Захвалност и доброта потомства

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Ово је из Његове доброте према Својим робовима и захвалности родитељима: Он је опоручио деци и наложио им да буду добри према својим родитељима благим речима, љубазним говором, давањем имовине и издржавањем, као и другим видовима доброчинства. Затим је указао на разлог који то налаже, помињући шта је мајка поднела због детета и какве је тешкоће претрпела током трудноће, па мукотрпност порођаја, а затим тешкоће дојења и старања о детету. Наведено није трајало кратко, сат или два, него дуго — тридесет месеци: трудноћа траје девет месеци или приближно толико, а остатак је време дојења; то је уобичајено.

Из овог ајета, заједно са Његовим речима: „А мајке нека доје децу своју пуне две године“ (ел-Бекара, 2:233), закључује се да је најкраће трајање трудноће шест месеци, јер када се од тридесет месеци одузму две године дојења, остаје шест месеци трудноће.

„Све док не достигне зрелост“ — то јест, док не достигне врхунац снаге и младости и потпуну зрелост разума. „И наврши четрдесет година“, каже: „Господару мој, упути ме“ — то јест, надахни ме и омогући ми — „да захвалим на Твојој благодати коју си даровао мени и мојим родитељима“, односно на благодатима вере и овога света. Захваљивати на њима значи користити их у покорности Ономе Ко их је подарио и даровао, признати Његову доброту, признати своју немоћ да Му се захвалимо и уложити труд да Га похвалимо због тих благодати.

Благодати дароване родитељима јесу и благодати њиховој деци и потомству, јер ће и они неизбежно добити њихов део, као и корист од њихових узрока и последица. То се нарочито односи на благодати вере, јер су исправност родитеља у знању и делима међу највећим узроцима исправности њихове деце.

„И да чиним добро дело којим си задовољан“ — да то дело обухвата оно што га чини исправним и да буде чисто од онога што га квари. То је дело којим је Аллах задовољан, које прима и за које награђује. „И учини добрим моје потомство“ — након што је молио за сопствену исправност, молио је да Аллах поправи стање његовог потомства. Навео је да се њихова исправност враћа у корист њиховим родитељима, речима: „учини добрим моје потомство“.

„Ја се Теби кајем“ — за грехе и непослушност и враћам се покорности Теби. „И ја сам, заиста, међу муслиманима.“

Тефсир имама Ибн Касира

Пошто је Узвишени у претходном ајету споменуо да се само Њему исповеда једноћа, да се само Њему искрено посвећује богослужење и да се само Њему треба истрајно покоравати, надовезао је заповест о доброчинству према родитељима. Исто се јавља у више других ајета Кур’ана, као што су Његове речи: „Господар твој заповеда да се само Њему клањате и да родитељима добро чините“ (ел-Исра, 17:23), и: „Буди захвалан Мени и родитељима својим — Мени ћете се вратити“ (Лукман, 31:14), као и у многим другим ајетима.

Овде каже: „Човека смо задужили да родитељима својим добро чини“ — то јест, наредили смо му да им чини добро и да буде нежан према њима.

Ебу Давуд ет-Тејалиси је рекао: „Пренео нам је Шу‘ба: обавестио ме је Симак ибн Харб, рекавши: чуо сам Мус‘аба ибн Са‘да како преноси од Са‘да да је Са‘дова мајка рекла Са‘ду: ‘Зар ти Аллах није наредио да будеш послушан родитељима? Нећу ни јести ни пити док не порекнеш Аллаха!’ Одбијала је храну и пиће, па су јој штапом отварали уста. Тада је објављен овај ајет: ‘Човека смо задужили да родитељима својим добро чини’…“ Муслим и аутори збирки сунена, осим Ибн Маџе, забележили су ову предају од Шу‘бе са истим ланцем преносилаца, у сличном, али опширнијем облику.

„Мајка га његова с муком носи“ — то јест, због њега је током трудноће подносила тешкоће и умор: мучнину, несвестицу, тежину, тегобе и друге врсте исцрпљености и муке које погађају труднице. „И у мукама га рађа“ — то јест, и порођај је тежак због порођајних болова и њихове јачине. „Носи га и доји тридесет месеци.“ Али, Аллах био задовољан њиме, из овог ајета је, заједно са ајетом из суре Лукман: „А одбијање од дојења је за две године“ (Лукман, 31:14), и речима: „Мајке нека доје децу своју пуне две године, ако желе да дојење буде потпуно“ (ел-Бекара, 2:233), закључио да је најкраће трајање трудноће шест месеци.

То је снажан и исправан закључак, а с њим су се сложили Осман и група асхаба, нека је Аллах задовољан њима.

Мухамед ибн Исхак ибн Јесар преноси од Језида ибн Абдуллаха ибн Кусејта, од Беџе ибн Абдуллаха ел-Џуханија: „Један човек из нашег племена оженио се женом из Џухејне, а она му је родила дете када је трудноћа навршила тачно шест месеци. Њен муж је отишао код Османа и обавестио га о томе. Осман је послао по њу. Када је устала да обуче одећу, њена сестра је заплакала.

Она је упитала: ‘Зашто плачеш? Тако ми Аллаха, ниједно Аллахово створење није ми се приближило осим њега, па нека Аллах одреди шта хоће.’ Када су је довели Осману, наредио је да је каменују. То је допрло до Алије, па је дошао код њега и упитао: ‘Шта то радиш?’

Осман одговори: ‘Родила је након пуних шест месеци. Зар је то могуће?’ Алија му рече: ‘Зар не читаш Кур’ан?’ Он одговори: ‘Читам.’ Алија рече: ‘Зар ниси чуо да Аллах каже: „Носи га и доји тридесет месеци“, а такође и: „Пуне две године“?

Није преостало ништа осим шест месеци.’ Осман рече: ‘Тако ми Аллаха, тога се нисам сетио. Доведите ми ту жену!’ Али, затекли су да је већ била погубљена.“ Беџе је рекао: „Тако ми Аллаха, врана не личи на врану, нити јаје на јаје колико је он личио на свога оца.“

Када га је отац видео, рекао је: „Сине мој, тако ми Аллаха, не сумњам да је мој.“ Аллах га је затим искушао чиром, који је јео његово тело све док није умро. Ово је забележио Ибн Еби Хатим. Навели смо ову предају и другим путем у тумачењу Његових речи: „Ја сам први међу обожаваоцима“ (ез-Зухруф, 43:81).

Ибн Еби Хатим је рекао: „Пренео ми је мој отац: пренео нам је Ферве ибн ел-Мугра, пренео нам је Али ибн Мусхир, од Давуда ибн Еби Хинда, од Икриме, од Ибн Аббаса, који је рекао: ‘Ако жена роди дете након девет месеци, довољно је да га доји двадесет један месец. Ако га роди након седам месеци, довољно је да га доји двадесет три месеца. А ако га роди након шест месеци, онда је потребно пуне две године, јер Узвишени Аллах каже: „Носи га и доји тридесет месеци.“’“

„Све док не достигне зрелост“ — то јест, док не ојача, одрасте и постане зрео. „И наврши четрдесет година“ — то јест, док му разум не достигне врхунац и док му расуђивање и сталоженост не буду потпуни. Каже се да се човек обично не мења много од онога какав је био када је навршио четрдесет година. Ебу Бекр ибн Ајјаш преноси од Ел-А‘меша, од ел-Касима ибн Абдуррахмана: „Упитао сам Месрука: ‘Када се човек позива на одговорност за своје грехе?’

Одговорио је: ‘Када наврши четрдесет година, буди на опрезу.’“

Хафиз Ебу Ја‘ла ел-Мевсили је рекао: „Пренео нам је Убејдуллах ел-Каварири: пренео нам је Узре ибн Кајс ел-Езди, који је доживео сто година; пренео нам је Ебул-Хасан ес-Селули, који је додао: Мухамед ибн Амр ибн Осман преноси од Османа, од Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега, да је рекао: ‘Када муслимански роб наврши четрдесет година, Аллах му олакша обрачун; када наврши шездесет, Аллах му подари повратак Њему; када наврши седамдесет, заволе га становници небеса; када наврши осамдесет, Аллах му учврсти добра дела и избрише лоша; када наврши деведесет, Аллах му опрости раније и касније грехе,

учини га заступником за чланове његове породице и упише га на небесима као Аллаховог заробљеника на Земљи.’“ Овај хадис је пренет и другим путевима, а налази се у Муснеду имама Ахмеда.

Хаџаџ ибн Абдуллах ел-Хакеми, један од умајадских намесника у Дамаску, рекао је: „Четрдесет година сам остављао грехе и непослушност из стида пред људима, а затим сам их оставио из стида пред Аллахом, Узвишеним.“ Како су лепе речи песника: „Био је лакомислен док му седа коса није прекрила главу; а када ју је прекрила, рече неистини: ‘Одступи!’“

„Господару мој, упути ме“ — то јест, надахни ме — „да захвалим на Твојој благодати коју си даровао мени и мојим родитељима и да чиним добро дело којим си задовољан“ — то јест, у будућности. „И учини добрим моје потомство“ — то јест, моје потомке и наследнике. „Ја се Теби кајем и ја сам међу муслиманима.“ У овоме је упутство ономе ко наврши четрдесет година да обнови покајање и повратак Аллаху, Узвишеном, и да чврсто одлучи да у томе истраје.

Ебу Давуд је у свом Сунену забележио од Ибн Месуда, нека је Аллах задовољан њиме, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир на њега, учио асхабе да на ташаххуду говоре: „Аллаху, сједини наша срца, поправи наше међусобне односе, упути нас путевима мира, спаси нас из тама и изведи на светлост, сачувај нас од разврата — и јавног и скривеног, подари благослов нашем слуху, нашем виду, нашим срцима, нашим супругама и нашем потомству, прими наше покајање, јер Ти си Онај Који много прима покајање и Милостиви.

Учини нас захвалнима на Твојој благодати, који Те због ње хвале и прихватају је, и употпуни је за нас.“ (Упућивања на ајете: ел-Исра, 17:23; Лукман, 31:14; ел-Анкебут, 29:8; Лукман, 31:14; ел-Бекара, 2:233; као и предаја о Алији и израз „доје своју децу“; ез-Зухруф, 43:81.)

Тефсир ел-Багавија

Речи Узвишеног: „Човека смо задужили да родитељима својим добро чини.“ Куфијани су читали „ихсанан“ (إحسانا — доброчинство).

„Мајка га његова с муком носи и у мукама га рађа“ — мисли се на јачину порођајних болова. Становници Хиџаза и Ебу Амр читали су „курхан“ (كَرْهًا), са фатхом на слову каф, у оба случаја; остали су у оба случаја читали „курхан“ (كُرْهًا), са даммом.

„Носи га и одбија од дојења“ — то јест, одвикава га од дојења. Ја‘куб је читао „ве фаслихи“ (وفصله), без алифа.

„Тридесет месеци“ — мисли се на најкраће трајање трудноће, које је шест месеци, док најдуже трајање дојења износи двадесет четири месеца. Икриме преноси од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њиме, да је рекао: „Ако жена носи дете девет месеци, доји га двадесет један месец; а ако га носи шест месеци, доји га двадесет четири месеца.“

„Све док не достигне зрелост“ — то јест, врхунац снаге, крај младости и потпуни телесни развој. То је раздобље од осамнаесте до четрдесете године. На то указују речи: „И наврши четрдесет година.“ Ес-Судди и ед-Даххак рекли су да је овај ајет објављен поводом Са‘да ибн Еби Веккаса, а његова прича је већ наведена.

Други су рекли да је објављен поводом Ебу Бекра ес-Сиддика, његовог оца Ебу Кахафе Османа ибн Амра и мајке Умм ел-Хајр бинт Сахр ибн Амра. Али ибн Еби Талиб је рекао: „Ајет је објављен поводом Ебу Бекра. Оба његова родитеља су прихватила ислам, а међу мухаџирима нико други није имао оба родитеља која су прихватила ислам. Аллах му је опоручио да буде добар према њима, и та обавеза је остала и после њега.“

Ебу Бекр је био у друштву Веровесника, нека су Аллахов благослов и мир на њега, када је имао осамнаест година, а Веровесник двадесет. Заједно су путовали у трговину у Шам. Када је Ебу Бекр навршио четрдесет година, а Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир на њега, био послат као веровесник, поверовао је у њега и замолио свога Господара.

„Рекао је: ‘Господару мој, упути ме’“ — то јест, надахни ме — „да захвалим на Твојој благодати коју си даровао мени и мојим родитељима“ — упућивањем и вером — „и да чиним добро дело којим си задовољан.“ Ибн Аббас је рекао: „Узвишени Аллах му је услишио молбу: ослободио је девет верника који су били мучени ради Аллаха, и Аллах му је помогао у сваком добру које је желео да учини.“ Молио је и: „И учини добрим моје потомство“, па му је Аллах услишио молбу: сва његова деца су поверовала. Тако је имао родитеље и потомство који су сви прихватили ислам.

Ебу Кахафе, његов син Ебу Бекр, Ебу Бекров син Абдуррахман и Абдуррахманов син Ебу Атик — сви су доживели Веровесника, нека су Аллахов благослов и мир на њега. То није било случај ни са једним другим асхабом.

„Ја се Теби кајем и ја сам међу муслиманима.“ Сличне су и речи Узвишеног: „И родитељима добро чините“ (ел-Бекара, 2:83).