Дова Јунуса у невољи

Тефсир шејха Абдуррахмана ес-Саадија

То јест: спомени Нашег роба и посланика Зу-н-Нуна, а то је Јунус — дословно: „власник рибе“, односно кита — лепим споменом и похвалом. Узвишени Аллах послао га је његовом народу. Он их је позивао, али нису поверовали, па им је запретио да ће их задесити казна у року који им је одредио. Када су је својим очима видели, усрдно су се обратили Аллаху, завапили Му и покајали се, па је Аллах од њих отклонио казну, као што је Узвишени рекао: „Зашто није било ниједног града који је поверовао и коме је његово веровање користило, осим народа Јунусовог?

Када су поверовали, од њих смо отклонили казну срамоте у животу на овом свету и дали им да уживају до одређеног времена“; а рекао је и: „И послали смо га стотини хиљада људи, и више, па су поверовали, те смо им дали да уживају до одређеног времена.“ То што је овај велики народ поверовао захваљујући Јунусовом позиву спада у његове највеће врлине.

Међутим, он је отишао љут и удаљио се од свога Господара због греха који нам Аллах није споменуо у Својој Књизи, а нема потребе да одређујемо о коме се радило. Највероватније је да је пожурио, љут на свој народ, и отишао од њих пре него што му је Аллах то наредио. Помислио је да га Аллах неће моћи притеснити, односно отежати му положај у утроби кита, или је помислио да ће измаћи Аллаху Узвишеном. Нема сметње у томе да се таква помисао јави и најодабранијим створењима, али не остане у њима нити се у њима устали.

Укрцао се на лађу са неким људима, па су извлачили коцку да одреде кога ће бацити у море, јер су се плашили да ће се сви утопити ако остану на лађи. Коцка је пала на Јунуса, па га је кит прогутао и однео у морске тмине. У тим тминама је завапио: „Нема бога осим Тебе! Хваљен нека си!

Ја сам се заиста огрешио.“ Тако је признао да само Аллах заслужује да буде обожаван, прогласио Га савршеним, чистим од сваког недостатка, мане и невоље, и признао сопствену неправду и грешку.

Казна их је, дакле, задесила због речи Узвишеног: „Када је побегао на натоварену лађу“ и „а био је заслужио прекор“, односно: учинио је оно због чега је заслужио да буде укорен.

Тефсир имама Ибн Касира

Ова прича је наведена овде, у сури „Ес-Саффат“ и у сури „Нун“. Јунус ибн Метта, мир нека је над њим, био је послан од Аллаха становницима града Ниниве, града у области Мосула. Позивао их је Аллаху, али су га одбили и истрајали у неверовању. Он је љутито отишао од њих и запретио им казном после три дана.

Када су се уверили у његове речи и схватили да посланик не лаже, изашли су у пустињу са својом децом, стоком и стадима. Раздвојили су мајке од њихових младунаца, а затим се понизно обратили Узвишеном Аллаху и гласно Му завапили. Камиле и њихови младунци рикали су, краве и њихова телад мукале, а овце и њихова јагњад блејале. Аллах је од њих отклонио казну.

Узвишени Аллах је рекао: „Зашто није било ниједног града који је поверовао и коме је његово веровање користило, осим народа Јунусовог? Када су поверовали, од њих смо отклонили казну срамоте у животу на овом свету и дали им да уживају до одређеног времена.“

Што се тиче Јунуса, мир нека је над њим, он је отишао и укрцао се на лађу са неким људима. Лађа је запловила на пучину, а они су се уплашили да ће се утопити. Извлачили су коцку да одреде кога ће бацити између себе како би лађа била лакша. Коцка је пала на Јунуса, али нису хтели да га баце.

Поново су је извукли и опет је пала на њега, али нису хтели. Поновили су то још једном и коцка је поново пала на њега. Узвишени Аллах је рекао: „И он је бацио коцку и био међу онима који су извукли кратку“ — то јест, коцка је пала на њега. Јунус, мир нека је над њим, устао је, скинуо одећу и бацио се у море.

Узвишени Аллах је послао из Зеленог мора — како преноси Ибн Месуд — кита који је расецао морске воде, све док није стигао и прогутао Јунуса чим се овај бацио са лађе. Аллах је том киту објавио да му не једе месо нити ломи кости, јер Јунус није његова храна: његова утроба треба да му буде затвор.

Речи „Зу-н-Нун“ значе „власник кита“, и таква веза је исправна. За речи „када је отишао љут“ Даххак је рекао: „Љут на свој народ.“ [У ајету] „па је помислио да нећемо моћи да га притеснимо“ значи: да му нећемо отежати положај у утроби кита. Ово се преноси од Ибн Аббаса, Муджахида, Даххака и других, а Ибн Џерир је то изабрао као исправно тумачење.

Као доказ је навео речи Узвишеног: „А ономе коме буде оскудна опскрба, нека троши од онога што му је Аллах дао. Аллах никога не задужује преко онога што му је дао. Аллах ће после тешкоће олакшање дати.“ Атија ел-Авфи је рекао да речи „да нећемо моћи да га притеснимо“ значе: „да му нећемо одредити [казну]“, као да је то схватио у значењу одређивања.

Арапи кажу „кадера“ и „каддара“ у истом значењу. Песник је рекао: „Нема повратка оном времену које је прошло; благословен си, шта год одредиш, то бива, и Теби припада власт.“ Отуда су и речи Узвишеног: „Па су се воде састале према одређењу“ — то јест, према ономе што је одређено.

Речи „па је из тмина завапио: ‘Нема бога осим Тебе! Хваљен нека си! Ја сам се заиста огрешио’“ Ибн Месуд је протумачио као таму утробе кита, таму мора и таму ноћи. Исто се преноси од Ибн Аббаса, Амра ибн Мејмуна, Саида ибн Џубејра, Мухаммеда ибн Ка‘ба, Даххака, Хасана и Катаде.

Салим ибн Еби ел-Џа‘д је рекао: „Тама кита који је био у утроби другог кита, у тами мора.“ Ибн Месуд, Ибн Аббас и други рекли су да је кит носио Јунуса кроз мора, расецајући их, док није стигао до морског дна. Јунус је чуо како каменчићи на дну величају Аллаха, па је тада и на том месту изговорио: „Нема бога осим Тебе! Хваљен нека си!“

Ауф је рекао: „Када је Јунус доспео у утробу кита, помислио је да је умро. Потом је померио ноге, а када су се покренуле, пао је на сеџду на месту где се налазио, па је завапио: ‘Господару мој, учинио сам Теби место обожавања тамо где Га нико други није обожавао.’“ Саид ибн Еби ел-Хасан ел-Басри рекао је да је у утроби кита остао четрдесет дана. Ово двоје преносио је Ибн Џубејр.

Мухаммед ибн Исхак ибн Јесар преноси од човека који му је испричао, од Абдуллаха ибн Рафи‘а, ослобођеног роба Умму Селеме, да је чуо Ебу Хурејру како каже: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир над њим, рекао је: „Када је Аллах хтео да задржи Јунуса у утроби кита, објавио је киту: ‘Узми га, али му не повреди месо и не поломи му кости.’ Када га је кит однео до дна мора, Јунус је чуо неки звук и помислио: ‘Шта је ово?’ Аллах му је, док је био у утроби кита, објавио: ‘То је величање Аллаха које изговарају морска створења.’

Јунус је почео да велича Аллаха у утроби кита, па су мелекe чули његово величање и рекли: ‘Господару наш, чујемо слаб глас из туђине.’ Аллах је рекао: ‘Зар га не препознајете?’ Они су рекли: ‘Не, Господару наш, ко је то?’ Он је рекао: ‘То је Мој роб Јунус.’

Они су рекли: ‘Твој роб Јунус, од кога су Ти се свакога дана и ноћи уздизала добра дела?’ Он је рекао: ‘Да.’ Затим су се заузели за њега, па је Аллах наредио киту да га избаци на обалу, као што је Узвишени Аллах рекао: ‘А он је био болестан.’“ Ово предање бележи Ибн Џерир, а бележи га и ел-Беззар у свом „Муснеду“ путем Мухаммеда ибн Исхака, од Абдуллаха ибн Рафи‘а, од Ебу Хурејре, са сличним текстом.

Ел-Беззар је потом рекао: „Не знамо да се ово од Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим, преноси осим овим путем и овим ланцем преносилаца.“ Ибн Абдул-Берр преноси предање од Шу‘бе, од Амра ибн Мурре, од Абдуллаха ибн Селеме, од Алије, са ланцем који сеже до Посланика: „Не треба да човек каже: ‘Ја сам бољи од Јунуса ибн Метте’; он је величао Аллаха у тминама.“ Ово предање је пренесено и без овог додатка од Ибн Аббаса, Ибн Месуда и Абдуллаха ибн Џа‘фера; њихови ланци преносилаца биће наведени у сури „Нун“.

Ибн Еби Хатим је рекао: Причао нам је Ебу Абдуллах Ахмад ибн Абдур-Рахман, син брата Ибн Вехба; причао нам је мој стриц: пренео ми је Ебу Сахр да му је Језид ер-Рекаши испричао: Чуо сам Енеса ибн Малика — а мислим да је Енес ово приписао Аллаховом Посланику — како каже да је Јунус, посланик, мир нека је над њим, када је одлучио да у утроби кита упути ову дову, рекао: „Аллаху мој, нема бога осим Тебе! Хваљен нека си! Ја сам се заиста огрешио.“ Ова довa се уздигла до Престола, окружена мелецима.

Мелeци су рекли: „Господару наш, чујемо слаб и познат глас из далеке земље.“ Аллах је рекао: „Зар га не препознајете?“ Они су рекли: „Не, Господару наш, ко је он?“ Он је рекао: „Мој роб Јунус.“ Они су рекли: „Твој роб Јунус, чија су добра дела непрестано била уздизана ка Теби и чије су дове биле услишаване?“

Потом су рекли: „Господару наш, зар му се нећеш смиловати због онога што је чинио у благостању и тако га избавити из невоље?“ Он је рекао: „Хоћу.“ Затим је наредио киту да га избаци на пусто место. [У изворном тексту наведене су и упућивања на ајете: Јунус, 98; Ес-Саффат, 141 и 145; Ет-Талак, 7; Ел-Камер, 12.]

Тефсир ел-Багавија

Узвишени Аллах каже: „И Зу-н-Нуна“ — то јест, спомени власника кита, Јунуса ибн Метту — „када је отишао љут.“ Учењаци се разилазе у тумачењу овога. Даххак је рекао: „Био је љут на свој народ.“ То се преноси од Ибн Аббаса путем ел-Ауфија и других.

Речено је да су Јунус и његов народ живели у Палестини. Један владар је напао њихову земљу и заробио девет и по племена, док је преостало једно и по племе. Аллах је објавио пророку Ше‘јау да оде код владара Хизкила и каже му да пошаље снажног посланика, јер ће Аллах у срца тих људи унети спремност да са њим пошаљу синове Исраилове. Владар га је упитао кога предлаже; у његовом царству било је пет посланика.

Ше‘ја је рекао: „Јунуса; он је снажан и поуздан.“ Владар је позвао Јунуса и наредио му да крене. Јунус га је упитао: „Да ли ти је Аллах наредио да ме пошаљеш?“ Владар је рекао: „Није.“ Јунус је упитао: „Да ли ти је споменуо моје име?“

Владар је одговорио: „Није.“ Јунус је рекао: „Има и других снажних посланика.“ Они су инсистирали да крене, па је он отишао од њих љут — на посланика, владара и свој народ — и упутио се ка Средоземном мору, где се укрцао на лађу.

Урва ибн Зубејр, Саид ибн Џубејр и група учењака рекли су да је отишао од свога народа љут на свога Господара, јер је казна уклоњена од његовог народа након што им је њоме запретио. Није желео да остане међу људима који су видели да његова претња није испуњена, па се стидео пред њима. Није знао због чега је казна отклоњена. Његова љутња била је негодовање због тога што се чинило да је његова претња остала неиспуњена и да ће га назвати лажовом, а не одбацивање Аллахове одлуке.

У неким предањима се наводи да је његов народ имао обичај да убије онога за кога се покаже да је лагао. Он се уплашио да ће га убити, јер казна није стигла у обећано време, па се наљутио. Израз „љут“ овде има облик узајамног глагола, иако се радња приписује само једној страни, као у речима „путовати“ или „кажњавати“; значење је, дакле: био је љут.

Хасан је рекао да се он наљутио на свога Господара зато што му је наредио да крене своме народу, упозори их на Његову казну и позове их Њему. Јунус је затражио од Господара да му одложи полазак како би се припремио за пут, али му је речено да је наредба хитна. Чак је затражио да му се одложи полазак док не узме обућу коју би обуо, али му није одложено, јер је био тешке нарави. Од Ибн Аббаса се преноси да му је дошао Џибрил и рекао: „Иди становницима Ниниве и упозори их.“

Јунус је рекао: „Дај ми времена да потражим јахалицу.“ Одговорено му је: „Наредба је хитнија од тога.“ Он се наљутио и отишао на лађу.

Вехб ибн Мунаббих је рекао да је Јунус ибн Метта био добар роб, али тешке нарави. Када је на њега стављен терет посланства, под њим је посустао као слаб јахач под претешким теретом. Одбацио је тај терет и побегао од њега. Зато га је Аллах изоставио из реда посланика одлучности и рекао Своме Посланику: „Зато буди стрпљив као што су били стрпљиви посланици одлучности“ (Ел-Ахкаф, 35), а такође: „И не буди као онај који је био у риби“ (Ел-Калем, 48).

Узвишени Аллах каже: „Па је помислио да нећемо моћи да га притеснимо.“ Муджахид, Катаде, Даххак и ел-Келби рекли су да то значи: „помислио је да му нећемо одредити казну.“ Ово се преноси и од Ибн Аббаса путем ел-Ауфија. Каже се „кадера Аллаху-ш-шеј’а такдиран“ и „кадера кадран“, у истом значењу.

Учињено је као доказ и учење Омера ибн Абдул-Азиза и ез-Зухрија: „па је помислио да нећемо одредити [казну] над њим“, са појачаним изговором слова „д“. Ата и многи учењаци рекли су да значи: „помислио је да му нећемо сузити заточеништво“, према речима Узвишеног: „Аллах обилно даје опскрбу коме хоће, а и ускраћује“ (Ер-Ра‘д, 26), то јест, сужава је. Ибн Зејд је рекао да је то упитна реченица са значењем: „Зар је помислио да ће измаћи своме Господару, тако да Он неће моћи да га стигне?“ Јакуб је ту реч прочитао у пасиву, са лаким изговором, у значењу: „да неће бити ограничен“.

Од Хасана се преноси да је рекао: „Допрло ми је да је Јунус, пошто је починио грех, отишао љут на свога Господара, а шејтан га је навео да посрне, па је помислио да му Аллах неће моћи одредити казну. Он је имао добру прошлост у обожавању Аллаха, па Аллах није хтео да га препусти шејтану. Зато га је бацио у утробу кита, где је остао четрдесет дана и ноћи.“ Ата је рекао: „Седам дана.“

Према једном мишљењу, кит га је носио на путу дугом шест хиљада година; а речено је и да га је однео до најнижег слоја земље. У утроби кита Јунус се покајао своме Господару и преиспитао се, па је рекао: „Нема бога осим Тебе! Хваљен нека си! Ја сам се заиста огрешио“, то јест: „Непослушан сам Ти био.

Шта год да сам учинио, више нећу обожавати никога осим Тебе.“ Аллах га је, из милости према њему, извео из утробе кита. Међутим, претходна тумачења су примеренија стању посланика: да је отишао љут на свој народ или владара.

Узвишени Аллах каже: „Па је из тмина завапио“ — то јест, из таме ноћи, таме мора и таме утробе кита: „Нема бога осим Тебе! Хваљен нека си! Ја сам се заиста огрешио.“ Од Ебу Хурејре се преноси предање које сеже до Посланика, нека је Аллахов благослов и мир над њим.

Аллах је објавио киту: „Узми га, али му не повреди месо и не поломи кости.“ Кит га је узео, а затим заронио с њим до свога станишта у мору. Када су стигли до морског дна, Јунус је чуо неки звук и помислио: „Шта је ово?“ Аллах му је објавио да је то тесбих морских створења.

Јунус је почео да слави Аллаха у утроби кита. Мелeци су чули његов тесбих и рекли: „Господару наш, чујемо слаб глас из далеке земље“; а у другом предању: „познат глас са непознатог места.“ Аллах је рекао: „То је Мој роб Јунус. Био је непослушан према Мени, па сам га заточио у утроби кита.“

Они су рекли: „Зар то није добри роб чије је добро дело свакога дана и ноћи уздизано ка Теби?“ Аллах је рекао: „Јесте.“ Тада су се заузели за њега, па је Аллах наредио киту да га избаци на обалу, као што је Узвишени Аллах рекао: „И Ми смо га на пусто место избацили, а он је био болестан“ (Ес-Саффат, 145).