Јовова молба у невољи

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

То јест: Спомени Нашег роба и посланика Јова, уз похвалу и величање њега, уздизање његовог положаја, када га је Он ставио на тешко искушење. Нашао га је стрпљивим и задовољним Њиме. То се догодило зато што је Аллах, као искушење и проверу, дао шејтану власт над његовим телом. Шејтан је дунуо у његово тело, па су по њему избили огромни чиреви.

Јов је дуго остао у таквом стању, а невоља му се погоршала; породица му је умрла, а иметак нестао. Тада се обратио своме Господару: „Мене је задесила невоља, а Ти си од милостивих најмилостивији.“ Обратио се Аллаху тако што је изнео своје стање и казао да га је невоља снашла до крајњих граница.

Тефсир имама Ибн Касира

Узвишени говори о невољи која је задесила Јова, мир над њим, у погледу његовог иметка, деце и тела. Имао је много стоке, усјева и деце, као и дивне домове. Све то га је задесило искушењем и потпуно му је одузето. Затим је стављен на искушење телом.

Каже се да је оболео од губе по целом телу и да му ниједан део није остао здрав, осим срца и језика којима је спомињао Узвишеног Аллаха. Чак су га се и они који су седели с њим клонили, па је био издвојен у једном делу града. Нико му се није саосећајно приближавао осим његове супруге, која се бринула о њему. Наводи се да је запала у потребу и да је ради њега почела да служи људима.

Веровесник, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Најтеже су искушавани веровесници, затим добри људи, па они који су им најсличнији, једни за другима.“ У другом хадису стоји: „Човек се искушава према степену своје вере. Ако му је вера чврста, искушење му се повећа.“ Аллахов веровесник Јов, мир над њим, достигао је врхунац стрпљења и по њему се наводи пример стрпљивости.

Језид ибн Мејсера је рекао: „Када је Аллах искушао Јова, мир над њим, одузимањем породице, иметка и деце, тако да му ништа није остало, он је лепо спомињао Аллаха, а затим рекао: ‘Хвалим Те, Господару господара, Ти си ми добро учинио. Дао си ми иметак и децу, тако да ниједан делић мога срца није остао а да га то није испунило. Затим си ми све то узео и ослободио моје срце, тако да између мене и Тебе више нема ничега. Када би мој непријатељ Иблис знао шта си учинио, позавидео би ми.’“

Рекао је: „Иблис се због тога ужасно узнемирио.“ Јов, мир над њим, такође је рекао: „Господару, дао си ми иметак и децу, а нико није дошао на моја врата да се пожали на мене због неправде коју сам му учинио, а Ти то знаш. Постељу су ми намештали, али сам је остављао и говорио својој души: ‘Душо, ниси створена да лежиш на постељи.’ То сам остављао само тражећи Твоје задовољство.“ Ово је забележио Ибн Еби Хатим.

Вехб ибн Мунаббих је у свом извештају пренео дугу причу, коју су са његовим ланцем преносилаца навели Ибн Џерир и Ибн Еби Хатим, а спомињали су је и многи потоњи тумачи Кур’ана. У њој има необичних навода, па смо је изоставили због њене опширности.

Преноси се да је Јов дуго био на искушењу, али су се разишли у погледу повода који га је подстакао на ову молбу. Хасан и Катаде кажу да је Јов, мир над њим, био искушаван седам година и неколико месеци, бачен на сметлиште Израелићана, док су животиње прелазиле преко његовог тела. Аллах га је избавио, увећао му награду и похвалио га на најлепши начин. Вехб ибн Мунаббих каже да је три године био у невољи, без икаквог повећања или смањења.

Суди каже: „Јову је месо отпадало све док нису остали само нерви и кости. Његова супруга се бринула о њему и доносила му храну. Када је његов бол дуго трајао, рекла му је: ‘Јове, хоћеш ли замолити свога Господара да те избави?’ Он рече: ‘Живео сам седамдесет година здрав, па зар је Аллаху много да због Њега стрпљиво подносим седамдесет година?’“

Она се због тога узнемирила и отишла. Радила је за људе за надницу и доносила му оно што би зарадила, па га је хранила.

Иблис је отишао двојици људи из Палестине, који су му били пријатељи и браћа, и рекао им: „Вашег брата Јова задесило је то и то.“ Посетио га је и понео вино из њиховог краја, рекавши им да ће оздравити ако га попије. Када су дошли и видели га, заплакали су. Јов их упита: „Ко сте ви?“

Рекоше: „Ми смо тај и тај.“ Он им пожеле добродошлицу: „Добро дошли они који ме не напуштају у невољи.“ Они рекоше: „Јове, можда си нешто скривао, а показивао супротно, па те је зато Аллах искушао?“ Он подиже главу ка небу и рече: „Он зна да ништа нисам скривао показујући супротно.

Мој Господар ме је искушао да види хоћу ли бити стрпљив или ћу се узнемирити.“ Рекоше му: „Јове, попиј наше вино; оздравићеш.“ Он се наљути и рече: „Зар вам је онај зли дошао и наредио вам то? Ваш говор, храна и пиће забрањени су ми.“ Они устадоше и одоше.

Његова супруга је изашла да ради за људе. Испекла је укућанима један хлебни колач. Њихов син је спавао, па нису хтели да га пробуде и дали су га њој. Донела га је Јову, а он га није препознао и рекао је: „Никада ми раније ниси доносила ово.

Шта је данас?“ Испричала му је шта се догодило. Он рече: „Можда се дете пробудило, затражило колач и, не нашавши га, плаче за својима и не прихвата ништа друго.“ Она рече: „Нека се Аллах смилује Јову“, даде му колач и врати се.

Затим јој је Иблис дошао у лику лекара и рекао: „Твој муж је већ дуго болестан. Ако жели да оздрави, нека ухвати муву и закоље је у име идола тог и тог племена. Оздравиће, а после ће се покајати.“ Она је то рекла Јову, а он јој рече: „Дошао ти је онај зли.

Аллаху сам се обавезао да ћу те, ако оздравим, ударити стотину пута.“ Она је изашла да се брине о њему, али јој је зарада била ускраћена. Није могла да нађе ниједну кућу у којој би хтели да је запосле. Када јој је то постало тешко и када се уплашила да ће Јов огладнети, одсекла је прамен косе и продала га једној девојци из угледне породице.

Дали су јој много добре хране, коју је однела Јову. Када ју је видео, није је препознао и упитао је: „Откуд ти ово?“ Она рече: „Радила сам за неке људе, па су ме нахранили.“ Он је то појео. Сутрадан је изашла да тражи посао, али га није нашла.

Зато је одсекла још један прамен и продала га истој девојци, па јој је поново дата храна. Донела ју је Јову, а он рече: „Тако ми Аллаха, нећу је јести док не сазнам одакле ти.“ Она је скинула покривало. Када је видео да јој је глава обријана, тешко се узнемирио.

Тада је упутио молбу Узвишеном Аллаху: „Мене је задесила невоља, а Ти си од милостивих најмилостивији.“

Ибн Еби Хатим је рекао: „Пренео нам је мој отац, Муса ибн Исмаил, Хаммад, од Ебу Имрана ел-Џевнија, од Невфа ел-Бекалија, да се шејтан који је мучио Јова звао Савт.“ Рекао је: „Јовова супруга му је говорила: ‘Моли Аллаха да те излечи’, али он није упућивао молбу све док поред њега нису прошли неки људи из Израела. Један је рекао другом: ‘Ово што га је задесило може бити само због великог греха који је починио.’ Тада је рекао: ‘Господару, мене је задесила невоља, а Ти си од милостивих најмилостивији.’“

Мој отац нам је пренео: Ебу Селеме нам је пренео од Џерира ибн Хазима, од Абдуллаха ибн Убејда ибн Умејра, који је рекао: „Јов, мир над њим, имао је два брата. Једног дана су дошли, али му се нису могли приближити због његовог задаха, па су остали подаље. Један од њих рече другом: ‘Да је Аллах знао да у Јову има добра, не би га овако искушао.’ Јов се због њихових речи узнемирио више него због било чега другог.

Рекао је: ‘Аллаху, ако знаш да никада нисам преспавао сит, а да сам знао за гладног човека, потврди ми то!’ Потврда му је стигла с неба, а њих двојица су је чули. Затим рече: ‘Аллаху, ако знаш да никада нисам имао две кошуље, а да сам знао за некога ко је наг, потврди ми то!’ Потврда му је стигла с неба, а њих двојица су је чули.

Затим рече: ‘Тако Ти Твоје моћи!’ Па паде на сеџду и рече: ‘Аллаху, тако Ти Твоје моћи, нећу подићи главу док не отклониш од мене невољу.’ Није подигао главу док невоља није била отклоњена.“

Ибн Еби Хатим је ово пренео и другим путем, уздигнувши предање до Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим. Рекао је: Јунус ибн Абдул-А’ла нам је пренео од Ибн Вехба, који је од Нафи’а ибн Језида, од Укајла, од Зухрија, од Енеса ибн Малика, да је Аллахов Посланик, нека су Аллахов благослов и мир над њим, рекао: „Аллахов веровесник Јов био је изложен невољи осамнаест година. Напустили су га и ближњи и даљњи, осим двојице његове браће, која су му била међу најближим пријатељима. Они су му долазили ујутру и увече.

Један рече другом: ‘Тако ми Аллаха, Јов је починио грех какав нико на свету није починио.’ Други упита: ‘А шта је то?’ Он одговори: ‘Осамнаест година Аллах му се није смиловао да отклони оно што га је задесило.’ Када су увече дошли код њега, овај човек није издржао, па му је то споменуо.

Јов, мир над њим, рече: ‘Не знам о чему говориш, осим што Аллах, Узвишени, зна да сам пролазио поред двојице људи који су се препирали и спомињали Аллаха. Затим бих се вратио кући и искупио за њих, јер нисам желео да спомињу Аллаха осим на исправан начин.’“ Рекао је: „Када би изашао да обави нужду, његова супруга би га држала за руку док се не врати. Једног дана она се задржала, па је на месту где се налазио објава дошла Јову: ‘Удари ногом о земљу!

Ево хладне воде за купање и пиће.’“ Ово предање, уздигнуто до Посланика, веома је необично.

Ибн Еби Хатим је рекао: „Пренео нам је мој отац, Муса ибн Исмаил, Хаммад, од Алија ибн Зејда, од Јусуфа ибн Михрана, од Ибн Аббаса, који је рекао: ‘Аллах је Јова обукао у одећу из Раја. Јов се померио и сео у страну. Дошла је његова супруга, али га није препознала, па је рекла: „Аллахов робе, где је отишао онај болесник који је био овде? Можда су га однели пси или вукови.“

Разговарала је с њим неко време. Он рече: „Тешко теби! Ја сам Јов.“ Она рече: „Зар ми се ругаш, Аллахов робе?“ Он рече: „Тешко теби! Ја сам Јов; Аллах ми је вратио тело.“’“ Ибн Аббас је такође рекао: „Видљиво су му враћени иметак и деца, и још толико уз њих.“

Вехб ибн Мунаббих је рекао: „Аллах је објавио Јову: ‘Вратио сам ти породицу и иметак, и још толико уз њих. Окупај се у овој води, јер је у њој твој лек. Приближи се својој супрузи и принеси жртву за њене сапутнике, па затражи опрост за њих, јер су се према теби огрешили.’“ Ово је забележио Ибн Еби Хатим.

Такође је рекао: „Пренео нам је Ебу Зур’а, Амр ибн Марзук, Хаммам, од Катаде, од Надра ибн Енеса, од Бешира ибн Нејка, од Ебу Хурејре, од Посланика, нека су Аллахов благослов и мир над њим, да је рекао: ‘Када је Аллах Јову вратио здравље, засипао га је скакавцима од злата, па је он почео да их узима руком и ставља у своју одећу.’ Речено му је: ‘Јове, зар ти није доста?’ Он рече: ‘Господару, ко се може заситити Твоје милости?’“ Основа овог предања налази се у два Сахиха, а биће наведено и на другом месту.

„Кренула је према њему. Када је стигла до степеника људи, ударио ју је њихов овчији ован, па је рекла: ‘Пропао Јов, грешник!’ Када се попела, затекла је пробуђено дете, које је тражило хлебни колач и плакало за својима.“ Потом је рекао…

Тефсир ел-Багавија

Речи Узвишеног: „И Јова, када је завапио своме Господару“ значе: када је упутио молбу своме Господару. Вехб ибн Мунаббих каже: „Јов, мир над њим, био је човек из Рима. Био је Јов ибн Амус ибн Разих ибн Рум ибн Ис ибн Исхак ибн Ибрахим. Његова мајка била је потомкиња Лута ибн Харана.

Аллах га је одабрао и учинио веровесником, те му дао обиље овоземаљских добара. Припадала му је цела Бетанија у земљи Шама, њене равнице и планине. Имао је свакојаког иметка: говеда, камиле, овце, коње и магарце — више него било који други човек, и по броју и по вредности. Имао је пет стотина имања, а сваком је припадало пет стотина робова; сваки роб имао је супругу, децу и иметак.

За рад на сваком имању служила је магарица, а свака магарица имала је младунце — два, три, четири, пет, па и више. Узвишени Аллах му је дао породицу и децу, мушку и женску. Био је доброчинитељ, богобојазан и милостив према сиромасима: хранио их је, старао се о удовицама и сирочади, указивао почаст госту и помагао путнику. Био је захвалан на Аллаховим благодатима и испуњавао је Аллахова права.

Непријатељу Аллаховом, Иблису, није допуштао да код њега постигне оно што постиже код богатих — да их превари, обузме немаром и одврати од Аллахове заповести оним што им је дато од овога света.

С њим су била тројица људи који су поверовали у њега и сматрали га истинитим: човек из Јемена по имену Јекин, и двојица из његовог града, од којих се један звао Јелдад, а други Сафер. Били су у зрелим годинама. Иблис није био спречен да приступи било којем од небеса и могао је на њима да борави где год је хтео, све док Аллах није уздигао Ису, па је био спречен да приступи четирима небесима. Када је послан Мухаммед, нека су Аллахов благослов и мир над њим, био је спречен и од преостала три.

Иблис је чуо како се анђели једни другима одазивају молитвама за Јова, када га је Аллах споменуо и похвалио. Обузели су га завист и непријатељство, па се брзо попео на небо и заузео место на коме је обично стајао. Рекао је: ‘Боже мој, размотрио сам стање Свога роба Јова и видео да си га обасуо благодатима, па ти је захваљивао, и дао му здравље, па те је хвалио. Али, када би га искушао одузимањем онога што си му дао, променио би свој однос према захвалности и обожавању Тебе и напустио послушност Теби.’

Узвишени Аллах рече: ‘Иди, власт над његовим иметком је дата теби.’“

Аллахов непријатељ, Иблис, сјурио се на земљу, окупио џине-демоне и побуњене шејтане и упитао их: „Колико снаге имате? Дата ми је власт над Јововим иметком — то је страшна несрећа и искушење које људи не могу стрпљиво да поднесу.“ Један од демона рече: „Имам снаге да се, кад год пожелим, претворим у огњени вихор и спалим све до чега допрем.“ Иблис му рече: „Иди код камила и њихових чувара.“

Демон им приђе баш када су спустиле главе и пасле. Људи нису ни приметили када је из земље избио ватрени вихор. Нико им се није могао приближити а да не изгори. Спалио је камиле и њихове чуваре, све до последњег. Затим је Аллахов непријатељ Иблис, у ружном лику и на камили, дошао Јову и затекао га како стоји и клања.

Рекао је: „Јове, ватра је дошла, захватила твоје камиле и спалила их и све што је било уз њих. Ја сам једини преживео.“ Јов рече: „Хвала Аллаху, који их је дао и који их је узео. Одавно сам свој иметак и себе припремао за нестанак.“

Иблис рече: „Твој Господар је послао ватру с неба и спалио их.“ Оставио је људе запрепашћене. Неки су говорили: „Јов се ничему није клањао; био је у заблуди.“ Други су говорили: „Да је Јовов Бог могао нешто учинити, спречио би то.“

А неки су говорили: „Он је то учинио да би се његов непријатељ радовао, а пријатељ жалостио.“ Јов рече: „Хвала Аллаху и кад ми је дао и кад ми је одузео. Го сам изашао из мајчине утробе, наг ћу се вратити у земљу и наг ћу бити проживљен пред Аллахом. Ти немаш разлога да се радујеш када ти је Он нешто позајмио, нити да тугујеш када је Своју позајмицу узео.

Аллах има највеће право над тобом и оним што ти је дао. Да је Аллах знао да у теби, ово створење, има добра, придружио би твоју душу душама оних који су страдали као шехиди. Али, знао је да у теби има зла, па те је оставио.“ Иблис се вратио својим следбеницима понижен и поражен и упитао их: „Колико снаге имате?

Нисам успео да му дотакнем срце.“ Један демон рече: „Имам снаге да крикнем тако да сваки живи створ, који га чује, остане без душе.“ Иблис рече: „Иди код оваца и њихових чувара.“ Демон је отишао међу њих и закриктао; све овце су пале мртве, а умрли су и њихови чувари.

Затим је Иблис дошао Јову, претворивши се у надзорника пастира, док је Јов клањао. Рекао му је исто што и претходни пут, а Јов му је одговорио истим речима. Иблис се вратио својим следбеницима и упитао их: „Колико снаге имате? Нисам успео да дотакнем Јовово срце.“

Један демон рече: „Имам снаге да се, кад пожелим, претворим у олујни ветар који уништава све до чега допре.“ Иблис му рече: „Иди на њиве и усеве.“ Демон је отишао, а људи нису ни приметили када је задувао снажан ветар и уништио све, као да ничега није ни било. Затим је Иблис, претворен у надзорника поља, дошао Јову док је стајао у молитви и рекао му исто што и пре.

Јов му је одговорио истим речима. Сваки пут када би му био уништен део иметка, захваљивао је Аллаху, најлепше Га хвалио, био задовољан Његовом одредбом и припремао се да стрпљиво подноси искушење, све док му није преостао никакав иметак.

Када је Иблис видео да му је уништио иметак, попео се и рекао: „Боже мој, Јов сматра да му, пошто си му оставио децу, Ти дајеш и иметак. Хоћеш ли ми дати власт над његовом децом? То је несрећа коју људска срца не могу да поднесу.“ Узвишени Аллах рече: „Иди, дата ти је власт над његовом децом.“

Аллахов непријатељ сјурио се и дошао до Јовове деце, која су била у својој палати. Наставио је да је тресе све док се темељи нису урушили. Затим је ударао једним зидом о други и бацао на њих дрвене греде и камење, док их није тешко измрцварио. Потом је подигао палату и преврнуо је; деца су пала наглавачке.

Отишао је Јову, претворен у учитеља који је његову децу подучавао мудрости. Лице му је било рањено и изгребано, а крв и мозак су му текли. Испричао му је шта се догодило и рекао: „Да си само видео како су твоји синови мучени и преврнути, како су им крв и мозак текли низ главе! Да си видео како су им стомаци распарани, а утроба расута, срце би ти се сломило.“

Стално је говорио тако и слично, све док се Јов није сажалио, заплакао, зграбио шаку земље и ставио је на главу, рекавши: „Камо среће да ме мајка није родила!“ Иблис је искористио прилику и брзо се попео, радостан што се Јов узнемирио. Али Јов се убрзо прибрао, увидео своју грешку и затражио опрост. Анђели који су били с њим узнели су вест о његовом покајању, које је стигло Аллаху пре Иблисове, иако Аллах све зна.

Иблис је остао понижен и рекао: „Боже мој, Јов је лако поднео губитак иметка и деце зато што мисли да му, док му остављаш живот, можеш вратити иметак и децу. Хоћеш ли ми дати власт над његовим телом?“ Узвишени Аллах рече: „Иди, дата ти је власт над његовим телом, али немаш власти над његовим језиком ни срцем.“ Аллах је најбоље знао Јова и дао је Иблису власт над њим само из милости према њему, како би му увећао награду и учинио га примером стрпљивима, поуком верницима у сваком искушењу које их задеси и узором обожаваоцима у нади у награду.

Аллахов непријатељ се брзо сјурио и затекао Јова на сеџди. Пре него што је Јов подигао главу, пришао му је спреда и дунуо му у ноздрве. Од тог даха тело му се запалило и по њему су, од темена до стопала, избили чворићи велики као овчије виме. Обузео га је свраб, па се чешао ноктима док му нису отпали.

Затим се чешао грубом вуненом тканином, све док му кожа није била исечена; чешао се и грубом грнчаријом и камењем, док му месо није почело да трули, распадало се и заударало. Људи из насеља су га изнели и оставили на сметлишту, под малим заклоном. Сва створења су га напустила, осим његове супруге Рахме, кћерке Афрасима ибн Јусуфа ибн Јакуба. Она је долазила и доносила му оно што му је било потребно, остајући уз њега.

Када су његова тројица пријатеља — Јекин, Јелдад и Сафер — видела каквим га је Аллах искушао, посумњали су у њега и одбацили га, али нису напустили своју веру. Када се невоља продужила, дошли су му, прекоревали га и оптуживали: „Покај се Аллаху за грех због којег си кажњен.“ Био је с њима и један младић, који је поверовао у Јова и сматрао га истинитим. Рекао им је: „Ви сте старији људи и имали сте право да говорите, али сте изоставили бољи говор од онога што сте рекли, исправније мишљење од онога које сте изнели и лепши приступ од онога који сте показали.

Јов има већа права над вама и веће обавезе према вама него што сте признали. Знате ли чије сте право занемарили, чију светост повредили и кога сте прекорили и оптужили? Зар не знате да је Јов Аллахов веровесник, Његов изабраник и најбољи међу Његовим створењима на земљи до данашњег дана? Зар не знате да вас Аллах није обавестио ни показао вам да је од тренутка када му је дао оно што му је дао па до данас био незадовољан нечим што је Јов учинио?

Нити вам је показао да му је одузео ишта од почасти којом га је почастио, нити да је Јов током свег времена које сте провели с њим рекао нешто што није истина о Аллаху. Ако је искушење разлог што сте га презрели и што је изгубио место у вашим очима, знате да Аллах искушава вернике, искрене, шехиде и добре људе. Њихово искушење није знак да је Аллах незадовољан њима или да их презире, већ да им указује почаст и да их је одабрао.

Чак и да Јов код Аллаха нема никакав положај осим тога што вам је брат кога сте заволели као пријатеља, мудром човеку не приличи да напусти брата у невољи, да га прекорева због несреће и окривљује за нешто о чему ништа не зна. Требало би да му се смилује, плаче с њим, моли за њега опрост, тугује због његове туге и упути га на оно што је исправно. Није мудар ни разуман онај ко ово не зна. Бојте се Аллаха, старци!

Величина и узвишеност Аллаха и сећање на смрт морали би да вам затворе уста и сломе срца. Зар не знате да међу Аллаховим робовима има оних које је страхопоштовање ућуткало, а нису ни неми ни без речи? Они су речити, говорљиви, племенити, разумни и познају Аллаха; али када се спомене Његова величина, језици им застају, кожа им се јежи, срца им се сламају, а разум им се смућује из поштовања и величања Узвишеног Аллаха. Када се од тога опораве, журе Аллаху с добрим делима, сматрајући себе неправедницима и грешницима, немарнима и онима који су пропустили прилику, иако су добри, невини, проницљиви и снажни.“

Јов рече: „Узвишени Аллах усадио је мудрост у срце младог и старог човека посредством милости. Када она никне у срцу, Аллах је покаже на језику. Мудрост не потиче нужно од старости, седих власи или дугог искуства. Када Аллах учини роба мудрим у младости, његов положај не опада код мудрих људи; они виде на њему светлост почасти од Аллаха.“

Затим се Јов окренуо од њих и обратио своме Господару, тражећи помоћ и понизно Га молећи: „Господару, зашто си ме створио? Кад сам ти постао мрзак, камо среће да ме ниси створио! Кад бих бар знао који сам грех починио и које сам дело учинио, па си од мене окренуо Своје племенито лице. Кад би ме бар усмртио и придружио мојим часним прецима!

Смрт би ми била боља. Зар нисам био уточиште странцу, боравиште сиромаху, заштитник сирочету и старатељ удовици? Боже мој, ја сам Твој роб: ако сам добро чинио, то је Твоја благодат; ако сам грешио, казна је у Твојим рукама. Учинио си ме изложеним искушењу и метом невоље.

На мене је пало искушење од којег би и планина ослабила, како ће га онда поднети моја слабост? Твоја одредба ме је понизила, а Твоја власт ме је разболела и исцрпела. Кад би мој Господар уклонио страхопоштовање из мојих груди и развезао ми језик да говорим свим устима, бранећи се онако како приличи робу, надао бих се да би ме тада излечио од онога што ме је задесило. Али, Он ме је оставио и удаљио се од мене: Он ме види, а ја Њега не видим; чује ме, а ја Њега не чујем.

Не погледа на мене да ми се смилује, не приближи ми се нити ме приближи Себи да бих изнео свој изговор, проговорио у своју одбрану и бранио се.“

Када је Јов ово рекао, а његови пријатељи били код њега, над њим се надвио облак, па су његови пријатељи помислили да је то болна казна. Тада је дозван: „Јове, Узвишени Аллах поручује: ‘Ево, приближио сам ти се и нисам престајао да будем близу тебе. Устани, изнеси свој изговор, проговори у своју одбрану и брани се! Затегни свој појас и устани као силник који се препире са силником, ако си у стању; јер са Мном се може препирати само силник попут Мене.

Твоја душа ти је обећала нешто што не можеш достићи сопственом снагом. Где си био када сам створио земљу и поставио јој темеље? Јеси ли био са Мном док сам јој протезао крајеве? Знаш ли колико сам је измерио и на шта сам поставио њене стране?

Да ли је земља твојом послушношћу понела воду, или је твоја мудрост учинила да земља буде покривач воде? Где си био када сам подигао небо као свод у ваздуху, без ослонца који би га одозго држао и без потпоре која би га одоздо носила? Зар је твоја мудрост толика да покренеш његову светлост, звезде или смену ноћи и дана? Где си био када су извори потекли, а мора била затворена?

Да ли је твоја власт задржала морске таласе у њиховим границама, или је твоја моћ отворила материце када је дошло њихово време? Где си био када сам воду сипао на земљу и подигао високе планине? Знаш ли на чему сам их учврстио и којом сам их мером измерио? Имаш ли руку која може да их понесе?

Знаш ли одакле долази вода коју сам спустио с неба? Знаш ли од чега су створени облаци, где су складишта снега, где су планине града, где се ноћ складишти са даном, где се складишти ветар, којим језиком говоре дрвећа, ко је поставио разум у груди људи, ко је створио слух и вид, ко је анђеле потчинио Својој власти, обуздао силнике Својом моћи и распоредио опскрбу Својом мудрошћу?’“ Узвишени Аллах му је у многим речима споменуо трагове Своје моћи.

Јов рече: „Мали су мој положај, језик и разум; моје снаге су преслабе за ово о чему си ме питао, Боже мој. Знам да је све што си споменуо дело Твојих руку и уређење Твоје мудрости, а оно што си створио још је величанственије и чудесније. Када би хтео, учинио би то; ништа Ти није немогуће и ништа Ти није скривено. Када ме је задесило искушење, Боже мој, проговорио сам и нисам владао својим језиком; невоља ме је навела да говорим.

Камо среће да се земља отворила за мене и да сам у њу пропао, а да нисам рекао ништа што љути мога Господара! Камо среће да сам умро од туге у најтежој невољи, пре него што сам то рекао! Проговорио сам да би ме оправдао, а ћутао да би ми се смиловао. Једна реч ми је измакла и више се нећу вратити томе.

Ставио сам руку на уста, загризао језик и прилепио образ за земљу. Данас од Тебе тражим заштиту од Тебе, уточиште од тешког искушења — пружи ми уточиште; тражим од Тебе помоћ против Твоје казне — помози ми; тражим помоћ од Тебе у својој ствари — помози ми; ослањам се на Тебе — побрини се за мене; чврсто се држим Тебе — заштити ме; молим Те за опрост — опрости ми. Више нећу учинити ништа што Ти је мрско.“ Узвишени Аллах рече: „Јове, Моје знање о теби остварило се, а Моја милост претекла је Моју срџбу.

Опростио сам ти и вратио ти породицу и иметак, и још толико уз њих, да би био знак створењима и поука онима који су изложени искушењу, те утеха стрпљивима. Удари ногом о земљу! Ево хладне воде за купање и пиће, у њој је твој лек. Принеси жртву за своје пријатеље и затражи опрост за њих, јер су се према теби огрешили.“

Јов је ударио ногом о земљу и избио је извор. Ушао је у њега и окупао се, па је Аллах уклонио од њега све што га је мучило.

Затим је изашао и сео. Његова супруга је дошла да га потражи на месту где је лежао, али га није затекла. Узнемирена, почела је да лута и рекла: „Аллахов робе, знаш ли где је човек који је био болестан и лежао овде?“ Он је упитао: „Да ли би га препознала када би га видела?“

Она рече: „Наравно, како га не бих препознала?“ Он се осмехнуо, па га је препознала по осмеху и загрлила га. Ибн Аббас је рекао: „Тако ми Онога у чијој је руци душа Абдуллаха, није га испустила из загрљаја док нису поред њих прошли сав њихов иметак и њихова деца.“ То је значење речи Узвишеног: „И Јова, када је завапио своме Господару: ‘Мене је задесила невоља…’“

Разишли су се у погледу времена када је Јов упутио молбу, разлога због којег је рекао: „Мене је задесила невоља“, као и трајања његовог искушења. Зухри преноси од Енеса, уздигнуто до Посланика, да је Јов био у невољи осамнаест година. Вехб каже да је у невољи био три године, ни дан дуже. Ка’б каже да је његово искушење трајало седам година, седам месеци и седам дана.

Хасан каже да је Јов седам година и неколико месеци лежао на сметлишту Израелићана, док су животиње прелазиле преко њега. Нико му се није приближавао осим Рахме, која је искрено стрпљиво остала уз њега, доносила му храну и захваљивала Аллаху заједно с њим када је он захваљивао. Јов није престајао да спомиње Аллаха и стрпљиво подноси Његово искушење. Иблис је вриснуо тако да је окупио своју војску са свих страна света.

Када су се окупили, рекоше му: „Шта те је растужило?“ Он рече: „Овај роб ме је исцрпео. Одузео сам му иметак и децу, али није постао ништа друго до стрпљив. Затим сам добио власт над његовим телом и оставио га као рану на сметлишту, коме се нико не приближава осим супруге.

Позвао сам вас да ми помогнете против њега.“ Они га упиташе: „Где је твоје лукавство којим си уништио оне пре њега?“ Он одговори: „Све то је пропало код Јова. Посаветујте ме.“ Рекоше: „Нападај Јова преко његове супруге, као што си напао Адама преко његове супруге.

Она не може да му буде непослушна, а нико други му се не приближава.“ Иблис рече: „Добро сте ме посаветовали.“ Отишао је његовој супрузи док је давала милостињу, претворен у човека, и упитао је: „Где је твој муж, слушкињо Аллахова?“ Она рече: „Ено га, чеше ране, а животиње му ходају по телу.“

Када је то чуо, понадао се да је изговорила реч узнемирености, па јој је дошаптавао, подсећајући је на благостање и иметак који су некад имали, на Јовову лепоту и младост и на његову садашњу невољу, за коју је тврдио да се никада неће окончати. Хасан каже: „Она је повикала, па је Иблис схватио да се узнемирила. Донео јој је јагње и рекао: ‘Нека Јов ово закоље за мене, па ће оздравити.’ Она је дошла Јову вичући: ‘Јове, докле ће те твој Господар мучити?

Где су иметак, деца и пријатељи? Где су твој лепи тен и тело? Закољи ово јагње и ослободи се муке!’ Јов рече: ‘Дошао ти је Аллахов непријатељ и дунуо у тебе. Тешко теби! Сети се ко ми је дао иметак, децу и здравље због којих плачеш.’

Она рече: ‘Аллах.’ Он упита: ‘Колико смо дуго уживали у томе?’ Она рече: ‘Осамдесет година.’ Он упита: ‘Колико дуго смо у искушењу?’ Она рече: ‘Седам година и неколико месеци.’ Он рече: ‘Тешко теби! Ниси праведна. Зар не би требало да стрпљиво подносимо искушење осамдесет година, као што смо осамдесет година живели у благостању?

Тако ми Аллаха, ако ме Аллах излечи, ударићу те стотину пута. Наредила си ми да приносим жртву некоме другом мимо Аллаха. Храна и пиће које си ми донела забрањени су ми; нећу ништа од тога окусити након што си ми ово рекла. Удаљи се од мене и не показуј ми се.’ Тако ју је отерао.“

Када је Јов видео да код њега нема ни хране, ни пића, ни пријатеља, пао је на сеџду и рекао: „Господару, мене је задесила невоља, а Ти си од милостивих најмилостивији.“ Речено му је: „Подигни главу, твоја молба је услишана. Удари ногом о земљу!“ Ударио је ногом и избио је извор.

Окупао се у њему и на њему није остало ништа од болести, осим онога што је отпало; вратили су му се младост и лепота, бољи него раније. Затим је поново ударио ногом и избио је други извор. Попио је воду из њега, па у његовој утроби није остала ниједна болест — све је изашло. Устао је здрав и био обучен у одећу.

Окренуо се и погледао, али ничега од породице и иметка који је некада имао није било, осим онога што је Аллах удвостручио. Тако нам је, Аллаха ми, пренето да се вода којом се окупао распршила по његовим грудима и претворила у златне скакавце. Почео је да их скупља руком. Аллах му је објавио: ‘Јове, зар те нисам учинио имућним?’

Он рече: ‘Јеси, али ово је Твој благослов; ко се може њиме заситити?’“

Затим је Јов отишао и сео на узвишено место. Његова супруга је рекла: „Ако ме је отерао, ко ће му давати храну? Нећу га оставити да умре од глади и да га звери поједу; вратићу се.“ Када се вратила, није више видела ни сметлиште ни стање у ком је био.

Све се променило. Почела је да обилази место где је било сметлиште и да плаче. Јов ју је посматрао. Устручавала се да приђе човеку у лепој одећи и пита за Јова, па ју је позвао: „Шта желиш, слушкињо Аллахова?“ Она је заплакала и рекла: „Тражим оног болесника који је био бачен на сметлиште.

Не знам да ли је нестао или шта се с њим догодило.“ Јов је упита: „Да ли би га препознала ако би га видела?“ Она рече: „Зар постоји неко ко га је видео, а да га не би препознао?“ Затим га је посматрала, бојала га се и рекла: „Али он је најсличнији теби од свих људи, онакав какав си био док си био здрав.“

Он рече: „Ја сам Јов. Наредила си ми да кољем за Иблиса, али сам се покорио Аллаху, супротставио шејтану и молио Аллаха, па ми је вратио оно што видиш.“

Вехб каже: „Јов је три године био у невољи. Када је Иблис видео да га Јов надвладава и да не може ништа да му учини, пресрео је његову супругу у лику који није био налик човеку ни по величини, ни по телу, ни по лепоти. Јахао је на необичном јахачком грлу, величанственом и савршеном. Рекао јој је: ‘Ти си супруга овог човека, Јова, који је на искушењу?’

Она рече: ‘Јесам.’ Он упита: ‘Знаш ли ко сам ја?’ Она рече: ‘Не.’ Он рече: ‘Ја сам бог земље. Учинио сам твојем супругу оно што сам учинио, јер је он обожавао Бога неба и оставио мене, па ме је разгневио. Кад би ми учинио једну сеџду, вратио бих и теби и њему сав иметак и децу, јер су код мене.’

Затим јој их је показао у долини где ју је срео.“ Вехб каже: „Чуо сам и да јој је рекао: ‘Кад би твој супруг појео храну, а да не спомене Аллахово име, био би излечен од невоље.’ Аллах најбоље зна.“ У неким књигама стоји да јој је Иблис рекао: „Учини ми једну сеџду, па ћу ти вратити иметак и децу и излечити супруга.“

Она се вратила Јову и испричала му шта је Иблис рекао. Јов рече: „Дошао ти је Аллахов непријатељ да те одврати од твоје вере.“ Заклео се да ће је ударити стотину пута. Тада је рекао: „Мене је задесила невоља због тога што се Иблис нада да ће моја супруга учинити сеџду њему и позива и њу и мене у неверство.“

Затим се Узвишени Аллах смиловао Јововој супрузи због њене стрпљивости у невољи, олакшао јој и пожелео да Јову помогне да испуни своју заклетву. Наредио му је да узме сноп од сто танких прутића и удари је њиме једном, као што Узвишени каже: „Узми у руку сноп и њиме удари, и не прекрши заклетву“ (Сад, 44). Преноси се да је Иблис направио ковчег, ставио у њега лекове и сео на пут којим је пролазила Јовова супруга, претварајући се да лечи људе. Она прође и рече: „Имам болесника.

Можеш ли га излечити?“ Он одговори: „Могу, али не желим ништа друго него да, када га излечим, каже: ‘Ти си ме излечио.’“ Она је то рекла Јову, а он јој рече: „То је Иблис, преварио те је.“ Заклео се да ће је, ако га Аллах излечи, ударити стотину пута.

Вехб и други кажу да је Јовова супруга радила за људе и доносила му храну. Када се невоља продужила и људи су је се заситили, нико је више није запошљавао. Једног дана је тражила храну за њега, али није нашла ништа. Одсекла је прамен косе, продала га за једну погачу и донела му је.

Он је упита: „Где ти је прамен?“ Испричала му је шта је било. Тада је рекао: „Мене је задесила невоља…“ Неки кажу да је то изговорио када су црви почели да допиру до његовог срца и језика, па се уплашио да ће престати да спомиње Аллаха и размишља.

Хабиб ибн Сабит каже: „Јов се није молио да му невоља буде отклоњена све док му се нису догодиле три ствари. Прво, дошла су му два пријатеља када су чула за његово стање; није му остало ништа осим очију, а они су видели нешто страшно и рекли: ‘Да си код Аллаха имао неки положај, ово те не би задесило.’ Друго, његова супруга је тражила храну, није нашла ништа, па је продала прамен косе и донела му храну. Треће, Иблис је рекао: ‘Излечићу га под условом да каже: „Ти си ме излечио.“’“

Кажу и да му је Иблис дошапнуо да му је супруга починила прељубу и одсекао јој је прамен косе. Тада је његово стрпљење попустило, па се молио и заклео да ће је ударити стотину пута. Такође се каже да је рекао: „Невоља ме је задесила због злурадости непријатеља.“ Преноси се да је упитан: „Шта ти је у невољи било најтеже?“

Одговорио је: „Злурадост непријатеља.“ Такође се каже да је то рекао када му је црв пао с бута, па га је вратио на место и рекао: „Једи, јер ме је Аллах учинио твојом храном.“ Црв га је угризао, а бол од тог уједа био је јачи од свега што је претрпео од уједа црва.

Ако неко упита: „Аллах га је назвао стрпљивим, а он је показао жалбу и узнемиреност речима: ‘Мене је задесила невоља’ и ‘Шејтан ме је погодио тешкоћом’ (Сад, 41)“, одговор је: то није жалба у смислу незадовољства, већ молба, на шта указују речи Узвишеног: „Па смо му се одазвали.“ Уз то, узнемиреност је жалити се створењима, док жалба Узвишеном Аллаху није узнемиреност нити напуштање стрпљења, као што је Јакуб рекао: „Ја своју тугу и жалост износим само Аллаху“ (Јусуф, 86). Суфјан ибн Ујејна је рекао: „Исто тако, онај ко људима изнесе своју жалбу, а задовољан је Аллаховом одредбом, није узнемирен.“

Преноси се да је Џибрил ушао код Веровесника, нека су Аллахов благослов и мир над њим, током његове болести и упитао га: „Како се осећаш?“ Он одговори: „Осећам тугу и тескобу.“ А када је Аиша рекла: „Јао моје главе!“, он рече: „Не, јао моје главе!“