамза да је чуо свог оца како каже: ‘Чуо сам Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да каже: „На леђима сваке камиле је шејтан. Када их јашете, изговорите Аллахово име, моћан и величанствен нека је Он, а затим не одустајте од својих потреба.“’“

Тефсир ел-Багавија

„Да бисте се сместили на њиховим леђима“ — употребљен је израз у мушком роду јер се заменица односи на „оно“ [превозно средство]. „Затим се сетите благодати свога Господара када се на њима сместите“ — благодати у виду потчињавања превозних средстава на копну и мору. „И реците: ‘Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио’“ — учинио нам је ово послушним. „А ми то сами не бисмо могли“ — нисмо били у стању; а према другом мишљењу, нисмо могли њиме да управљамо.

„И ми ћемо се, заиста, своме Господару вратити“ — вратићемо се Њему на Будућем свету.

Обавестио нас је Ахмед ибн Абдуллах ес-Салихи, њему Ебу ел-Хусејн Али ибн Мухаммад ибн Абдуллах ибн Бишран, њему Исмаил ибн Мухаммад ес-Саффар, њему Ахмед ибн Мансур ер-Рамади, пренео нам је Абдурраззак, обавестио нас је Мамер, од Ебу Исхака, обавестио ме је Али ибн Ребија: „Био сам присутан када је Али, нека је Аллах задовољан њиме, узјахао. Када је ставио ногу у узенгију, рекао је: ‘Бисмиллах.’ Када се сместио, рекао је: ‘Хвала Аллаху.’ Затим је рекао: ‘Слављен нека је Онај Који нам је ово потчинио, а ми то сами не бисмо могли.

И ми ћемо се, заиста, своме Господару вратити.’ Потом је три пута захвалио Аллаху и три пута изговорио текбир, а затим рекао: ‘Нема божанства осим Аллаха. Заиста сам себи неправду учинио, па ми опрости; заиста, нико осим Тебе не опрашта грехе.’ Потом се насмејао.“

Упитали су га: „Због чега се смејеш, заповедниче правоверних?“ Рекао је: „Видео сам Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да је учинио исто што и ја и изговорио исте речи, а затим се насмејао.“ Упитали смо: „Због чега се смејеш, Аллахов Посланиче?“ Рекао је: „Због роба“ — или је рекао: „Чудим се робу који каже: ‘Нема божанства осим Аллаха.

Заиста сам себи неправду учинио, па ми опрости; заиста, нико осим Тебе не опрашта грехе’, знајући да нико осим Њега не опрашта грехе.“