Заштита од зла и наговарања

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

(и од зла завидљивца када завиди). Завидљивац је онај који жели да благодат нестане од онога коме завиди, па настоји да је уклони средствима која су му на располагању. Зато је потребно тражити уточиште код Аллаха од његовог зла и осујетити његову сплетку. У завидљивца спада и онај ко урокљивим погледом наноси штету, јер урокљиво око потиче само од завидљивца зле природе и покварене душе.

Ова сура обухвата тражење уточишта од свих врста зла, уопштено и појединачно. Она указује и на то да је сихр стварност, да се треба бојати његове штете и тражити уточиште код Аллаха од њега и од оних који се њиме баве.

То јест: „Реци“, тражећи уточиште: „Утичем се“, односно тражим прибежиште, уточиште и заштиту „Господару свитања“ — Ономе који расцепљује зрно и коштицу и који изводи јутарњу светлост.

Затим се, после општег, наводи посебно: „И од зла мрака када падне“ — то јест, од зла онога што се дешава ноћу, када прекрије људе и када се у њој рашире многи зли духови и штетне животиње.

„Од зла онога што је створио“ — ово обухвата све што је Аллах створио: људе, џине и животиње. Зато се уточиште код њиховог Створитеља тражи од зла које је у њима.

„И од зла оних које дувају у чворове“ — то јест, од зла врачара које се у својој магији служе дувањем у чворове које везују ради сихра.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

Ова сура обухвата тражење уточишта код Господара људи, њиховог Владара и њиховог божанства, од шејтана, који је извор и основа сваког зла. Једна од његових сплетки и зала јесте то што убацује дошаптавања у груди људи, улепшава зло и приказује им га у лепом облику, подстиче њихову вољу да га чине, а добро им чини ружним и одвраћа их од њега, приказујући им га другачијим него што заиста јесте. Он непрестано тако дошаптава и повлачи се — то јест, узмиче када роб спомене свог Господара и затражи Његову помоћ да га одбије. Зато човек треба да тражи уточиште и заштиту у Аллаховом господарству над свим људима.

Сва створења су под Његовим господарством и влашћу, и Он свако живо биће држи за чело. Треба да се заштити и Његовим божанством, ради којег их је створио; то се не може остварити без одбијања зла њиховог непријатеља, који жели да их одвоји од тога и стане између њих и тога, те да их учини припадницима своје странке, како би били међу становницима Распламсале ватре. Дошаптавач може бити и од џина и од људи. Зато је рекао: „од џина и људи“.

И хвала Аллаху, Господару светова, на почетку и на крају, јавно и тајно. Молимо Га, Узвишеног, да употпуни Своју благодат и да нам опрости грехе који су нас спречили да примимо многе Његове благодати, као и погрешке и страсти које су наша срца одвратиле од промишљања о Његовим ајетима. Надамо се и уздамо се у Њега да нас неће лишити добра које је код Њега због зла које је код нас. Уистину, у Аллахову милост не губи наду нико осим неверничког народа, а у Његову милост не очајава нико осим заблуделог народа.

Нека су Аллахов благослов и мир на Његовог посланика Мухаммеда, на његову породицу и све његове асхабе, непрестаним и непрекидним благословом и миром у свим временима. Хвала Аллаху, чијом се благодаћу добра дела употпуњују. Тумачење Аллахове књиге завршено је Његовом помоћи и добрим упутством, руком њеног сабирача и писца, Абдуррахмана ибн Насира ибн Абдуллаха, познатог као Ибн Са‘ди. Нека Аллах опрости њему, његовим родитељима и свим муслиманима.

То је било првог дана ребиул-евела 1344. године по Хиџри Мухаммеда, нека су Аллахов благослов и мир на њега. Завршено, хвала Аллаху. Не заборавите да их поменете у својим молитвама у одсуству.

Тефсир имама Ибн Касира

Тумачење двеју сура „Ел-Фелек“ и „Ен-Нас“, које су објављене у Медини. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Аффан, причао нам је Хаммад ибн Селеме, обавестио нас је Асим ибн Бехделе, од Зирра ибн Хубејша, који је рекао: „Рекао сам Убеју ибн Ка‘бу: ‘Ибн Мес‘уд не записује сура „Ел-Фелек“ и „Ен-Нас“ у свом мусхафу?’ Он рече: ‘Сведочим да ме је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, обавестио да му је Џибрил, нека је мир над њим, рекао: „Реци: Утјечем се Господару свитања“, па сам то изговорио. Рекао је: „Реци: Утјечем се Господару људи“, па сам то изговорио.’

Ми, дакле, говоримо оно што је говорио Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим.“ Ово је пренео и Ебу Бекр ел-Хумејди у свом Муснеду, од Суфјана ибн Ујејне, који је рекао: Пренели су нам Абде ибн Еби Лубабе и Асим ибн Бехделе, да су чули Зирра ибн Хубејша како каже: „Питао сам Убеја ибн Ка‘ба о сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’ и рекао: ‘Ебу Мунзире, твој брат Ибн Мес‘уд брише их из мусхафа.’ Он рече: ‘Питао сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, па је рекао: „Речено ми је: Реци, па сам рекао.“

Ми, дакле, говоримо како је говорио Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим.’“ Ахмед је рекао: Причао нам је Веки‘, причао нам је Суфјан, од Асима, од Зирра, који је рекао: „Питао сам Ибн Мес‘уда о сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’. Рекао је: ‘Питао сам Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, о њима, па је рекао: „Речено ми је, па сам вам рекао; зато и ви говорите.“’ Убеј је рекао: ‘Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао нам је, па ми зато говоримо.’“

Ел-Бухари је рекао: Причао нам је Али ибн Абдуллах, причао нам је Суфјан, причао нам је Абде ибн Еби Лубабе, од Зирра ибн Хубејша — а причао нам је и Асим, од Зирра — који је рекао: „Питао сам Убеја ибн Ка‘ба и рекао: ‘Ебу Мунзире, твој брат Ибн Мес‘уд говори то и то.’ Он рече: ‘Питао сам Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, па је рекао: „Речено ми је, па сам рекао.“ Ми зато говоримо како је говорио Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим.’“

Ово су, уз то, пренели Ел-Бухари и Ен-Несаи од Кутејбе, од Суфјана ибн Ујејне, од Абдеа и Асима ибн Еби ен-Неџуда, од Зирра ибн Хубејша, од Убеја ибн Ка‘ба, истим путем. Хафиз Ебу Ја‘ла је рекао: Причао нам је Ел-Езрак ибн Али, причао нам је Хассан ибн Ибрахим, причао нам је Ес-Салт ибн Бехрам, од Ибрахима, од Алкаме, који је рекао: „Абдуллах је брисао сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’ из мусхафа и говорио: ‘Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, наредио је само да се њима тражи уточиште, а Абдуллах их није учио.’“

Абдуллах ибн Ахмед пренео је путем Ел-А‘меша, од Ебу Исхака, од Абдуррахмана ибн Језида, да је рекао: „Абдуллах је брисао сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’ из својих мусхафа и говорио: ‘Оне нису део Аллахове Књиге.’“ Ел-А‘меш је рекао: „Асим нам је пренео, од Зирра ибн Хубејша, од Убеја ибн Ка‘ба, који је рекао: ‘Питали смо Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, о њима, па је рекао: „Речено ми је, па сам рекао.“’“ Многи познаваоци кираета и фикха добро знају да Ибн Мес‘уд није записивао ове две суре у свом мусхафу.

Можда их није чуо од Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, или му њихово предање није било потврђено великим бројем преносилаца. Могуће је и да се потом вратио од свог става ставу заједнице, јер су их асхаби, нека је Аллах задовољан њима, записали у званичне мусхафе и послали их у све крајеве. Аллаху припадају хвала и благодат.

Муслим је у свом Сахиху рекао: Причао нам је Кутејбе, причао нам је Џерир, од Бејана, од Кејса ибн Еби Хазима, од Укбе ибн Амира, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, казао је: „Зар ниси видео ајете који су објављени ове ноћи, какви никада пре нису виђени: ‘Реци: Утјечем се Господару свитања’ и ‘Реци: Утјечем се Господару људи’?“ Ово су, такође, пренели Ахмед и Муслим, као и Ет-Тирмизи и Ен-Несаи, путем Исмаила ибн Еби Халида, од Кејса ибн Еби Хазима, од Укбе, истим предањем. Ет-Тирмизи је рекао: „Хасан-сахих.“

Други пут: Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Ел-Велид ибн Муслим, причао нам је Ибн Џабир, од Ел-Касима Ебу Абдуррахмана, од Укбе ибн Амира, који је рекао: „Док сам водио Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, кроз један од оних планинских пролаза, он ми рече: ‘Укбе, хоћеш ли да узјашеш?’ Застрепео сам да то можда није непослушност, па је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, сишао, а ја сам кратко јахао. Потом је он узјахао и рекао: ‘Укба, хоћеш ли да те научим двема најбољим сурама које људи уче?’ Рекао сам: ‘Хоћу, Аллахов Посланиче.’

Научио ме је: ‘Реци: Утјечем се Господару свитања’ и ‘Реци: Утјечем се Господару људи’. Затим је позвано на молитву, па је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, ступио напред и учио их. Потом је прошао поред мене и рекао: ‘Како ти се чине, Укба? Учи их кад год легнеш да спаваш и кад год устанеш.’“

Ово је Ен-Несаи пренео путем Ел-Велида ибн Муслима и Абдуллаха ибн ел-Мубарека, обојица од Ибн Џабира, истим путем. Ебу Давуд и Ен-Несаи су га пренели и путем Ибн Вехба, од Муавије ибн Салиха, од Ел-Ала ибн ел-Хариса, од Ел-Касима ибн Абдуррахмана, од Укбе, истим путем.

Други пут: Ахмед је рекао: Причао нам је Ебу Абдуррахман, причао нам је Сеид ибн Еби Ејјуб, причали су ми Језид ибн Абдулазиз ер-Ру‘ајни и Ебу Мерхум, од Језида ибн Мухаммеда ел-Курешија, од Алија ибн Рабаха, од Укбе ибн Амира, који је рекао: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, наредио ми је да учим сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’ после сваког намаза.“ Ебу Давуд, Ет-Тирмизи и Ен-Несаи пренели су ово различитим путевима од Алија ибн Еби Рабаха. Ет-Тирмизи је рекао: „Гариб.“

Други пут: Ахмед је рекао: Причао нам је Јахја ибн Исхак, причао нам је Ибн Лехи‘а, од Мешреха ибн Ха‘ана, од Укбе ибн Амира, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао ми је: „Учи сурама ‘Ел-Фелек’ и ‘Ен-Нас’, јер нећеш учити ништа њима равно.“ Ово предање пренео је само Ахмед. Други пут: Ахмед је рекао: Причао нам је Хајве ибн Шурејх, причао нам је Бекије, причао нам је Бухејр ибн Са‘д, од Халида ибн Ма‘дана, од Џубејра ибн Нуфејра, од Укбе ибн Амира, који је рекао: „Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, поклоњена је сива мазга.

Узјахао ју је, а Укба је повео. Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: ‘Учи: „Реци: Утјечем се Господару свитања.“’ Понављао ми је то док је нисам научио. Приметио је да нисам нарочито одушевљен њоме, па је рекао: ‘Можда је потцењујеш?

Никада нећеш устати да обавиш намаз са нечим што би било равније њој.’“ Ово је Ен-Несаи пренео од Амра ибн Усмана, од Бекије, истим путем. Ен-Несаи је то пренео и путем Ес-Севрија, од Муавије ибн Салиха, од Абдуррахмана ибн Џубејра ибн Нуфејра, од његовог оца, од Укбе ибн Амира, да је питао Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, о сурама „Ел-Фелек“ и „Ен-Нас“, па је испричао слично предање.

Други пут: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Мухаммед ибн Абдула, причао нам је Ел-Му‘темир, чуо сам Ен-Ну‘мана, од Зијада Ебу ел-Еседа, од Укбе ибн Амира, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Људи никада нису потражили заштиту ничим сличним овим двема сурама: ‘Реци: Утјечем се Господару свитања’ и ‘Реци: Утјечем се Господару људи’.“

Други пут: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Кутејбе, причао нам је Лејс, од Ибн Аџлана, од Сеида ел-Мекбурија, од Укбе ибн Амира, који је рекао: „Ишао сам са Аллаховим Послаником, нека је Аллахов благослов и мир над њим, па ми је рекао: ‘Укба, реци.’ Рекао сам: ‘Шта да кажем?’ Он је заћутао. Потом ми је поново рекао: ‘Реци.’

Упитао сам: ‘Шта да кажем, Аллахов Посланиче?’ Он је заћутао, па сам рекао: ‘Аллаху, врати ми га да понови.’ Рекао је: ‘Укба, реци.’ Упитао сам: ‘Шта да кажем, Аллахов Посланиче?’ Он је рекао: ‘„Реци: Утјечем се Господару свитања“,’ па сам је учио док нисам стигао до краја.

Затим је рекао: ‘Реци.’ Упитао сам: ‘Шта да кажем, Аллахов Посланиче?’ Рекао је: ‘„Реци: Утјечем се Господару људи“,’ па сам је учио док нисам стигао до краја. Тада је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: ‘Нико није тражио ништа попут њих, нити је ико тражио уточиште нечим њима сличним.’“

Други пут: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Мухаммед ибн Јесар, причао нам је Абдуррахман, причао нам је Муавија, од Ел-Ала ибн ел-Хариса, од Мекхула, од Укбе ибн Амира, да их је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, учио у сабах-намазу. Други пут: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Кутејбе, причао нам је Лејс, од Језида ибн Еби Хабиба, од Ебу Имрана Еслема, од Укбе ибн Амира, који је рекао: „Сустигао сам Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, док је јахао. Ставио сам руку на његово стопало и рекао: ‘Научи ме сури Худ или сури Јусуф.’

Он рече: ‘Нећеш научити ништа што би било корисније код Аллаха од: „Реци: Утјечем се Господару свитања.“’“ Друго предање: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Махмуд ибн Халид, причао нам је Ел-Велид, причао нам је Ебу Амр ел-Евза‘и, од Јахје ибн Еби Кесира, од Мухаммеда ибн Ибрахима ибн ел-Хариса, од Ебу Абдуллаха, од Ибн ‘Аиша ел-Џухенија, да му је Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Ибн ‘Аише, хоћеш ли да те упутим — или да ти кажем — шта је најбоље од онога чиме заштиту траже они који је траже?“ Он је рекао: „Хоћу, Аллахов Посланиче.“

Он рече: „‘Реци: Утјечем се Господару свитања’ и ‘Реци: Утјечем се Господару људи’ — ове две суре.“ Ово су бројни путеви преношења од Укбе, готово достигао број мутаватир-предања, и код многих истраживача хадиса пружају сигурност у веродостојност. Већ је наведено предање од Судеја ибн Аџлана и Ферве ибн Муџахида, од њега, у коме стоји: „Хоћеш ли да те научим трима сурама какве нису објављене ни у Теврату, ни у Инџилу, ни у Зебуру, ни у Фуркану? ‘Реци: Он је Аллах — Један’, ‘Реци: Утјечем се Господару свитања’ и ‘Реци: Утјечем се Господару људи’.“

Друго предање: Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Исмаил, причао нам је Ел-Џурејри, од Ебул-Ала, који је рекао: „Један човек је казао: ‘Били смо на путовању са Аллаховим Послаником, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Људи су се смењивали на јахаћим животињама, а било их је мало. Дошао је ред да Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, сјаше, а потом и мој. Стигао ме је, потапшао по рамену и рекао: „Реци: Утјечем се Господару свитања.“

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, учио ју је, а ја сам је учио са њим. Потом је рекао: „Реци: Утјечем се Господару људи.“ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, учио ју је, а ја сам је учио са њим. Затим је рекао: „Када обављаш намаз, учи их.“’“

Изгледа да је тај човек био Укба ибн Амир, а Аллах најбоље зна. Ен-Несаи је то пренео од Ја‘куба ибн Ибрахима, од Ибн Улејје, истим путем. Друго предање: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Мухаммед ибн ел-Мусенна, причао нам је Мухаммед ибн Џа‘фер, од Абдуллаха ибн Сеида, причао ми је Језид ибн Руман, од Укбе ибн Амира, од Абдуллаха ел-Еслемијја — то је Ибн Унејс — да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, ставио руку на његове груди, а затим рекао: „Реци.“ Нисам знао шта да кажем, па ми је поново рекао: „Реци.“

Рекао сам: „Реци: Он је Аллах — Један.“ Затим ми је рекао: „Реци.“ Рекао сам: „Утјечем се Господару свитања од зла онога што је створио“, док нисам довршио. Потом ми је рекао: „Реци.“ Рекао сам: „Реци: Утјечем се Господару људи“, док нисам довршио.

Тада је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Овако тражи заштиту. Нико ко тражи уточиште никада није тражио уточиште нечим сличним њима.“ Друго предање: Ен-Несаи је рекао: Обавестио нас је Амр ибн Али, Ебу Хафс, причао нам је Бедел, причао нам је Шеддад ибн Сеид, Ебу Талха, од Сеида ел-Џурејрија, причао нам је Ебу Надра, од Џабира ибн Абдуллаха, који је рекао: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао ми је: ‘Учи, Џабире.’ Рекао сам: ‘Шта да учим, нека су ми отац и мајка откуп за тебе?’

Он рече: ‘Учи: „Реци: Утјечем се Господару свитања“ и „Реци: Утјечем се Господару људи“.’ Учио сам их, па је рекао: ‘Учи их, јер нећеш учити ништа њима равно.’“ Већ је наведено предање од Аише да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, учио ове суре, дувао у своје шаке и њима прелазио преко главе, лица и предњег дела тела. Имам Малик је рекао: Од Ибн Шихаба, од Урве, од Аише, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, када би се разболео, над собом учио сурама „Ел-Фелек“ и „Ен-Нас“ и дувао.

Када му се болест појачала, ја сам их учила над њим и његовом руком прелазила преко његовог тела, надајући се њеном благослову. Ово су пренели Ел-Бухари од Абдуллаха ибн Јусуфа, Муслим од Јахје ибн Јахје, Ебу Давуд од Ел-Ка‘небија, Ен-Несаи од Кутејбе — као и путем Ибн ел-Касима и Иса ибн Јунуса — и Ибн Маџе путем Ма‘на и Бишра ибн Омера; сви су пренели од Малика, истим путем. На крају суре „Нун“ већ је наведено предање Ебу Сеида, путем Ебу Надре, да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, тражио заштиту од погледа џинна и људског ока.

Када су објављене две суре за тражење уточишта, прихватио их је и оставио све друго. Ово су пренели Ет-Тирмизи, Ен-Несаи и Ибн Маџе. Ет-Тирмизи је рекао: „Хадис је хасан.“ Ибн Еби Хатим је рекао: Причао нам је Ахмед ибн Исам, причао нам је Ебу Ахмед ез-Зубејри, причао нам је Хасан ибн Салих, од Абдуллаха ибн Мухаммеда ибн Акила, од Џабира, који је рекао: „Ел-фелек је зора.“

Ел-Ауфи је пренео од Ибн Аббаса: „Ел-фелек је зора.“ Исто се преноси од Муџахида, Сеида ибн Џубејра, Абдуллаха ибн Мухаммеда ибн Акила, Хасана, Катада, Мухаммеда ибн Ка‘ба ел-Курезија, Ибн Зејда и Малика, од Зејда ибн Еслема. Ел-Курези, Ибн Зејд и Ибн Џерир рекли су да је то исто што и речи Узвишеног: „Онај који даје да свиће“ [Ел-Ен‘ам, 96]. Али ибн Еби Талха пренео је од Ибн Аббаса: „Ел-фелек је створење.“

Исто је рекао и Ед-Даххак: „Аллах је наредио Свом Веровеснику да тражи уточиште од свих створења.“ Ка‘б ел-Ахбар је рекао: „Ел-фелек је једна кућа у Џехеннему; када се отвори, сви становници Ватре вриште од силне врелине.“ Ово је пренео Ибн Еби Хатим, па је затим рекао: Причао нам је мој отац, причао нам је Сухејл ибн Усман, од једног човека кога је именовао, од Ес-Суддија, од Зејда ибн Алија, од његових очева, да су рекли: „Ел-фелек је јама на дну Џехеннема, прекривена поклопцем. Када се он открије, из ње избија ватра, а Џехеннем због силне врелине која из ње излази вришти.“

Слично се преноси од Амра ибн Абесе, Ес-Суддија и других. О томе постоји и један оповргнут марфу‘ хадис. Ибн Џерир је рекао: Причaо ми је Исхак ибн Вехб ел-Васити, причао нам је Мес‘уд ибн Муса ибн Мишкaн ел-Васити, причао нам је Наср ибн Хузејме ел-Хурасани, од Шу‘ајба ибн Сафвана, од Мухаммеда ибн Ка‘ба ел-Курезија, од Ебу Хурејре, од Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, који је рекао: „Ел-фелек је јама у Џехеннему прекривена поклопцем.“ Његов ланац преносилаца је необичан и није веродостојно приписивање Посланику.

Ебу Абдуррахман ел-Хубули је рекао: „Ел-фелек је једно од имена Џехеннема.“ Ибн Џерир је рекао: „Исправно је прво мишљење: да је то зора.“ То је и исправно мишљење, а изабрао га је и Ел-Бухари, Аллах му се смиловао, у свом Сахиху. „…и од зла мрака када се спусти“ [Ел-Фелек, 3]. Муџахид је рекао: „Мрака када се спусти“ значи ноћ када наступи; реч је о заласку сунца.

Ел-Бухари је то забележио од њега, а пренео је и Ибн Еби Неџих од Муџахида. Исто су рекли Ибн Аббас, Мухаммед ибн Ка‘б ел-Курези, Ед-Даххак, Хусајф, Хасан и Катада: то је ноћ када надолази са својом тамом. Ез-Зухри је рекао: „…од зла мрака када се спусти“ значи сунце када зађе. Атијја и Катада су рекли да „ноћ када се спусти“ значи када одлази.

Ебу ел-Мухазим је пренео од Ебу Хурејре: „…од зла мрака када се спусти“ значи звезда. Ибн Зејд је рекао: „Арапи су говорили да је ‘мрак’ пад Плејада. Болести и куге учеставале су се када би оне зашле, а смањивале када би изашле.“ Ибн Џерир је рекао да они за ово имају предање.

Причао ми је Наср ибн Али, причао ми је Бекар ибн Абдуллах — Хемамов синовац — причао нам је Мухаммед ибн Абдулазиз ибн Омер ибн Абдуррахман ибн Ауф, од свог оца, од Ебу Селеме, од Ебу Хурејре, од Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим: „…од зла мрака када се спусти.“ Рекао је: „То је мрачна звезда.“ Кажем: Овај хадис није веродостојно приписан Веровеснику, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Ибн Џерир је рекао да други сматрају да је то Месец.

Основа овог мишљења је предање које је пренео имам Ахмед: Причао нам је Ебу Давуд ел-Хафери, од Ибн Еби Зи’ба, од Ел-Хариса, од Ебу Селеме, који је рекао: Аиша, нека је Аллах задовољан њоме, рекла је: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, узео ме је за руку и показао ми Месец док је излазио, па је рекао: ‘Тражи уточиште код Аллаха од зла овог мрака када се спусти.’“ Ет-Тирмизи и Ен-Несаи пренели су ово у својим књигама тефсира у суненима, путем Мухаммеда ибн Абдуррахмана ибн Еби Зи’ба, од његовог ујака Ел-Хариса ибн Абдуррахмана, истим путем. Ет-Тирмизи је рекао: „Хасан-сахих.“

Његова формулација гласи: „Тражи уточиште код Аллаха од зла овога, јер ово је мрак када се спусти.“ Код Ен-Несаија стоји: „Тражи уточиште код Аллаха од зла овога; ово је мрак када се спусти.“ Заговорници првог мишљења — да је то ноћ када наступи — кажу да ово не противречи нашем тумачењу, јер је Месец знак ноћи и његова моћ постоји само ноћу. Исто тако, звезде светле само ноћу; то се, дакле, враћа на оно што смо рекли.

А Аллах најбоље зна. „…и од зла оних који у чворове дувају“ [Ел-Фелек, 4]. Муџахид, Икриме, Хасан, Катада и Ед-Даххак рекли су да се мисли на чаробнице. Муџахид је рекао: „Када изговарају чаролије и дувају у чворове.“ Ибн Џерир је рекао: Причао нам је Ибн Абдулел‘а, причао нам је Ибн Севр, од М‘амера, од Ибн Тавуса, од свог оца, који је рекао: „Нема ничега ближег ширку од врачања над змијама и опседнутима.“

У другом хадису стоји да је Џибрил дошао Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, и рекао: „Мухаммеде, боли ли те нешто?“ Одговорио је: „Да.“ Он рече: „Аллаховим именом над тобом учим рукју, од сваке болести која ти наноси бол, и од зла сваког завидника и урокљивог ока. Аллах те излечио.“

Можда се ово односило на његову, нека је Аллахов благослов и мир над њим, болест у време када је био опчињен. Потом га је Узвишени Аллах излечио, избавио и осујетио заверу завидних чаробњака међу Јеврејима, тако да се њихово уништење вратило на њих саме и да су били разоткривени. Па ипак, Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, није их никада укорио због тога. Аллах му је био довољан, излечио га је и подарио му здравље.

Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Ебу Муавија, причао нам је Ел-А‘меш, од Језида ибн Хајјана, од Зејда ибн Еркама, који је рекао: „Један Јевреј је опчинио Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, па је он због тога неколико дана био болестан. Џибрил му је дошао и рекао: ‘Један Јевреј те је опчинио; завезао је чворове за тебе у том и том бунару. Пошаљи некога да их донесе.’ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, послао је човека, који их је извадио и донео.

Он их је развезао, па је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, устао као да је ослобођен окова. Није поменуо Јевреју шта се догодило нити га је прекорео, све док овај није умро.“ Ово је Ен-Несаи пренео од Хеннада, од Ебу Муавије Мухаммеда ибн Хазима ед-Дариреа. Ел-Бухари је у „Књизи о медицини“ свог Сахиха рекао: Причао нам је Абдуллах ибн Мухаммед, који је рекао: Чуо сам Суфјана ибн Ујејне да каже: „Први који нам је то пренео био је Ибн Џурејџ.

Рекао је: ‘Причао ми је род Урве, од Урве.’“ Питао сам Хишама о томе, па нам је пренео од свог оца, од Аише, која је рекла: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, био је опчињен, тако да му се чинило да прилази женама, а није им прилазио.“ Суфјан је рекао: „То је најтежа врста чаролије када се тако нешто догоди.“ Посланик је рекао: „Аиша, знаш ли да ми је Аллах одговорио у вези с оним за шта сам Га молио?

Дошла су ми два човека. Један је сео код моје главе, а други код мојих ногу. Онај код моје главе рече другом: ‘Шта је човеку?’ Одговорио је: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Лебид ибн ел-А‘сам, човек из племена Бену Зурејк, савезник Јевреја, који је био лицемер.’

Упитао је: ‘Чиме?’ Одговорио је: ‘Чешљем и косом.’ Упитао је: ‘Где се налазе?’ Одговорио је: ‘У омотачу мушког палминог цвета, испод камена који стрши у бунару Зервана.’“ Аиша је рекла: „Отишао је до бунара и извадио то из њега, па је рекао: ‘Ово је бунар који ми је показан.

Вода му изгледа као одвар кане, а палме као главе шејтана.’“ Извађено је. Упитала сам: „Зар се нећеш подвргнути лечењу?“ Он је рекао: „Аллах ме је излечио, а не желим да због тога покренем зло међу људима.“ Ел-Бухари је навео и ланац преносилаца путем Исе ибн Јунуса, Ебу Дамре Енеса ибн Ијада, Ебу Усаме и Јахје ел-Каттана.

У њему стоји: „Тако му се причињавало да је нешто учинио, иако то није учинио.“ У другој верзији стоји: „Наредио је да се бунар затрпа.“ Наведено је и да су ово од Хишама пренели Ибн Еби Зинad и Лејс ибн Са‘д. Муслим је то пренео путем Ебу Усаме Хаммада ибн Усаме и Абдуллаха ибн Нумејра.

Ахмед је пренео од Аффана, од Вухејба, од Хишама, истим путем. Имам Ахмед је пренео и од Ибрахима ибн Халида, од Рабаха, од М‘амера, од Хишама, од његовог оца, од Аише, која је рекла: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, провео је шест месеци у стању у коме му се чинило да прилази женама, а није им прилазио. Дошла су му два анђела. Један је сео код његове главе, а други код његових ногу.

Један је упитао другог: ‘Шта му је?’ Он одговори: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Лебид ибн ел-А‘сам’, па је навео остатак предања.“ Тефсириста Ес-Са‘леби је у свом тефсиру рекао: Ибн Аббас и Аиша, нека је Аллах задовољан њима, рекли су: „Један јеврејски дечак служио је Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим.

Јевреји су му прилазили и наговарали га све док није узео неколико праменова косе Веровесникове главе и зубе његовог чешља. Дао их је Јеврејима, па су га они тиме опчинили. То је учинио један човек међу њима, по имену Лебид ибн ел-А‘сам. Потом је то сакрио у бунар племена Бену Зурејк, који се звао Зерван.

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, разболео се, коса му је опадала и шест месеци му се чинило да прилази женама, а није им прилазио. Почео је да копни, не знајући шта му се догодило. Док је спавао, дошла су му два анђела. Један је сео код његове главе, а други код његових ногу.

Онај код ногу рече ономе код главе: ‘Шта је човеку?’ Он одговори: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Шта је то?’ Одговорио је: ‘Чаролија.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Јевреј Лебид ибн ел-А‘сам.’ Упитао је: ‘Чиме га је опчинио?’

Одговорио је: ‘Чешљем и ишчешљаном косом.’ Упитао је: ‘Где је то?’ Одговорио је: ‘У омотачу палминог цвета, испод камена који стрши у бунару Зерван.’ Омотач је спољашњи део палминог цвета, а камен који стрши јесте камен на дну бунара на који стаје онај који извлачи воду.“

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, пробудио се узнемирен и рекао: „Аиша, знаш ли да ме је Аллах обавестио о мојој болести?“ Затим је послао Алију, Ез-Зубејра и Аммара ибн Јасира. Они су извукли воду из бунара, која је изгледала као одвар кане, затим подигли камен и извадили омотач. У њему су нашли праменове његове косе и зубе чешља.

Ту је био и затегнути конопац са дванаест чворова, у које су биле убодене игле. Узвишени Аллах објавио је две суре. Кад год би Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, проучио један ајет, један чвор би се развезао. Осетио је олакшање када се развезао последњи чвор и устао као да је ослобођен окова.

Џибрил, нека је мир над њим, говорио је: ‘Аллаховим именом над тобом учим рукју, од свега што ти наноси бол, од завидника и урокљивог ока. Аллах те излечио.’“ Рекли су: „Аллахов Посланиче, зар да не ухватимо тог зликовца и убијемо га?“ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Аллах ме је излечио, а не желим да међу људима покренем зло.“

Тако је то навео без ланца преносилаца. У предању има необичности, а у неким деловима и велика упитност; за део његовог садржаја постоје сведочанства у претходно наведеним предањима. А Аллах најбоље зна. „…од зла онога што је створио“ [Ел-Фелек, 2], то јест: од зла свих створења. Сабит ел-Бунани и Хасан ел-Басри рекли су: „Међу створењима су Џехеннем, Иблис и његово потомство.“ „…и од зла оних који у чворове дувају“ [Ел-Фелек, 4].

Муџахид, Икриме, Хасан, Катада и Ед-Даххак рекли су да се мисли на чаробнице. Муџахид је рекао: „Када изговарају чаролије и дувају у чворове.“ Ибн Џерир је рекао: Причао нам је Ибн Абдулел‘а, причао нам је Ибн Севр, од М‘амера, од Ибн Тавуса, од свог оца, који је рекао: „Нема ничега ближег ширку од врачања над змијама и опседнутима.“ У другом хадису стоји да је Џибрил дошао Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, и рекао: „Мухаммеде, боли ли те нешто?“

Одговорио је: „Да.“ Он рече: „Аллаховим именом над тобом учим рукју, од сваке болести која ти наноси бол, и од зла сваког завидника и урокљивог ока. Аллах те излечио.“ Можда се ово односило на његову, нека је Аллахов благослов и мир над њим, болест у време када је био опчињен.

Потом га је Узвишени Аллах излечио, избавио и осујетио заверу завидних чаробњака међу Јеврејима, тако да се њихово уништење вратило на њих саме и да су били разоткривени. Па ипак, Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, није их никада укорио због тога. Аллах му је био довољан, излечио га је и подарио му здравље. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Ебу Муавија, причао нам је Ел-А‘меш, од Језида ибн Хајјана, од Зејда ибн Еркама, који је рекао: „Један Јевреј је опчинио Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир над њим, па је он због тога неколико дана био болестан.

Џибрил му је дошао и рекао: ‘Један Јевреј те је опчинио; завезао је чворове за тебе у том и том бунару. Пошаљи некога да их донесе.’ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, послао је човека, који их је извадио и донео. Он их је развезао, па је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, устао као да је ослобођен окова.

Није поменуо Јевреју шта се догодило нити га је прекорео, све док овај није умро.“ Ово је Ен-Несаи пренео од Хеннада, од Ебу Муавије Мухаммеда ибн Хазима ед-Дариреа. Ел-Бухари је у „Књизи о медицини“ свог Сахиха рекао: Причао нам је Абдуллах ибн Мухаммед, који је рекао: Чуо сам Суфјана ибн Ујејне да каже: „Први који нам је то пренео био је Ибн Џурејџ. Рекао је: ‘Причао ми је род Урве, од Урве.’“

Питао сам Хишама о томе, па нам је пренео од свог оца, од Аише, која је рекла: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, био је опчињен, тако да му се чинило да прилази женама, а није им прилазио.“ Суфјан је рекао: „То је најтежа врста чаролије када се тако нешто догоди.“ Посланик је рекао: „Аиша, знаш ли да ми је Аллах одговорио у вези с оним за шта сам Га молио? Дошла су ми два човека.

Један је сео код моје главе, а други код мојих ногу. Онај код моје главе рече другом: ‘Шта је човеку?’ Одговорио је: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Лебид ибн ел-А‘сам, човек из племена Бену Зурејк, савезник Јевреја, који је био лицемер.’

Упитао је: ‘Чиме?’ Одговорио је: ‘Чешљем и косом.’ Упитао је: ‘Где се налазе?’ Одговорио је: ‘У омотачу мушког палминог цвета, испод камена који стрши у бунару Зервана.’“ Аиша је рекла: „Отишао је до бунара и извадио то из њега, па је рекао: ‘Ово је бунар који ми је показан.

Вода му изгледа као одвар кане, а палме као главе шејтана.’“ Извађено је. Упитала сам: „Зар се нећеш подвргнути лечењу?“ Он је рекао: „Аллах ме је излечио, а не желим да због тога покренем зло међу људима.“ Ел-Бухари је навео и ланац преносилаца путем Исе ибн Јунуса, Ебу Дамре Енеса ибн Ијада, Ебу Усаме и Јахје ел-Каттана.

У њему стоји: „Тако му се причињавало да је нешто учинио, иако то није учинио.“ У другој верзији стоји: „Наредио је да се бунар затрпа.“ Наведено је и да су ово од Хишама пренели Ибн Еби Зинad и Лејс ибн Са‘д. Муслим је то пренео путем Ебу Усаме Хаммада ибн Усаме и Абдуллаха ибн Нумејра.

Ахмед је пренео од Аффана, од Вухејба, од Хишама, истим путем. Имам Ахмед је пренео и од Ибрахима ибн Халида, од Рабаха, од М‘амера, од Хишама, од његовог оца, од Аише, која је рекла: „Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, провео је шест месеци у стању у коме му се чинило да прилази женама, а није им прилазио. Дошла су му два анђела. Један је сео код његове главе, а други код његових ногу.

Један је упитао другог: ‘Шта му је?’ Он одговори: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Лебид ибн ел-А‘сам’, па је навео остатак предања.“ Тефсириста Ес-Са‘леби је у свом тефсиру рекао: Ибн Аббас и Аиша, нека је Аллах задовољан њима, рекли су: „Један јеврејски дечак служио је Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим.

Јевреји су му прилазили и наговарали га све док није узео неколико праменова косе Веровесникове главе и зубе његовог чешља. Дао их је Јеврејима, па су га они тиме опчинили. То је учинио један човек међу њима, по имену Лебид ибн ел-А‘сам. Потом је то сакрио у бунар племена Бену Зурејк, који се звао Зерван.

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, разболео се, коса му је опадала и шест месеци му се чинило да прилази женама, а није им прилазио. Почео је да копни, не знајући шта му се догодило. Док је спавао, дошла су му два анђела. Један је сео код његове главе, а други код његових ногу.

Онај код ногу рече ономе код главе: ‘Шта је човеку?’ Он одговори: ‘Опчињен је.’ Упитао је: ‘Шта је то?’ Одговорио је: ‘Чаролија.’ Упитао је: ‘Ко га је опчинио?’ Одговорио је: ‘Јевреј Лебид ибн ел-А‘сам.’ Упитао је: ‘Чиме га је опчинио?’

Одговорио је: ‘Чешљем и ишчешљаном косом.’ Упитао је: ‘Где је то?’ Одговорио је: ‘У омотачу палминог цвета, испод камена који стрши у бунару Зерван.’ Омотач је спољашњи део палминог цвета, а камен који стрши јесте камен на дну бунара на који стаје онај који извлачи воду.“

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, пробудио се узнемирен и рекао: „Аиша, знаш ли да ме је Аллах обавестио о мојој болести?“ Затим је послао Алију, Ез-Зубејра и Аммара ибн Јасира. Они су извукли воду из бунара, која је изгледала као одвар кане, затим подигли камен и извадили омотач. У њему су нашли праменове његове косе и зубе чешља.

Ту је био и затегнути конопац са дванаест чворова, у које су биле убодене игле. Узвишени Аллах објавио је две суре. Кад год би Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, проучио један ајет, један чвор би се развезао. Осетио је олакшање када се развезао последњи чвор и устао као да је ослобођен окова.

Џибрил, нека је мир над њим, говорио је: ‘Аллаховим именом над тобом учим рукју, од свега што ти наноси бол, од завидника и урокљивог ока. Аллах те излечио.’“ Рекли су: „Аллахов Посланиче, зар да не ухватимо тог зликовца и убијемо га?“ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Аллах ме је излечио, а не желим да међу људима покренем зло.“

Тако је то навео без ланца преносилаца. У предању има необичности, а у неким деловима и велика упитност; за део његовог садржаја постоје сведочанства у претходно наведеним предањима. А Аллах најбоље зна. „…и од зла онога што је створио“ [Ел-Фелек, 2], то јест: од зла свих створења. Сабит ел-Бунани и Хасан ел-Басри рекли су: „Међу створењима су Џехеннем, Иблис и његово потомство.“

Саид ибн Џубејр је пренео од Ибн Аббаса, о речима: „злих шаптача који се повлаче“ [Ен-Нас, 4], да је рекао: „То је шејтан који пребива у срцу човека. Када човек занемари и заборави, шејтан му дошаптава; а када се сети Аллаха, он се повуче.“ Исто су рекли Муџахид и Катада. Ел-Му‘темир ибн Сулејман пренео је од свог оца: „Речено ми је да шејтан, односно шаптач, убацује мисли у срце човека у време туге и радости; када се човек сети Аллаха, он се повуче.“

Ел-Ауфи је пренео од Ибн Аббаса, о речи „шаптач“, да је рекао: „То је шејтан. Он наређује, а када му се покори, повлачи се.“ Ово су три својства Узвишеног Господара: господарство, власт и божанство. Он је Господар свега, Владар свега и Бог свега.

Све ствари је Он створио, све су Његово власништво и Његови робови. Зато је ономе који тражи уточиште наређено да тражи заштиту код Онога Који поседује ова својства од зла злих шаптача који се повлаче. То је шејтан задужен за човека. Нема ниједног Адамовог потомка а да нема пратиоца који му улепшава развратна дела и не штеди труда да га одведе у пропаст.

Заштићен је онај кога Аллах заштити. У веродостојном предању стоји: „Нема никога од вас а да му није одређен пратилац.“ Рекли су: „А теби, Аллахов Посланиче?“ Он је рекао: „И мени, али ми је Аллах помогао против њега, па је прихватио ислам и не наређује ми ништа осим добра.“

У Сахиху је потврђено и предање од Енеса о посети Сафије Веровеснику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, док је био у итикафу, и о томе како је ноћу изашао са њом да је отпрати до њене куће. Сусрели су га двојица енсарија. Када су видели Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, пожурили су. Он им је рекао: „Полако, то је Сафија, кћи Хујајје.“

Они рекоше: „Слављен нека си, Аллахов Посланиче!“ Он рече: „Шејтан кружи кроз човека као крв, па сам се побојао да вам у срца не убаци нешто — или је рекао: неко зло.“ Хафиз Ебу Ја‘ла ел-Мавсили је рекао: Причао нам је Мухаммед ибн Бехр, причао нам је Ади ибн Еби Аммара, причао нам је Зијад ен-Нумејри, од Енеса ибн Малика, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, казао је: „Шејтан је прислонио своју њушку уз срце Адамовог сина. Када се човек сети Аллаха, он се повуче, а када заборави, шејтан прогута његово срце.

То је зли шаптач који се повлачи.“ Предање је гариб. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Мухаммед ибн Џа‘фер, причао нам је Шу‘бе, од Асима, који је рекао: Чуо сам Ебу Темиме како преноси од човека који је јахао иза Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Рекао је: „Магарац Веровесника се спотакао, па сам рекао: ‘Нека шејтан пропадне!’

Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рече: ‘Не говори: „Нека шејтан пропадне“, јер када то кажеш, он се узнесе и каже: „Својом снагом сам га оборио.“ А ако кажеш: „Бисмиллах“, он се умањи док не постане као мува.’“ Ово предање пренео је само Ахмед, а његов ланац преносилаца је добар и снажан. У њему је доказ да се шејтан умањује и бива савладан када се срце сети Аллаха; а ако се човек не сети Аллаха, он се уздигне и надвлада.

Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Ебу Бекр ел-Ханефи, причао нам је Ед-Даххак ибн Усман, од Сеида ел-Мекбурија, од Ебу Хурејре, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Када је неко од вас у џамији, дође му шејтан и приања уз њега као што човек приања уз своју јахаћу животињу. Када га човек умири, шејтан га стегне или му стави узду.“ Ебу Хурејре је рекао: „Ви то видите: онај кога је шејтан стегао видите како се нагиње, а не сећа се Аллаха; а онај коме је ставио узду држи уста отворена и не сећа се Узвишеног Аллаха.“ Ово предање пренео је само Ахмед.

Да ли се ово односи само на људе, како то очигледно значење указује, или обухвата људе и џинне? Постоје два мишљења. Према другом мишљењу, они су обухваћени речју „људи“ на основу претеже употребе. Ибн Џерир је рекао: „Међу њима има мушкараца од џинна, тако да није необично назвати их људима.“

Ово су три својства Узвишеног Господара: господарство, власт и божанство. Он је Господар свега, Владар свега и Бог свега. Све ствари је Он створио, све су Његово власништво и Његови робови. Зато је ономе који тражи уточиште наређено да тражи заштиту код Онога Који поседује ова својства од зла злих шаптача који се повлаче.

То је шејтан задужен за човека. Нема ниједног Адамовог потомка а да нема пратиоца који му улепшава развратна дела и не штеди труда да га одведе у пропаст. Заштићен је онај кога Аллах заштити. У веродостојном предању стоји: „Нема никога од вас а да му није одређен пратилац.“

Рекли су: „А теби, Аллахов Посланиче?“ Он је рекао: „И мени, али ми је Аллах помогао против њега, па је прихватио ислам и не наређује ми ништа осим добра.“ У Сахиху је потврђено и предање од Енеса о посети Сафије Веровеснику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, док је био у итикафу, и о томе како је ноћу изашао са њом да је отпрати до њене куће. Сусрели су га двојица енсарија.

Када су видели Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, пожурили су. Он им је рекао: „Полако, то је Сафија, кћи Хујајје.“ Они рекоше: „Слављен нека си, Аллахов Посланиче!“ Он рече: „Шејтан кружи кроз човека као крв, па сам се побојао да вам у срца не убаци нешто — или је рекао: неко зло.“

Хафиз Ебу Ја‘ла ел-Мавсили је рекао: Причао нам је Мухаммед ибн Бехр, причао нам је Ади ибн Еби Аммара, причао нам је Зијад ен-Нумејри, од Енеса ибн Малика, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, казао је: „Шејтан је прислонио своју њушку уз срце Адамовог сина. Када се човек сети Аллаха, он се повуче, а када заборави, шејтан прогута његово срце. То је зли шаптач који се повлачи.“ Предање је гариб.

Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Мухаммед ибн Џа‘фер, причао нам је Шу‘бе, од Асима, који је рекао: Чуо сам Ебу Темиме како преноси од човека који је јахао иза Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим. Рекао је: „Магарац Веровесника се спотакао, па сам рекао: ‘Нека шејтан пропадне!’ Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рече: ‘Не говори: „Нека шејтан пропадне“, јер када то кажеш, он се узнесе и каже: „Својом снагом сам га оборио.“ А ако кажеш: „Бисмиллах“, он се умањи док не постане као мува.’“

Ово предање пренео је само Ахмед, а његов ланац преносилаца је добар и снажан. У њему је доказ да се шејтан умањује и бива савладан када се срце сети Аллаха; а ако се човек не сети Аллаха, он се уздигне и надвлада. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Ебу Бекр ел-Ханефи, причао нам је Ед-Даххак ибн Усман, од Сеида ел-Мекбурија, од Ебу Хурејре, који је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Када је неко од вас у џамији, дође му шејтан и приања уз њега као што човек приања уз своју јахаћу животињу. Када га човек умири, шејтан га стегне или му стави узду.“

Ебу Хурејре је рекао: „Ви то видите: онај кога је шејтан стегао видите како се нагиње, а не сећа се Аллаха; а онај коме је ставио узду држи уста отворена и не сећа се Узвишеног Аллаха.“ Ово предање пренео је само Ахмед. Затим их је објаснио речима: „од џинна и људи“ [Ен-Нас, 6]. Ово подупире друго мишљење.

Речено је и да је израз „од џинна и људи“ објашњење онога који дошаптава у људска срца: то су шејтани међу људима и џиннима. Као што Узвишени каже: „Тако смо сваком веровеснику одредили непријатеље — шејтане међу људима и џиннима, који једни другима надахњују улепшане речи, да би обманули“ [Ел-Ен‘ам, 112]. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Веки‘, причао нам је Ел-Мес‘уди, причао нам је Ебу Омер ед-Димешки, причао нам је Убејд ибн ел-Хашхаш, од Ебу Зерра, који је рекао: „Дошао сам Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, док је био у џамији, па сам сео.

Рекао ми је: ‘Ебу Зерре, јеси ли клањао?’ Рекао сам: ‘Нисам.’ Он рече: ‘Устани и клањај.’ Устао сам и клањао, а затим сео. Он ми рече: ‘Ебу Зерре, тражи уточиште код Аллаха од зла шејтана међу људима и џиннима.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, зар и међу људима има шејтана?’

Одговорио је: ‘Да.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, а намаз?’ Он рече: ‘То је најбоље што је прописано; ко хоће, нека клања мање, а ко хоће, више.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, а пост?’ Он рече: ‘То је обавеза која је довољна, а код Аллаха има још више.’

Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, а милостиња?’ Он рече: ‘Вишеструко се умножава.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, која је најбоља?’ Он рече: ‘Труд онога који оскудева, или тајна милостиња сиромаху.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, који је од веровесника био први?’

Он рече: ‘Адем.’ Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, био је и веровесник?’ Он рече: ‘Да, био је веровесник коме се говорило.’ Упитао сам: ‘Колико је било посланика?’ Он рече: ‘Триста и нешто више, бројно мноштво.’ А једном је рекао: ‘Петнаест.’

Упитао сам: ‘Аллахов Посланиче, који је од објављених ајета највећи?’ Он рече: ‘Ајетул-курси: „Аллах је — нема бога осим Њега — Живи и Вечни.“’“ Ен-Несаи је то пренео од Ебу Омера ед-Димешкија, истим путем. Ебу Хатим ибн Хиббан је у свом Сахиху навео овај хадис веома опширно, другим путем и са веома опширном верзијом.

Аллах најбоље зна. Имам Ахмед је рекао: Причао нам је Веки‘, од Суфјана, од Мансура, од Зирра ибн Абдуллаха ел-Хемданија, од Абдуллаха ибн Шеддада, од Ибн Аббаса, који је рекао: „Један човек је дошао Веровеснику, нека је Аллахов благослов и мир над њим, и рекао: ‘Аллахов Посланиче, у себи затичем помисао да ми је драже да паднем с неба него да је изговорим.’ Веровесник, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рече: ‘Аллах је највећи, Аллах је највећи! Хвала Аллаху Који је његову заверу свео на шапутање.’“

Ебу Давуд и Ен-Несаи пренели су га од Мансура; Ен-Несаи је додао и Ел-А‘меша, обојица од Зирра, истим путем. Овде се завршава тефсир. Хвала Аллаху и Његова је благодат. Хвала Аллаху, Господару светова. Нека су Аллахов благослов и мир над нашим господаром Мухаммедом, његовом породицом и свим његовим асхабима.

Аллах био задовољан свим асхабима. Аллах нам је довољан и диван је Он Заштитник. Завршен је десетог дана месеца Џумаде ел-ула, године осамдесет пете и две стотине. Сва хвала припада само Њему.

Тефсир ел-Багавија

„I od zla noći kada nastupi“: Obavestio nas je Ebu-l-Hasan es-Serhasi, obavestio nas je Zahir ibn Ahmed, obavestio nas je Džafer ibn Muhammed el-Mugales, preneo nam je Harun ibn Ishak el-Hemedani, preneo nam je Veki‘, od Ibn Ebi Zi’ba, od svog ujaka Harisa ibn Abdurrahmana, od Ebu Seleme, od Aiše, koja je rekla: „Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, uzeo me je za ruku, pogledao u Mesec i rekao: ‘Aiša, zatraži od Allaha zaštitu od zla noći kada nastupi. Ovo je noć kada nastupi.’“ Reč „ovo“ odnosi se na Mesec kada se pomrači i potamni. „Nastupi“ znači: uđe u pomračenje, počne da zalazi i potamni.

Ibn Abbas je rekao: „Gasiq“ [noć koja nastupa] jeste noć kada sa istoka dođe sa svojom tamom, obavije sve i smrkne se. „Gasak“ znači tama; kaže se: „gasaka-l-lejlu“ i „agsaka“ kada se smrkne. To je mišljenje Hasana i Mudžahida: noć kada dođe i nastupi. „Vukub“ znači ulazak; ovde se misli na ulazak noći nakon zalaska Sunca.

Mukatil je rekao: „Misli se na noćnu tamu kada njena crnina uđe u svetlost dana.“ Rečeno je i da je noć nazvana „gasiq“ zato što je hladnija od dana, a „gasak“ znači hladnoća. Ibn Zejd je rekao: „Misli se na zvezdano jato Surajja kada zađe.“ Kaže se da se bolesti češće javljaju kada ono zađe, a povlače kada izađe.

„I od zla onih koje pušu u čvorove“: misle se na čarobnice koje duvaju u čvorove na koncu dok nad njima izgovaraju bajalice. Ebu Ubejde je rekao: „To su kćeri Lebida ibn el-A‘sama, koje su začarale Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.“

„I od zla zavidnika kada zavidi“: misle se na Jevreje, jer su zavideli Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem. Medinska sura.

„Reci: Utječem se Gospodaru svitanja.“ Ibn Abbas i Aiša, radijallahu anhuma, rekli su: „Neki jevrejski dečak služio je Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, a Jevreji su ga nagovarali sve dok nije uzeo nekoliko vlasi s glave Poslanika i nekoliko zubaca njegova češlja. Predao ih je Jevrejima, pa su ga njima začarali. Time se pozabavio Lebid ibn el-A‘sam, jedan jevrejski čovek. Tada su objavljene dve sure o tome.“

Obavestio nas je Ebu Hamid Ahmed ibn Abdullah es-Salihi, obavestio nas je Ebu Seid Muhammed ibn Musa es-Sirafi, preneo nam je Ebu Abbas Muhammed ibn Ja‘kub el-Esam, preneo nam je Muhammed ibn Abdullah ibn… Obavestio nas je Enes ibn Ijad, od svoga oca, od Aiše, da je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, bio začaran, tako da mu se činilo da je nešto učinio, a nije to učinio. Zatim je prizivao svoga Gospodara, pa rekao: „Znaš li da mi je Allah Uzvišeni dao odgovor o onome za šta sam Ga molio?“ Aiša je upitala: „A šta je to, Allahov Poslaniče?“ Rekao je: „Došla su mi dvojica ljudi.

Jedan je seo kod moje glave, a drugi kod mojih nogu. Jedan je upitao svog druga: ‘Šta je ovom čoveku?’ Drugi je odgovorio: ‘Začaran je.’ ‘Ko ga je začarao?’ ‘Lebid ibn el-A‘sam.’ ‘Čime?’ ‘Češljem, vlasima i osušenom opnom muškog cveta palme.’

‘Gde je to?’ ‘U bunaru Zervan’“ — a Zervan je bunar u plemenu Benu Zurejk. Aiša je rekla: „Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, otišao je do njega, a zatim se vratio Aiši i rekao: ‘Tako mi Allaha, njegova voda izgleda kao voda u kojoj je potopljena kana, a palme kao glave šejtana.’“ Rekla sam: „Allahov Poslaniče, zašto to nisi izvadio?“

Odgovorio je: „Allah me je već izlečio, pa nisam želeo da time izazovem zlo među ljudima.“ Prenosi se da je to bilo ispod kamena u bunaru. Podigli su kamen i izvadili opnu cveta palme; u njoj su bile vlasi njegove glave i zupci češlja.

Obavestio nas je el-Mutahher ibn Ali el-Farisi, obavestio nas je Muhammed ibn Ibrahim es-Salhani, preneo nam je Abdullah ibn Muhammed ibn Džafer, Ebu-š-Šejh el-Hafiz, obavestio nas je Ibn Ebi Asim, preneo nam je Ebu Bekr ibn Ebi Šejbe, preneo nam je Ebu Muavija, od el-A‘meša, od Jezida ibn Hajjana, od Zejda ibn Erkama, koji je rekao: „Jedan jevrejski čovek začarao je Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem, pa se zbog toga nekoliko dana osećao loše.“ Rekao je: „Došao mu je Džibril i kazao: ‘Jedan Jevrej te je začarao i svezao čvorove za tebe.’

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, poslao je Aliju da ih izvadi. Alija ih je doneo, pa kad god bi se jedan čvor razvezao, Poslaniku bi bilo lakše. Zatim je ustao kao da je oslobođen okova. O tome nije govorio Jevrejima, niti su ikada primetili to na njegovom licu.“

Mukatil i el-Kelbi rekli su: „To je bilo na uzici na kojoj je bilo svezano jedanaest čvorova.“ Rečeno je i da su čvorovi bili probodeni iglom. Tada je Allah objavio ove dve sure, ukupno jedanaest ajeta: sura El-Felek ima pet ajeta, a sura En-Nas šest. Kad god bi bio proučen jedan ajet, jedan čvor bi se razvezao, sve dok se svi čvorovi nisu razvezali.

Tada je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, ustao kao da je oslobođen okova. Prenosi se da je to trajalo šest meseci, a da mu je naročito teško bilo tokom tri noći, pa su objavljene sure El-Muavvizetejn [El-Felek i En-Nas].

Obavestio nas je Ismail ibn Abdulkahir, obavestio nas je Abdulgaffir ibn Muhammed, obavestio nas je Muhammed ibn Isa el-Džuludi, preneo nam je Ibrahim ibn Muhammed ibn Sufjan, preneo nam je Muslim ibn el-Hadždžadž, preneo nam je Bišr ibn Hilal es-Savvaf, preneo nam je Abdulaziz ibn Suhejb, od Ebu Nadre, od Ebu Seida, da je Džibril, alejhis-selam, došao Vjerovjesniku, sallallahu alejhi ve sellem, i rekao: „Muhammede, jesi li bolestan?“ Odgovorio je: „Jesam.“ Tada je Džibril rekao: „U ime Allaha, učim ti rukju od svega što ti šteti, od zla svake duše i oka zavidnika. Allah te izlečio. U ime Allaha, učim ti rukju; Allah te izlečio.“ Uzvišeni Allah kaže:

„Reci: Utječem se Gospodaru svitanja.“ Izrazom „svitanje“ misli se na zoru. To je mišljenje Džabira ibn Abdullaha, Hasana, Seida ibn Džubejra, Mudžahida, Katade i većine mufesira. To je i predanje el-Avfija od Ibn Abbasa, što potvrđuje Allahova reč: „On daje da svane jutro.“

Od Ibn Abbasa se prenosi da je rekao: „To je zatvor u Džehennemu.“ El-Kelbi je rekao: „To je dolina u Džehennemu.“ Ed-Dahhak je rekao da se misli na stvorenja; to je predanje el-Valibija od Ibn Abbasa. Prvo tumačenje je poznato. Fedib; Abdulhakim; Hišam; Abdulvaris. „Od zla onoga što je stvorio.“ Medinska sura. „Reci: Utječem se Gospodaru ljudi.“ To je:

„koji došaptava u grudi ljudi“ — tihim govorom čije značenje dopire do srca, a da se ne čuje. „Vladaru ljudi.“ „Bogu ljudi.“

„Od zla došaptavača koji se povlači“: misli se na šejtana. Izraz „vesvas“ može biti glagolska imenica i vlastito ime. Ez-Zedždžadž je rekao: „Misli se na šejtana koji došaptava.“ „El-hannas“ znači onaj koji se povlači. Šejtan čuči na čovekovom srcu; kada čovek spomene Allaha, on se povuče, a kada čovek zaboravi, došaptava mu.

Katade je rekao: „El-hannas ima surlu poput pseće, u čovekovim grudima. Kada rob spomene svoga Gospodara, on se povuče.“ Kaže se i da mu je glava poput zmijske, da je položi na srčanu klicu [srce], pa čoveku obećava i šapuće. Kada čovek spomene Allaha, on se povuče; a kada Ga ne spomene, vrati se i ponovo položi glavu.

„Od džina i ljudi“: došaptava džinu kao što došaptava čoveku, a došaptava i džinu kao što došaptava čoveku. Tako je rekao el-Kelbi. Rečima „u grudima ljudi“ misli se na ono što je potom spomenuto — džine i ljude. Tako je džine nazvao ljudima, kao što ih je nazvao i muškarcima, rekavši: „A bilo je ljudi koji su tražili utočište kod džina.“

(El-Džinn, 6.) Prenosi se da je neki Arap, pričajući, rekao: „Došla je skupina džina i pala.“ Upitali su ih: „Ko ste vi?“ Odgovorili su: „Mi smo ljudi od džina.“ To je značenje Feraove izjave. Neki su rekli: „Potvrđeno je da čoveku došaptava i čovek, kao što šejtan došaptava, pa je izraz ‘došaptavač’ pripisao i džinima i ljudima zajedno, kao što kaže: ‘Tako smo svakom verovesniku odredili neprijatelje: šejtane ljude i džine.’“

(El-En‘am, 112.) Kao da mu je naređeno da traži zaštitu od zla i džina i ljudi.

Obavestio nas je Ismail ibn Muhammed, obavestio nas je Muhammed ibn Isa, preneo nam je Ibrahim ibn Muhammed ibn Sufjan, preneo nam je Muslim ibn el-Hadždžadž, preneo nam je Kutejbe ibn Seid, preneo nam je Džerir, od Bejana, od Kajsa ibn Ebi Hazima, od Ukbe ibn Amira, koji je rekao: Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: „Zar nisi video ajete koji su noćas objavljeni, a kakvi nikada ranije nisu objavljeni? ‘Reci: Utječem se Gospodaru svitanja’ i ‘Reci: Utječem se Gospodaru ljudi.’“

Obavestio nas je Ebu Seid Muhammed ibn Ibrahim eš-Šurejhi, obavestio nas je Ebu Ishak Ahmed ibn Muhammed ibn Ibrahim es-Sa‘lebi, obavestio nas je Ebu-l-Hasan Abdurrahman ibn Ibrahim el-Adl, preneo nam je Ebu Abbas Muhammed ibn Ja‘kub, preneo nam je Ebu Abbas ibn el-Velid ibn Mirdes, obavestio me je moj otac, preneo nam je el-Evza‘i, preneo mi je Jahja ibn Ebi Kesir, preneo mi je Muhammed ibn Ibrahim ibn el-Haris et-Tejmi, od Ukbe ibn Amira el-Džuhenija, da mu je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Hoćeš li da te obavestim o najboljim rečima kojima oni koji traže zaštitu traže zaštitu?“

Rekao sam: „Hoću.“ Rekao je: „‘Reci: Utječem se Gospodaru svitanja’ i ‘Reci: Utječem se Gospodaru ljudi.’“

Obavestio nas je Ebu Muhammed Abdullah ibn Abdus-Samed el-Džuzedžani, obavestio nas je Ebu-l-Kasim Ali ibn Ahmed el-Huza‘i, obavestio nas je Ebu Seid el-Hajsem ibn Kulejb eš-Šaši, obavestio nas je Ebu Isa et-Tirmizi, preneo nam je Kutejbe, preneo nam je el-Mufaddal ibn Fudala, od Ukajla, od ez-Zuhrija, od Urve, od Aiše, koja je rekla: „Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, svake noći, kada bi legao u postelju, sastavio bi šake, dunuo u njih i proučio: ‘Reci: On je Allah — Jedan’, ‘Reci: Utječem se Gospodaru svitanja’ i ‘Reci: Utječem se Gospodaru ljudi.’

Zatim bi njima potrao koliko god je mogao po telu, počevši od glave i lica, pa po prednjem delu tela. To bi učinio tri puta.“

Obavestio nas je Ebu-l-Hasan es-Serhasi, obavestio nas je Zahir ibn Ahmed, obavestio nas je Ebu Ishak el-Hašimi, obavestio nas je Ebu Mus‘ab, od Malika, od Ibn Šihaba, od Urve ibn ez-Zubejra, od Aiše, radijallahu anha, da je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, kada bi se razboleo, učio nad sobom sure El-Muavvizat i dunuo. Kada mu se bolest pogoršala, ja sam učila nad njim i njegovom rukom prelazila preko njega, nadajući se blagoslovu tih sura.

Obavestili su nas imam Ebu Ali el-Husejn ibn Muhammed el-Kadi i Ebu Hamid Ahmed ibn Abdullah es-Salihi, koji su rekli: preneo nam je Ebu Bekr Ahmed ibn el-Husejn el-Hajri, obavestio nas je Muhammed ibn Ahmed ibn Ma‘kil el-Mejdani, preneo nam je Muhammed ibn Jahja, preneo nam je Abdurrezak, obavestio nas je Ma‘mer, od ez-Zuhrija, od Salima, od Ibn Omera, koji je rekao: Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: „Nema zavisti osim u dve stvari: prema čoveku kome je Allah dao Kur’an, pa ga on uči i po njemu postupa noću i danju, i prema čoveku kome je Allah dao imetak, pa ga on udjeljuje noću i danju.“

Obavestio nas je Abdu-l-Vahid el-Melihi, obavestio nas je Ahmed ibn Abdullah en-Nu‘ajmi, obavestio nas je Muhammed ibn Jusuf, preneo nam je Muhammed ibn Ismail, preneo nam je Ibrahim ibn Hamza, preneo mi je Ibn Ebi Hazim, od Jezida — to jest Ibn el-Hada — od Muhammeda ibn Ibrahima, od Ebu Seleme ibn Abdurrahmana, od Ebu Hurejre, koji je čuo Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem, kako kaže: „Allah ne sluša ništa tako kao što sluša verovesnika lepog glasa koji uči Kur’an naglas i milozvučno.“ Završeno. Ibn Abdulkahir je rekao: obavestio nas je Abdulgaffir.