Молба за опроштај и чисто срце

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

Довољна је врлина онима који долазе после њих да иду њиховим путем и следе њихову упуту. Зато је Узвишени Аллах споменуо оне који долазе касније, а следе их и иду њиховим стопама, па је рекао: „А они који долазе после њих“ — то јест, после мухаџира и енсарија — „говоре“, искрено саветујући себе и остале вернике: „Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери.“ Ова молитва обухвата све вернике: оне који су били пре сахаба, саме сахабе и оне који су дошли после њих.

Једна од врлина вере јесте то што верници једни другима доносе корист и моле се једни за друге, јер учествују у вери која подразумева братство међу верницима. Једна од последица тог братства јесте да се моле једни за друге и да се међусобно воле.

Зато је Аллах у овој молитви споменуо уклањање злобе из срца — и мале и велике. Када злоба нестане, на њено место долазе љубав међу верницима, међусобна приврженост, искрен савет и слично, што спада у права верника једних према другима. Аллах је оне који долазе после сахаба описао као вернике, јер њихове речи: „која су нас претекла у вери“ указују на то да и они учествују у вери и да следе сахабе у темељима веровања и његовим основама. То су следбеници суннета и заједнице — једини на које се овај потпуни опис уистину односи.

Аллах их је описао и као оне који признају своје грехе и траже опроштај за њих, који моле за опроштај једни другима и труде се да из својих срца уклоне злобу и мржњу према својој браћи верницима. Њихова молитва подразумева све што смо навели, као и то да се међусобно воле, да свако своме брату жели оно што жели себи и да му искрено саветује, било да је присутан или одсутан, жив или умро. Овај племенити ајет указује да је то једно од права која верници имају једни према другима.

Затим су своју молитву завршили са два узвишена Аллахова имена, која указују на потпуност Његове милости, Његову велику самилост и доброчинство према њима. Један од примера тога — штавише, један од највећих — јесте што им је омогућио да испуњавају права Аллаха и права Његових створења. Ове три групе су групе овог уммета и оне заслужују иметак стечен без борбе, чија се намена односи на добробит ислама. То су његови достојни примаоци.

Молимо Аллаха да нас Својом добротом и великодушношћу учини једнима од њих. [Крај цитата ас-Са‘дија.]

Тефсир имама Ибн Касира

Његове речи: „А они који долазе после њих говоре: ‘Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери и не допусти да у нашим срцима буде злобе према верницима. Господару наш, Ти си, заиста, самилостан и милостив’“ односе се на трећу групу чији сиромашни имају право на иметак стечен без борбе. Пре њих су мухаџири, затим енсарије, а потом они који их следе у доброчинству, као што је речено у сури „Бера’а“: „Аллах је задовољан првим претечама од мухаџира и енсарија и онима који их следе у доброчинству“ (Ет-Тевба, 100).

Они који их следе у доброчинству јесу они који следе њихова добра дела и лепе особине и који се за њих моле и тајно и јавно. Зато је у овом племенитом ајету речено: „А они који долазе после њих говоре“ — то јест, говорећи: „Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери и не допусти да у нашим срцима буде злобе“ — то јест, мржње и зависти — „према верницима. Господару наш, Ти си, заиста, самилостан и милостив.“

Колико је добро оно што је имам Малик закључио из овог племенитог ајета: да рафидија који вређа сахабе нема удела у иметку стеченом без борбе, јер не поседује особину којом је Аллах похвалио ове људе у речима: „Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери и не допусти да у нашим срцима буде злобе према верницима. Господару наш, Ти си, заиста, самилостан и милостив.“

Ибн Аби Хатим је рекао: „Муса ибн Абдуррахман ел-Месруки пренео нам је: Мухаммед ибн Бишр пренео нам је: Исмаил ибн Ибрахим ибн Муџахир пренео је од свога оца, а он од Аише, да је рекла: ‘Наредили су им да моле опроштај за сахабе, а они су их вређали!’ Затим је проучила овај ајет: ‘А они који долазе после њих говоре: Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери…’“

Исмаил ибн Улејја пренео је од Абдулмелика ибн Умејра, он од Месрука, а овај од Аише, да је рекла: „Наредили сте да се моли опроштај за асхабе Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир на њега, а ви сте их вређали. Чула сам вашег Посланика да каже: ‘Овај уммет неће нестати све док његови последњи не буду проклињали његове прве.’“ Ово је забележио ел-Бегави.

Ебу Давуд је рекао: „Муседдед нам је пренео: Исмаил ибн Ибрахим нам је пренео: Ејуб нам је пренео од ез-Зухрија, који је рекао да је Омер, нека је Аллах задовољан њиме, рекао: ‘А оно што је Аллах од њих узео као плен, ви нисте за то покренули ни коње ни камиле…’“ Ез-Зухри је рекао да је Омер казао: „Ово припада искључиво Аллаховом Посланику, нека су Аллахов благослов и мир на њега: арапска насеља, попут Федека и других.

Оно што Аллах од становника насеља додели Своме Посланику припада Аллаху, Посланику, његовим ближњима, сирочади, сиромасима и путнику намернику; и сиромашним мухаџирима који су протерани из својих домова и иметка; и онима који су пре њих у Медини нашли дом и прихватили веру; и онима који долазе после њих.“ Тако је овај ајет обухватио све људе, па ниједан муслиман није остао без права на удео у њему — или је Ејуб рекао: „без удела у њему“ — осим неких ваших робова.“ Тако је забележио Ебу Давуд, али овај ланац преносилаца је прекинут.

Ибн Џерир је рекао: „Ибн Абдул-А‘ла нам је пренео: Ибн Саур нам је пренео од М‘амера, он од Ејуба, а овај од Икриме ибн Халида, који је пренео од Малика ибн Евса ибн ел-Хадесана: Омер ибн ел-Хаттаб је проучио: ‘Зекат припада само сиромашнима и невољницима…’ све до речи ‘Свезнајући, Мудри’ (Ет-Тевба, 60), па је рекао: ‘Ово припада овима.’ Затим је проучио: ‘И знајте да од свега што као плен задобијете једна петина припада Аллаху, Посланику, његовим ближњима, сирочади и сиромасима…’ (Ел-Енфал, 41), па је рекао: ‘Ово припада овима.’

Потом је проучио: ‘Оно што је Аллах од становника насеља доделио Своме Посланику…’ (Ел-Хашр, 7), док није стигао до речи ‘сиромашнима’, затим до речи ‘и онима који су пре њих у Медини нашли дом и прихватили веру’, и ‘онима који долазе после њих’. Тада је рекао: ‘Овај ајет је обухватио све муслимане; нема никога ко у њему нема удела.’ Затим је рекао: ‘Ако доживим, удео ће у њему добити и пастир у Серву Химејр, а да се његово чело није ознојило за то.’“ [У ајетима се наводе и референце: Ет-Тевба, 100; Ет-Тевба, 60; Ел-Енфал, 41; Ел-Хашр, 7–10.]

Тефсир ел-Багавија

Узвишени Аллах каже: „А они који долазе после њих“ — то јест, следбеници. Они долазе после мухаџира и енсарија, све до Судњег дана. Затим је споменуо да се моле за себе и за оне који су их претекли у вери, тражећи опроштај за њих: „Говоре: ‘Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери и не допусти да у нашим срцима буде злобе’“ — то јест, преваре, зависти и мржње — „према верницима. Господару наш, Ти си, заиста, самилостан и милостив.“

Ко у срцу гаји злобу према неком од сахаба и не моли Аллаха да се смилује свима њима, не спада међу оне на које се односи овај ајет. Узвишени Аллах је вернике поделио у три групе: мухаџире, енсарије и следбенике који су описани оним што је Аллах споменуо. Ко не буде међу следбеницима са овим особинама, излази из група верника. Ибн Аби Лејла је рекао: „Људи се деле на три групе: сиромашни мухаџири, они који су у Медини нашли дом и прихватили веру и они који долазе после њих. Зато се труди да не будеш изван ових група.“

Ебу Са‘ид еш-Шурејхи нам је пренео: Ебу Исхак ес-Са‘леби нам је пренео: Абдуллах ибн Хамид нам је пренео: Ахмед ибн Абдуллах ибн Сулејман нам је пренео: Ибн Нумејр нам је пренео: мој отац нам је пренео од Исмаила ибн Ибрахима, он од Абдулмелика ибн Умејра, он од Месрука, а овај од Аише, нека је Аллах задовољан њоме, која је рекла: „Наредили сте да се моли опроштај за асхабе Мухаммеда, нека су Аллахов благослов и мир на њега, а ви сте их вређали. Чула сам вашег Посланика да каже: ‘Овај уммет неће нестати све док његови последњи не буду проклињали његове прве.’“

Малик ибн Мигвел је рекао: Амир ибн Шерахил еш-Ша‘би је казао: „Малик, знаш ли да су Јевреји и хришћани у нечему бољи од рафидија? Јевреји су упитани: ‘Ко су најбољи припадници ваше вере?’ Одговорили су: ‘Мојсијеви другови.’ Хришћани су упитани: ‘Ко су најбољи припадници ваше вере?’

Одговорили су: ‘Исусови ученици.’ А рафидије су упитане: ‘Ко су најгори припадници ваше вере?’ Одговорили су: ‘Асхаби Мухаммеда, нека су Аллахов благослов и мир на њега.’ Наређено им је да за њих моле опроштај, а они су их вређали.

Њихов мач остаће исукан против њих до Судњег дана: њихова застава се неће подићи, њихова нога неће се учврстити и неће се ујединити. Кад год потпале ватру рата, Аллах је гаси проливањем њихове крви, расејавањем њихове заједнице и обарањем њихових доказа. Нека нас Аллах сачува, као и вас, од страсти које заводе с правог пута.“

Малик ибн Енес је рекао: „Ко мрзи некога од асхаба Аллаховог Посланика, нека су Аллахов благослов и мир на њега, или у срцу према њима гаји злобу, нема права на удео у иметку муслимана стеченом без борбе.“ Затим је проучио: „Оно што је Аллах од становника насеља доделио Своме Посланику…“, па је проучио овај ајет: „сиромашним мухаџирима, онима који су пре њих у Медини нашли дом и прихватили веру и онима који долазе после њих“, све до Његових речи: „самилостан и милостив.“ [Крај цитата.]